Дучић о Мађарима и Бугарима

30. март 1938.

Мађарска је по природи мегаломан, као типична монголска нација, са опсесијама за простор и за вечни покрет, као сви народи некад номадски. Она је имала у старој постојбини а има и на данашњем свом тлу, фатаморгане које обмањују здраву људску памет. Као и Бугарска, ни Мађарска се није никад осећала задовољном са оним што је већ некад била постигла, и кроз целу своју историју је ударала главом час десно а час лево: нарочито нападајући Венецију, Босну и Далмацију, а после турске најезде, силазећи до Косова и Никопоља. Сасвим као и Бугари који су увек задржали неспокојан менталитет једне хорде већма него једне војске: идући увек да освајају и пљачкају а не да загосподаре и организују, због чега је Бугарска увек и пропадала када год је њена војска била потучена. Обратно од Срба, који су увек и после војничког пораза, већ спочетка, као и на Марици и Косову, и даље, задржавали своје државе дуже времена него своју војничку снагу.

Из ових психичких разлога, важних за политичара колико и за историчара и филозофа, а нарочито пресудног за политички живот једног народа, Бугари верују, а и друге су уверили, да је њихова Маћедонија до Охрида, макар што Бугари нису Маћедонију видели за хиљаду година које су претходиле ратовима 1913-1918; и што су Маћедонију на Косови отели Турци од Срба а не од Бугара… Тако исто је и мене пок. Гембеш уверавао у Пешти да историјска Мађарска иде од Карпата до Сплита, пошто су Мађари дуго имали Далмацију и Босну као васале или протекторате. Ја сам му тад доказивао да су то биле историјске случајности, без везе са суштином која је увек у питању националне већине; и да се такве илузије смае собом потиру кад се зна, макар што се то заборавља; да је мађарски краљ Лајош пуних шест година водио у Босни, по наредби и са мандатом римског Папе, крсташки рат за истребљење јеретика Словена, што не значи само Срба богумила, него и православних Срба. Овакве дигресије не дају историјско право на претензије какве Мађарска има.

Питање је дакле: где је у овом тренутку Мађарска у којој почиње да се развија нацизам и која има пуно симптома дефетизма и растројства. Хоће ли данас водити политику заједнице са угроженим народима, или политику опортунизма са Немачком. Од Италије се нема засад чему надати, пошто је и она сама са провалом Немаца на Бренер дошла у положај Мађарске, и, ако не дођу нека неочекивана изненађења, и сама ушла у ред угрожених народа, а, у самом механичком односу, ушла у ред сила другог реда.

Јован Дучић „Дипломатски списи“, Удружење Требињаца „Јован Дучић“ у Београду, 2015. стране 257-258.