Home » Književnost » Ivo Andrić o ekonomskoj okupaciji

Ivo Andrić o ekonomskoj okupaciji

Цитати из романа „На Дрини ћуприја“

Јер, чак и у овој забаченој касаби, где је живот у две трећине својих појава био још потпуно источњачки, људи су почели да робују бројкама и да верују у статистику. „Седамдесет и четири милиона“. „Нешто мање од пола милиона, управо 445.782,12 круна, по километру“. Тако је свет испирао уста великим бројкама, али од тога није бивао ни богатији ни паметнији.

За време грађења пруге, свет је први пут осетио да то није више она лака, сигурна и безбрижна зарада из првих година после окупације. Већ неколико последњих година скачу цене роби и свакодневним потребама. Скачу, а никад се не враћају, него после краћег или дужег времена скачу поново. Истина, има и зараде, и наднице су високе, али су увек бар за двадесет одсто ниже од стварних потреба. То је нека луда и подмукла игра, која све већем броју људи све чешће загорчава живот, али против које се не може ништа, јер долази однекуд издалека, из истих оних недокучљивих и непознатих извора из којих су долазиле и благодети првих година. И многе газде, које су се обогатиле одмах после окупације, пре петнаестак – двадесет година, сада су сиромаси, и синови им за туђ рачун раде. Истина, има нових људи који су стекли, али и у њиховим рукама поиграва новац као жива, као нека враџбина после које човек може лако да се нађе празних руку и црна образа. Све се више показује да зарада и лакши живот који она доноси имају своје наличје, да су и новац и онај ко га има само улог у некој великој ћудљивој игри којој нико не зна правила и не може да предвиди исход. И не слутећи, сви ми у тој игри играмо, неко са мањим неко са већим улогом, али сви са сталним ризиком.

У лето четврте године прошао је кроз касабу први воз, окићен зеленилом и заставама. Било је велико народно весеље. Радницима је служен ручак са буретима пива. Инжењери су се фотографисали око прве локомотиве. Вожња је тога дана била бесплатна. („Један дан џаба, а цијелог вијека за паре“, ругао се Алихоџа онима који су искористили тај први воз.)…

Цене које су прошле јесени скочиле, услед присуства толике војске, остале су непромењене, са много више изгледа на даље дизање него на враћање не старо. Те године отворене су две банке, српска и муслиманска. Свет се служи меницом, као леком. Сад се свак лакше задужује. Али што год има више новца, више га треба. Само онима који троше без рачуна, више него што привређују, изгледа живот још некако лак и леп. Али трговци и људи од посла забринути су. Кредитни рокови за плаћање робе бивају све краћи. Добра и сигурна муштерија бива све ређа. Све је већи број артикала који су по цени изнад куповне снаге већине света. Пазарује се немало и све се више траже јевтиније врсте робе. Обилније купују још само несигурне платише. Једини сигуран и добар посао јесу лиферација за војску или неку државну установу, али то не може свакоме да запане. И државни порези и општински намети бивају све већи и многобројнији; строгост при утеривању расте. Из даљине се осећа нездраво љуљање на берзама. Добици који настају од тога иду у невидљиве руке а штете се протежу до у најудаљеније крајеве монархије и распоређују по ситној трговини, све до прекупца и потрошача…

Сваки људски нараштај има своју илузију у односу према цивилизацији; једни верују да учествују у њеном распаљивању, а други да су сведоци њеног гашења. У ствари, она увек и пламса и тиња и гасне, већ према томе са ког места и под којим углом је посматрамо. Овај нараштај, који сада претреса филозофска, друштвена и политичка питања на капији, под звездама, изнад воде, само је богатији илузијама; иначе у свему сличан другима. И он има осећање и да пали прве ватре једне нове цивилизације и да гаси последње пламенове друге, која догорева. Оно што би се за њих нарочито могло казати, то је: да није било одавно поколења које је више и смелије маштало и говорило о животу, уживању у слободи, а које није мање имало од живота, горе страдало, теже робовало и више гинуло него што ће страдати, робовати и гинути ово. Али за тих летњих дана 1913 године све је то још било у смелим али неодређеним наговештајима. Све је изгледало као узбудљива и нова игра на овом древном мосту који се на месечини јулских ноћи беласао, чист, млад и непроменљив, а савршено леп и јак, јачи од свега што време може да донесе и људи да смисле и учине.

 

 

Tags:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>