Дучић о румуској штампи о спољној политици

23. март 1938.

1. Румунска штампа данас не одриче да су демократске пријатељске државе добиле тешке ударце, и да је однос сила поремећен а равнотежа европска коначно пропала. Верују ипак да је и богатство, и геније, и већина у људству на страни демократских држава. Тако исто верује се да су Немци успели заплашити целу Европу, али да нису духовно освојили никога. Верује се и да време ради ипак у правцу да Европи врати равнотежу, пошто снага Немачке данас постоји само у надмоћи наоружања а то је равно она предност која се временом даје најлакше сузбити. Овдашњи енглески посланик г. Реџинал Хор објаснио је једном румунском политичару гледиште Енглеске: она ће прихватити рат ако јој се наметне, неспремна као што је увек била, али је уверена да ће на крају оставити непријатеља прегаженог. На примедбу Румуна да је принцип Хитлеров побеђивати „не снагом него брзином“, г. Хор је одговорио да је Немачка увек пропадала стављајући своје формуле и дефиниције изнад живота и изнад стварности.
2. У Румунији верују да је несрећа у том што у Енглеској влада аристократија, управо неколико породица, које строго опсервирају своје старе физичке и духовне навике старих господара света, а немају везе са својим временом. За мир се залажу из маније већма него из убеђења, што је несрећа за цео свет. Али и сами верују да ће Енглеска однети и даље увек „последњу битку“, због чега овдашњи свет стоји, врло срдачно, и највећма на страни Енглеске. За Француску се овде верује да ће бити упропашћена од својих интернационала: то јест интернационале социјалистичке, интернационале комунистичке, интернационале фрамасонске, интернационале јеврејске, које су све заједно бациле у задњи ред Француску нацију. Тако исто у моменту када народи теже да се врате својој раси, да се ослободе од паразитарних елемената, да изврше морално јединство на основи историје, крви и народне персоналности, Француска ставља на чело Јевреје Блума, Заја, Мандела према антисемитској Немачкој… у данашњој влади Блумовој има тринајест Јевреја, што министара што државних секретара!… Ово не доказује снагу Јевреја него оболелост Француске, и корупцију којој Јевреји свугде стоје на челу. Али, и поред свих ових несрећа, овде верују да је војнички Француска најспремнија, новчано најпоузданија, патриотски најспособнија да прими борбу са јачим. Најзад, и по генију и снази за импровизацију, најсигурнија од свих држава.

За подржавање старих веза са Лондоном и Паризом служе 1) овдашњи листови, од којих неки и на добром француској језику, затим 2) престоничко друштво које има велике и лепе везе у Енглеској и Француској, и најзад 3) поједини државници који су и на страни задобили углед, поверење, пријатеље. Мислим да ни овамошња диктатура, ни аншлус аустријски нису ништа у овом погледу старих веза са демократијама успеле изменити. Сам немачки посланик г. Фабрицијус говорио ми је ономад како се са румунске стране није показао ни најмањи знак добре воље за приближавање са Немачком, а гледајући на ову упорност и отпорност румунску, он додаде као за себе: „Они су слаби, нерешљиви, непоуздани…

3. Румунска влада и остали политички гругови, сасвим консеквентно, показујући што више могућно пажње Чехословачкој, не обећавајући много, али истичући да постоји Мала Антанта и да је судбина двеју земаља заједничка. Румуни одиста немају афинитет за Немачку, ни симпатија за Италију, ни обзира за Бугарску. Верује да у данашњој кризи и проблем Румуније постоји, али да он није одвојен од других проблема, и зато овде не предузимају ништа само на своју руку. Знају да ако Немачка упропасти Чехословачку, долази на ред Румунија, било да Немце почне хвалити, било да задржи према њима став силом Бога поносит. Хитлер не жели рат пошто му не треба; довољни су му ултиматуми. После оног у Праг, доћи ће други за Букурешт, пошто је Хитлерова „Мајн Кампф“ и овог момента прецизан програм који се изводи као да је јуче писан: Немачка за будућих 100 година мора имати 250 милиона народа; а овај број света не може изродити немачка мајка, њега могу само дати будућем Рајху народи који су на његовом путу. Нарочито народи на Дунаву, и остали немачки суседи пошто Хитлерово дело, још увек библија његовог режима, не предвиђа ништа друго.

Дунав је намачка река, која истиче из срца Немачке, и тече у правцу који показује пут раси и држави: значи ка Црном Мору и Азији. А све што се налази на две обале, има да послужи тој експансији будућег господара света. Није у питању црначки или жутокожи колонијални свет. У питању је Јадран и Црно Море. Свако верује према оваквом гледишту да ће Немци тражити, ако падне Чехословачка, да Кодреано састави владу у Румунији и да румунски нацисти осигурају овде један од неколико Манџукоа које Немачка спрема да на обалама Дунава што пре реализира.

4. Највећма, међутим, интересира Румунију овог првог момента питање: шта са Мађарском? Је ли она будућа авангарда Немачка, готова да узме Трансилванију, и омогући сама пут Немачке за ушће Дунава и за Јужну Русију? Или је Мађарска прва изложена да и сама добије ултиматум одмах после Чехословачка и пристане на васалство које би дало немачком народу потребне сировине. Између ове две могућности у Румунији данас постоји подељеност мишљења. Ипак, се више верује да ће Мађарска бити авангардом. Ово најпре зато што она не припада никаквом расном блоку, и што је према том прикладан сурогат и савезник немачки. Такођер овде постоји осећање да су две полумонголске нације на Дунаву, непријатељуце Русије, и да ће зато данашњи моменат искористити као повољан да дигну главу најпре као ревизионисти, према државама Мале Антанте а затим у немачкој служби против Русије. Постоји уверење да између Бугарске и Мађарске оживљавају старе везе и смисао о новим заједничким рачунима.
5. У погледу Југославије, румунска јавност се држи строго резервисано. Она је у поверењу према нама поколебана бугарско-југословенским пактом, верујући да он има позадину коју стварно нема. Ја сам успео да на згодан начин објасним да је боље имати са Бугарском прјатељство за време мира него је отуђивати; да је политика Југославије, најјаче државе на тој страни Дунава, да сачува ове могућности за евентуални балкански најре економски а затим политички савез; и да је поменути пакт пријатељства, заковао Бугарску за статус кво. Овде напротив, верују да је Бугарска једина земља Балкана која свој национални програм може остварити само на штету свих четворо својих суседа, и да према њему приступа врло прецизно и чак сасвим отворено, и да су успели одржати у свету уверење да су Маћедонија и Добруџа национално бугарске земље бесправно задржане у рукама отимача. Зато се мисли да она очекује најпре конфузију међу својим суседима, а затим свој моменат за измећарску улогу која би понудила странцима ако то буде у њеном интересу. И то без далековидости и без обзира на балкански патриотизам, без идеје о повезаности балканских народа, чак и без успомене на искуство из европског рата. Овде су ме многи питали забринуто како је могуће да Југославија уопште нађе са Бугарском додирну тачку после вековног непријатељства. Ја сам одговорио да је Југославија стално на послу да једном задовије Бугарску за Балкански Споразум, и да је то и одвећ јака додирна тачка. И додао сам да случај што је Бугарска задобивена за статус кво представља један успех које је за све суседе од користи.
6. Ипак у погледу Југославије, овде верују у тешкоћу све већу њеног положаја тим што, како мисле, лежећи данас између две силе, као Пољска на северу, може послужити за њихове међусобне комбинације, од којих би виши број ишао на штету Југославије него на њену корист. Верује се да имајући две велике силе на свом северу и западу, а затим два полумонголска народа, како овде зову Бугаре и Мађаре, са свог бока, Југославија стоји поред свега свог привидног оптимизма у положају сличном Румунији. Зато се верује да ће старе и вековне везе бити међу нама и даље сачуване, и да ће у отсутном моменту бити јасно како историја, као и велике реке, ретко мења своје корито и свој правац? У овом тренутку сматрам да наше пријатељство, са Румунијом, макар на изглед поколебано, није у опасности да пређе у сумњу, злопамћење и злурадост, које би се затим залегле у народу и прешле у предање. Верујем чак да Румунија има очи на нама већма него ма коме другом, већма него и према Пољацима за које се каже да су први дали знак дефетизма против старог савезничког фронта, зато што су мегаломани и штво више мрзе Чехословачку и Русију него што воле своју сопствену кућу. Један румунски државник ми рече да му је ономад овдашњи пољски посланик Арнишевски, бивши руски официр рекао да Чехословачка мора нестати пошто је вештачка творевина, не мисле да постоји чехословачки народ, историја и право на живот.

Јован Дучић „Дипломатски списи“, Удружење Требињаца „Јован Дучић“ у Београду, 2015. стране 251-254.