Орвел: У утроби кита

Сви смо чули за причу о Јони и киту. Наравно, створење које је прогутало Јону било је риба, како је и описано у Библији, али је деца често мешају с китом, па се тај делић дечјег језика по навици преноси у каснији живот, што значи да је мит о Јони дубоко урезан у нашу подсвест. Сама помисао на боравак у утроби кита изазива у нама осећај пријатности, сигурности и топлине. Историјском Јони, ако га можемо тако назвати, било је прилично драго што може да побегне, али у машти, у сновима, безброј људи му завиди. Наравно, јасно је и зашто. Скривање у утроби кита подсећа на повратак у материцу, удобну и меку, довољно велику да се у њу смести одрасли човек. Учаурен у том мрачном простору, ушушкан дебелим слојем сала које га дели од стварности, човек може да буде потпуно равнодушан према свему што се дешава око њега. Олуја која би потопила све ратне бродове на свету не би ни као одјек допрла до њега. Чак би му и покрети самог кита били неприметни. Ваљао се кит међу таласима на површини, или урањао у мрачне дубине отвореног мора (веће и од једне миље, према Херману Мелвилу), он никада не би приметио разлику. У питању је духовно мртвило, повратак на нулту тачку – одбијање сваке одговорности. И где год била Анаис Нин, нема сумње да је Милер у утроби кита (Хенри Милер, амерички писац МЗ). Најбољи и најкарактеристичнији делови његових романа написани су из угла Јоне, добронамерног Јоне, који није претерано повучен – баш напротив. У Милеровом случају китови су провидни, само што се он препустио бујици да га носи. Уживео се у судбину Јоне и дозволио да буде прогутан, оставши пасиван, прихватајући.

Џорџ Орвел: У утроби кита, есеји, приче, чланци Стр. 59, Лом, Београд 2016. изабрала и превела с енглеског Мирјана Радмиловић