Солжењицин: визита код онколошких пацијената

Оне најтеже случајеве на оваквој визити нису могли решавати; требало је појединца посебно позвати и посебно се њиме позабавити. На визити се није могло отворено рећи какво је стање и јасно се међусобно договорити. Овде чак није могао ни за кога рећи да му се стање погоршало, него би само напоменуо да се „процес мало заоштрио“. Све је требало говорити увијено, у синонимима (чак и двоструким) или обратно од онога како је заиста било. Не само што нико није спомињао рак или сарком, него  чак нису спомињали ни синониме које су стари болесници прилично добро разумевали: „канцер“, „канцером“, „цр“, „с“. Уместо тога споменули би нешто безазлено: чир, гастритис, упала или полип, а шта је ко од њих подразумевао под тим називом, објаснили би потанко тек након визите. Да би ипак разумевали једно друго, допуштено је било рећи: „проширена је медијастилна сена“, „тимпонит“, „случај није ресектабилан“, „није искључен летални исход“ (што је значило: могао би умрети на столу). Кад не би могао наћи прави израз Лав Леонидович би рекао:

• Оставите историју болести.

И пошли би даље. Што су за време такве визите мање могли проникнути у болест, схватити једно друго или договорити се, то је Лав Леонидович држао да је важније осоколити болеснике. У томе је чак све више видео главну сврху овакве визите.

• Status idem – рекли би му. (То је значило: све је по староме.)
• Је ли? Обрадовао би се он. И као да би потврду тога хтео да чује из уста саме болеснице, брзо би упитао: – Није ли вам мало лакше?
• Мислим да јесте – сложила би се и болесница мало зачуђено. Она, истина, није приметила побољшање, али, ако су га приметили лекари, онда јој је збиља боље.
• Ето видите! Још мало и оздравићете.

Друга се болесница бринула:

• Чујте, зашто ме тако боли кичма? Можда и онде имам тумор?
• Ни го-овора – отегнуо би Лав Леонидович насмешивши се. – То је секундарна појава.

(Рекао је истину: метастазе и јесу секундарна појава.)

Над страшним старцем, који се сав ушиљио и мртвачки посивео и који је једва мицао уснама, одговарали су му на његово питање:

• Болесник добија средства за јачање и умирење.

То значи: ту је крај, касно је да се лечи, лека и нема и главно је да што мање, пати.

Тада, скупивши густе обрве као да нешто настоји тешком муком објаснити, Лав Леонидович је тумачио:

• Хајде, татице, да говоримо отворено, без увијања. То што ви осећате није ништа друго него реакција на лечење. Само нас немојте пожуривати, лезите мирно, и ми ћемо вас излечити. Лезите, вама се чини да ништа нарочито не предузимамо, али уз нашу помоћ ваш организам јача.

И самртник би климао главом. Схватио је да та лекарова отвореност није нимало убитачна – штавише, давала је наде.

• У зделичној области се види туморозна израслина овакве врсте – рапортирали су Лаву Леонидовичу и показивали му ренгенски снимак.

Посматрао је тамну, мутну, прозирну рендгенску слику према светлу и задовољно климао главом.

• Вр-рло добар снимак! Одличан.

Болесница би се обрадовала: не само да је њој добро, него чак и одлично.

А снимак је био одличан зато што га није требало понављати он је јасно показивао величину и границе тумора. Тако, цео тај сат и по, колико је трајала велика визита, шеф хируршког одељења није говорио оно што мисли, трудио се да његов глас не одражава његове осећаје, а да у исто време лекари у историју болести прибележе оно што треба, у ту бележницу полутврдих листова, која се исписује руком и у којој често запиње перо и на основу које ће свакоме од њих једног дана моћи судити. Ниједном није нагло окретао главу, ниједном није забринуто погледао, и по том доброћудном и досадном изразу на лицу Лава Леонидовича, болесници су закључивали да су њихове болести врло једноставне, добро проучене и да нису нимало озбиљне.

Лав Леонидович се уморио од те дугачке глуме која је била испреплетена са стучним просуђивањем и сад је овамо-онамо помицао кожу начелу.

Једна старица се жалила да је већ дуго нису куцкали – и он то учини.

А неки старац се јави:

• Чекајте да вам нешто кажем!

И поче збркано тумачити како се, по његовом мишљењу, појавила и развијала његова болест. Лав Леонидович је стрпљиво слушао и чак климао главом.

• Сад ви мени реците нешто – допусти му старац.

Хирург се насмеши:

• Шта да вам кажем? Наши се интереси подударају… Ви желите да будете здрави, и ми желимо да будете здрави. Најбоље је да и даље заједнички на томе радимо.

С Узбецима знао је, бар о ономе најједноставнијем, да говори и на њиховом језику. Ону жену с наочарима, која је очито била права интелектуалка и коју је чак неугодно било видети овде на кревету и у оном огртачу, није уопште хтео јавно да прегледа. Малом дечаку, који је био с мајком, озбиљно је пружио руку. Седмогодишњака је кврцнуо по трбуху, и обадвојица су се насмејали.

Једино учитељици, која је тражила да консултују и неуропатолога, није баш љубазно одговорио.

Напокон су изишли и из последње собе. Био је уморан као после тешке операције. Рекао је:

• Чик-пауза пет минута.

Он и Јевгенија Устинова похлепно су повукли дим, као да су за време целе визите само то и чекали (а болесницима су строго говорили како је дуван канцероген и апсолутно контраиндикативан).

Александар Солжењицин „Одељење за рак“ стр. 254-256. Академска књига, Нови Сад, 2020.