Мој новац је полако копнио – осам франака, па четири, па један, па двадесет пет сантима; а двадесет пет сантима је бескорисно, јер за њих немаш ништа осим новина. Неколико дана живели смо на сувом хлебу, а онда два и по дана уопште нисам јео. То је било гадно искуство. Неки људи посте по три недеље и више, и кажу да је пост сасвим пријатан после четвртог дана; ја не знам, јер никад нисам постио више од три дана. Вероватно је друкчије кад човек то ради добровољно, и кад није изгладнео на самом почетку.
Првог дана, сувише тром да бих тражио посао, позајмио сам штап за пецање и кренуо на Сену, с мувама као мамцем. Надао сам се да ћу упецати довољно рибе за један оброк, али нисам, наравно. Сена је пуна белица, које су постале врло препредене за време окупације Париза, и одонда ниједну нису уловили, осим на мрежу. Другог дана сам решио да заложим капут, али чинило ми се предалеко да пешачим до залагаонице, па сам провео дан у кревету, читајући Мемоаре Шерлока Холмса. Без хране, то је било једино за шта сам био способан. Глад своди човека на стање без кичме и мозга, што је најсличније последицама јаког грипа. Као да си претворен у млитаву медузу, или као да ти је извађена сва крв и уместо ње убачена млака вода. Моје основно сећање на глад је тотална инертност; то, и што сам морао сваки час да пљујем, а пљувачка је била необично бела и вунаста. Не знам шта је томе узрок, али исто су приметили сви који су гладовали више дана.
Џорџ Орвел „Нико и ништа у Паризу и Лондону“, Стр. 39-40. Лом 2019.
Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија