Home » Književnost » U politici je opasno da se zaspi

U politici je opasno da se zaspi

Народни посланик румуњске мањине, друг Трајан Флора, био је типичан банатски паор. Нимало различит од војвођанских сељака које сам упознао у време окупације на мајчином имању у Баваништу, ништа друкчији од оних изгубљених несрећника које ћу у време Колективизације и Откупа срести у Среској Митровици (затвору, МЗ). Ушао је у ћелију као да су га тек пред вратима пробудили, у дебелом, кратком кожуху, постављеном овчијом вуном боје зрелог дувана, на коме смо му, дрхтећи од зиме, завидели, па је нетрпељивост Б.А према малопоседничкој, кулачкој класи имала у себи, можда, више људског него што сам претпостављао. Ушао је под топлом јагњећом шубаром, не доносећи ништа до запрепашћења оним што се догодило. Никакву вест за којом смо жудели, никакву новост. Новости за њега нису постојале. Свет није био нов, па ни у њему ништа ново не може бити. Све је увек оно старо – тешко се и напорно живи. Новине не чита, у политику се не разуме. Не разуме ни зашто је овде. Та он, молићу фино, ништа није урадио. (Још један, дакле, који ништа није учинио[1]). Ни у Скупштини никад ништа није урадио. Реч једну никад није прозборио. Руку је дизао кад би видео да је и други другови дижу. То му је био цео депутатски посао. На питање зна ли за шта је гласао, није умео одговорити. Био је слаб на ушима и тешко је говоре разабирао. Процедуру је запамтио као кроз маглу. Већину времена је проводио у угодном дремежу[2].

Ја се, дабоме, нисам уздржао. Повео сам са Б.А. дебату о природи и функцији парламента у демократском систему, о битним разликама између институције Представничког тела и институције Спаваће собе. Б.А. је био бесан да друга Флору што је својим парламентарним зимским сном пружио храну мојим грађанским, трулолибералистичким предрасудама (демократија је, заправо, то тек привидно, а стварно – диктатура буржоазије; тек је диктатура пролетаријата, привидно диктаторска, заправо једина уистину – демократска!), па је, премда је према „тој брбљаоници“ гајио презир, нападао овог што је заузима место некоме ко, кад се социјализам гради, не би спавао, него би знао зашто руку диже.[3]

Најзад се испоставило да је Б.А. био у праву, да је требало знати зашто се јебена рука диже. У сваком случају – бар једном. Јер, кад је у његовом селу одржавана партијска конференција, успаван скупштинском атмосфером тихог жамора и пробуђен лактом суседа, Флора се вратио свести таман на време да дигне руку кад је секретар Комитета питао – Ко је за резолуцију Информбироа?[4] Рука је примљена к знању. Покушај да се врне – није.

Зимски сан народног депутата, друга Трајана Флоре, прекинут је, као и сваки сан, кад је био најлепши…

Борислав Пекић „Године које су појели скакавци“ први том, стр.194-196. Лагуна, 2013, друго издање.


[1] Не јамчим, али као да се сећам да се његов „случај“ повезивао с бекством А.Јовановића и Б.Петричевића преко румунске границе. Ја лично у могућност да је друг Флора икоме могао у бекству помоћи не верујем. За то је потребно разликовати бар стране света.

[2] С мајчине стране имао сам двојицу народних посланика. Један је заступао демократе, други радикале. Не знам да ли је међу њима владао породични кондоминијум, који је допуштао да генос увек буде на влади, без обзира на то која је странка добила срез. По темпераменту су се веома разликовали. Демократа је био дрчан, свадљив и говорљив (као што доликује партији која већину времена проводи у опозицији). Радикал је био суздржљив (као што, опет, доликује партији на власт навиклој). Све што је током дуге скупштинске каријере изјавио, догодило се за неке врућине када је устао и рекао: „Отварајте, људи, прозоре, погушисмо се!“. Али и то је више од доприноса друга Флоре нашој парламентарној историји.

[3] Био је то условни рефлекс Павловљевог типа. У Скупштини су га за свако гласање будили грувањем у ребра, на шта је он аутоматски дизао руку. А оно што не можемо замерити једном експерименталном псу – коме захваљујемо и многа властита „грувања“ – зашто да пребацујемо једном експерименталном народном посланику?

[4] Није помагала ни вероватна чињеница да у то доба није више могло бити ниједног идиота који би отворено рекао да је за Информбиро. Онда се већ увелико знало шта се догађа с онима који су похитали да се пред својом Партијом на време отворе, док се та Партија „још могла спасти од срљања у капитализам“. Истина да људи ретко и нерадо врше самоубиства више није била убедљива. Такво је време било.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>