Велс: Говор социјалисте

Ја говорим о срећи – рече Мастерман. – Можете учинити сваковрсне ствари с пуном пушком у Хемерсмит Бродвеју, али стварно ништа што вас или кога било другог може учинити врло срећним. За срећу је потребан уређен свет пре новца или својине или било које од оних ствари које имају неку стварну вредност, а овај свет, кажем вам, безнадежно је изашао из колосека. Човек је друштвена животиња са мишљу која данас иде око земљине кугле, и заједница не може бити срећна у једном делу а несрећна у другом. То је све или ништа, никакав крпеж никад више. Свет стално греши што то не разуме. Људи непрестано мисле да постоји негде нека класа или ред, непосредно изнад њих или испод њих, или нека земља или негде неко место који су стварно обезбеђени и срећни… Стварно, друштво је једно тело и оно је здраво или болесно. То је закон. Ово друштво у којем ми живимо болесно је. То је тврдоглав, грозничав инвалид, надувен, похлепан, слабо исхрањен. Не можемо имати здраву леву ногу и неуралгију или здраво грло и сломљену ногу.

…

И могли бисте ићи сасвим уз друштвену лествицу и низ њу и наћи исту ствар. Човек је животиња која живи у стаду, животиња која живи у стаду, и никакав новац неће вас искупити из вашег рођеног времена … ништа више него из ваше коже. Дуж целог пута горе и доле по лествици среће налази се исто незадовољство. Нико није сигуран где стоји и свако је узнемирен. Стадо је неспокојно и грозничаво. Цела стара традиција одлази или је отишла, и нема никога да створи нову традицију? Где су ваши племићи сада? Где су ваши џентлмени? Они су ишчезли управо кад је сељак пронашао да није срећан и престао да буде сељак. Велики и мали људи су помешани међу собом и то је све. Нико од нас не зна где смо. Ваши простаци у обалском празничном превозу, и и ваши простаци на мотору од две хиљаде фунти, изузев разлике на лествици, ни мало се не разликују. Ваше помодно друштво тако је ниско, вулгарно и непријатно за уравнотежену душу као отмена ракијашница, ни мање ни више; у свету нема места за част или отмено живљење, па чему онда пењање?

…

Као целина, богати данас немају ни срца ни маште. Не. Они поседују механизам, имају знање, средство и силу изнад свега што се раније могло замислити, и шта они раде са тим?… Бог им даје силу, као што је аутомобил, и све што могу да ураде с тим је да јуре по путевима, у маскама и са заштитним наочарима, убијајући децу и чинећи машину омраженом људским душама… Бог им даје саобраћајна средства, неупоредиву силу сваке врсте, време и апсолутну слободу! Они све то лудо упропашћују. Овде, под њиховим ногама (и Кипс је очима пратио правац танког кажипрста до поњаве испод огњишта), под њиховим проклетим петама велика маса људи гноји се и множи у мраку, док мрак праве они други који стоје на светлости. Мрак множи и множи. Он не зна ништа боље… Ако не можете да пузите, да будете подводач или да пљачкате, морате остати у парном котлу где сте се родили. А те богате звери гребу и грабе као да ништа немају. Оне нам завиде због наших школа, оне нам завиде због зрака светлости и ваздуха, оне нас обмањују, а затим траже да нас забораве… Нема правила, нема вођства, само несрећни случајеви или срећне случајности… Мноштво наше сиротиње се повећава, а ова банда управљача ни о чему се не стара, не предвиђа ништа, не чини унапред ништа!

…

Као да имали шта да покажу за пустош коју нам праве, Кипс. Они немају. Они су ружни и кукавички и обични. Погледајте им жене! Намазане, обојене и напојене дрогама, крију своје ружне облике под товаром хаљина! Нема ни једне жене у друштвеном вртлогу садашњице која не би продале своје тело и душу, која не би лизала чизме Јеврејину или се удала за црнца радије него да живи пристојно са стотином фунти годишње! Чему богатство вама или мени! Они то знају. Они знају да ми то знамо. Нико у њих не верује. Нико више не верује у племство. Нико не верује да је правда у закону. Али људи имају навике, иду старим каналима, дотле док има посла, док има новца за недељу дана…

Х. Џ. Велс „КИПС, историја простодушна човека“, Матица српска, 1966. стр. 230-234.