Солжењицин: о кућном лекару и здравству

Кућни лекар је заправо врло пријатна личност без које у напредном друштву не би смело бити ни једне породице. Као што мајка зна шта ко жели у породици, тако он зна коме шта треба. Није срамота обратити се кућном лекару и пожалити се на најбезначајнију ситницу, због које никада нећеш отићи у амбуланту, где треба заказати и чекати и где се прима по девет болесника сваког сата. А баш због тих безначајних ситница и настају све запуштене болести. И колико се одраслих људи, овог часа, овог тренутка врти у кругу, као немци, не знајући где би нашли таквог лекара и такву душу којој би могли да саопште своје најскривеније, па чак и срамотне сумње? Наћи таквог лекара кога ти често ни пријатељи не могу препоручити и кога не можеш тражити преко новина, једнако је деликатно као наћи мужа, односно жену! Али чак је данас лакше наћи добру жену него таквог лекара који би био спреман да се бави тобом колико треба и који те разуме темељито, и то – управо тебе.

               Људмила Афанасјева се насмеши. То су биле апстракције. А њој је била пуна глава симтома, симтома који су настојали да се построје и претворе у најгори могући закључак.

• Добро, али колико би требало таквих кућних лекара? То се никако не слаже с нашим системом општег бесплатног народног лечења…
• С општим и народним се слаже. С бесплатним се не слаже – одлучно је Орешченков тврдио своје.
• Бесплатно лечење је наш главни успех.
• А је ли то уопште успех? Шта значи „бесплатно“? Та лекари не раде бесплатно. Једино што им не плаћа пацијент него државни буџет, али он потиче од тих истих пацијената. Такво лечење није бесплатно, него – безлично. А кад би тај новац био у пацијентовим рукама, он би га три пута преврнуо. Кад би му, међутим, заиста било потребно, отишао би лекару и по пет пута.
• Али то не би могао да плати!
• Па човек се одрекне и нових завеса и других ципела ако нема здравља. Не би ли то било боље, јер колико би човек данас платио за људски однос кога нема: постоје само графикони, обавезне норме, „идући“! У поликлиници где се плаћа, посао се још брже одвија. Уосталом, зашто тамо одлазе? По потврду, по боловање или на контролу – а лекар треба сваког да раскринка. Болесник и лекар су као непријатељи – зар је то медицина? Исто је с лековима. Двадесет година су сви лекови били бесплатни. Сећате ли се?
• Заиста? Јесте, чини ми се да је тако. Човек заборави.
• Није могуће да сте заборавили? Сви су лекови били бесплатни. Али смо од тога одустали. Зашто?
• Зато што је било прескупо за државу? – с напором изговори Донцова и полако затрепће.
• Не само зато. Било је бесмислено. Болесник је наравно узимао све лекове, јер су били бесплатни, а касније би пола бацио. Уосталом, не тврдим да би требало плаћати све случајеве лечења. Али опште прегледе – свакако. Једном кад болесника сместе у клинику, кад су потребни апарати, онда је у реду да то не плаћа. Ето, узмите како је у вашој клиници: зашто два хирурга оперишу а троје продаје зјале? Зато што им плата тече и чему да се узрујавају? А кад би добијали новац од пацијената и кад им ни један пацијент не би дошао –  како би се онда копрцао онај ваш Халмухамедов! Или Патехина. Како било да било, Људочка, али лекар мора да зависи и од утиска који оставља на болесника. Да зависи и од своје популарности. Код нас нико од тога не зависи.
• Не дај боже да зависимо од свих! Од такве свађалице као што је Полина Заводчикова…
• Па и од ње.
• То би било понижење.
• Као да је боље зависити од примаријуса? И зар је часније примати плату на благајни као чиновник?
• А кад те муче теоретским питањима такви немогући људи, као што су Рабинович или Костогунов, треба ли и њима свима одговарати?

На неравном челу Орешченкова не затитра ниједна бразда. Он је добро знао докле сежу способности Људмиле Донцове и знао је да оне сежу врло далеко; она је могла да самостално оцени и обради најтеже случајеве. Око две стотине примера, дијагностички врло компликованих, забележила је у скромним малим белешкама по ревијама. А управо је дијагноза оно најтеже у медицини. Чему онда очекивати од ње још више?

• Тако је, треба на све одговарати – спокојно је он климнуо главом.
• Само како на све стићи? – узрујала се и живнула Донцова. Лако се њему у кућним папучама шетати по стану. – Знате ли ви какав је данас темпо у здравственим установама. Тако није било у ваше време. Колико сад болесника отпада на сваког лекара!
• Кад би систем опште медицине био како треба – одговори Орешченков – било би их мање, и болести не би биле запуштене. Лекар опште праксе мора имати толико пацијената колико му допушта његова меморија и знање. Онда ће их он лечити комплексно. А појединачно лечити болести, то је – болнички ниво.
• О – хо – уздахну Донцова уморно. Као да је њихов приватни разговор могао шта да измени или поправи у уходаном току ствари!
• Страшно је рећи – комплексно лечити болесника!

И Орешченков је схватио да би требало ту прекинути, али је у старости био стекао ману да много говори.

• Болесников организам не зна да је наше знање распарчано! Организам наиме није распарчан! Као што је Волтер рекао: лекари прописују лекове које не познају за болесников организам који познају још мање. А како ћемо ми комплексно схватити болесника ако анатом само сецира лешеве, а живи нису његова струка? Ако рендгенолог стекне славу на ломовима костију, а пробавни систем не спада у његову струку? Зато они пребацују болесника, као лопту у кошарци, од једног „специјалисте“ до другог „специјалисте“. И поврх свега неки лекар страсно воли пчеларство. А ако желиш комплексно да схватиш болесника, онда у теби не сме да буде места ни за какву другу страст. Тако је! И сам лекар морао би да буде комплекснији! Чак и лекар.

Александар Солжењицин „Одељење за рак“ стр. 300-302. Академска књига, Нови Сад, 2020.