Солжењицин: Пропаст у јесен 1941.

Тих дана, мада нико од стотина људи расутих по удолини није то знао – тих дана је пала Одеса, немачка војска је јуришала на Перекоп, притискала Харков, ушла дубоко правцем Таганрог-Ростов, тукла се за Горбачово на путу Орлов-Тула; Москва се још није пренула из страшне панике настале три дана раније, и ко зна зашто, нигде се није примећивало Стаљиново руководство, а из штаба Северно-кавкаског војног округа, где су једни папири спаљивани, а други у балама товарени на камионе, послат је шифрован телеграм у војне одсеке области: у току од три дана покупити све тракторе, теретна превозна средства и све мушкарце од осамнаест до педесет година.

Нико од хиљада људи мобилисаних тих дана није знао појединости, али свима је било јасно да мирише на пропаст. Ипак, сви ти малобројни људи, осим смешног уче у похабаној дечачкој бунди и с ташном, прихватали су оно што се дешава с мрачном покорношћу и нису дрхтали од немира нити их је сврбело од нестрпљења да нешто одмах предузму не би ли променили своју судбину и, што је најважније, тиме спасли Револуцију. Ветеринар и писар, будући официри, знали су да ће за све стићи налог од руководства: старци и жене враћали су се у своје колхозе, не размишљајући о судбини Ростова и Москве, него о томе како да сакупе житарице и сунцокрет без мушкараца и коња, као и о томе да ли ће остати колхози ако дођу Немци; мобилисани су већ пребринули своје – док је било неизвесно бринули су хоће ли им се или неће заломити да остану код куће и шта да ураде како би остали, док су жене и дечица били поред њих и кућни кров чувао њихову несаницу – а сада је све било одлучено и већ је било много лакше: једна глава није јадна, а ако јесте јадна, барем је једна.

Солжењицин „Воли револуцију“, 77-78. стр. Геопоетика 2014.