Пастернак о јеврејском наслеђу

Гледано појединачно, сва кретања на свету била су срачунато трезвена, а у општој сложености – безразложно пијана од заједничке животне бујице која их је сједињавала. Људи се труде, паште, покретани механизмом сопствених брига. Али, механизми не би дејствовали кад њихов основни регулатор не би било осећање неке више безбрижности. Ту безбрижност је давао осећај повезаности људских егзистенција, увереност у њихово међусобно претакање, и осећање среће због тога што се све не збива само на земљи, у којој закопавају мртваце, већ и негде другде, у свету који једни називају царством божјим, други историјом, а трећи још некако другачије.

Дечак је био горак и тегобан изузетак тог правила. Узнемиреност је остајала његов крајњи покретач, а безбрижност је није ни олакшавала ни оплемењивала. Он је био свестан те своје наслеђене особине и с подозривом опрезношћу ловио у себи њене наговештаје. Она га је озлојеђивала. Њено присуство понижавало.

Откад зна за себе непрестано се чудио како је могућно, и поред истоветности руку и ногу, заједничког језика и навика, не бити исто што и сви, него нешто што се малом броју свиђа, нешто што други не воле. Он није могао да схвати положај у којем, чак и ако си и гори од других, не можеш да се напрегнеш и поправиш, да постанеш бољи. Шта значи бити Јеврејин? Ради чега то постоји? Чиме се награђује или оправдава тај голоруки изазов који не доноси ништа осим невоље?

стр. 19.

У једном селу кроз које су пролазили, млад козак, праћен сложним смехом присутних, бацао је увис бакрени петопарац и терао старог седобрадог Јеврејина у дугачком кафтану да га хвата. Старац би сваки пут испустио новац. Петпарац би пролетео између његових жалосно раширених руку и падао у блато. Док се старац савијао за бакрењаком, козак га је ударао по туру, а они који су стајали око њих држали су се за кукове и кидали од смеха. То је била цела забава. Засад је била безопасна, али нико се не би могао поуздати да неће доћи до озбиљнијег преокрета. Из кућице преко пута истрчавала је сваки час на друм његова старица, пружала руке према старцу и сваки пут се бојажљиво скривала. Кроз прозор су две девојчице гледале деду и плакале.

Коњоводац, коме се то учини страшно смешно, поведе коње да господа могу да се забаве. Али Живаго позва козака, па га изгрди и нареди му да прекине ругање. – Разумем, ваше благородство – одмахну овај спремно. – Нисмо знали, ми то онако, ради смеха.

Цео остатак пута Гордон и Живаго проведоше у ћутању.

То је језиво – поче Јуриј Андрејевић кад се на видику указа њихово село. – Не можеш ни да замислиш каква је мучења претрпело несрећно јеврејско становништво у овом рату (Првом светском – МЗ). И то спроводе баш у рејону њиховог принудног смештаја. И за све што су претрпели, за све муке, за пљачку и уништење плаћају им још приде погромима, понижавањем и оптужбама да ти људи нису довољно патриоти. А како и да буду кад код непријатеља уживају сва права, а код нас су изложени само прогонима. Има нечег противречног у самој мржњи према њима. Њу изазива баш оно што би требало да дира и улива симпатију: њихово сиромаштво, тескоба, њихова слабост и неспособност да узвраћају ударце. Несхватљиво. Има ту нечег судбинског.

Стр. 128-129.

Говорили смо о осредњим политичарима који немају ништа да кажу о животу и свету у целини, о другоразредним снагама уско заинтересованим само за то да увек на дневном реду буде неки, пре свега мали народ, који ће патити да би они могли да суде и распоређују и да шићаре сажаљевајући га. Јеврејство је комплетна и недељива жртва те стихије. Њихова самоубилачка национална идеја налаже им да буду народ и само народ, вековима, у току којих је – снагом проистеклом баш из јеврејства – цео свет ослобољен те понижавајуће мисије. Зар то није чудновато! Како се то догодило? Та светковина, тај спас од проклетиње осредњости, тај узлет над тупоглавошћу свакидашњице, све се то родило на њиховом тлу, говорило њиховим језиком и припадало њиховом племену. Они су то видели и чули – а испустили? Како су могли дозволити да им умакне душа такве заносне лепоте и снаге, како су могли веровати да ће, док она тријумфује и влада, они остати као празна кошуљица коју је чудо једном већ збацило? За чије бабе здравље то мучеништво, коме је потребно да толико недужних стараца, жена и деце, тај умни народ способан за добро и искреност, вековима буде изложен порузи и уништавању! Зашто су тако тупо неталентовани писци-народољупци свих народности? Зашто мислиоци тог народа нису отишли даље од сувише лако прихватљивих форми „светског бола“ и ироније? Зашто нису ризиковали са својом неумитном дужношћу, као што парни котлови експлодирају под притиском, и распустили ту војску која ратује и гине не зна се зашта? Зашто нису рекли: „Освестите се. Доста је било. Не треба више. Не зовите се досадашњим именом. Не збијајте се у гомилу, разиђите се. Будите са осталима. Ви сте први и најбољи хришћани на свету. Ви сте управо оно чему су вас супротстављали најгори и најслабији међу вама“.

Борис Пастернак „Доктор Живаго“, Просвета, 1979, стр. 132.