Винаверијаде

Кад нас је учио поздрављању, Ананије – како се то и ради у јединичној обуци – стајао би у месту „мирно“, а ми бисмо корачали кужном линијом око њега и поздрављали. И све ишло глатко. И Винавер је од прве „савладао“ како се војнички поздравља. Али, ускоро, он је сам начин обуке „злоупотребио“.

Понедељак је. На вежбалишту смо. На месту вољно. А поднаредник Ананије, скоро кроз плач, узе да нам се јада.

• Замислите шта ми је Винавер јуче приредио у граду. Таман ја и један мој друг да ступимо на мост цара Душана, а Винавер па нама у сусрет. И поче да нас поздравља. Ја му вичем да бежи, јер ако наиђе неки од старешина – пропали смо. Он јок! Тера своје. Све обилази око нас и поздравља.
• Па шта урадисте? – упаде неко с питањем.
• Почесмо да бежимо у једно сокаче. И он трчи, па све око нас, и поздравља.
• Па како се спасосте? – упитаће неко.
• Стадосмо уза зид. И спасосмо се беде.
• Море, како је то тврда глава, добро није пробио и зид – добаци Бора Спасојевић.

И сви упутисмо „прекорне“ погледе на Винавера. А он – попут детета с прстом у устима, када га старији „неправедно“ карају – мирне душе изјављује:

• Па ви сте нас, поднаредниче, баш овде, и баш тако учили. Ви сте као стожер стајали у центру, а ми смо ишли у круг око вас и поздрављали, поздрављали, поздрављали…

…

Прекомандован је у шесту чету поднаредник Ананије. При растанку руковао се са сваким од нас, па и са Винавером.

• Винаверу, Винаверу, шерет си велики! Муке си ми задавао, а некако не могу да се љутим на тебе.
• У праву сте, поднаредниче. Шта могу, такав сам. Али ни мени није било лако. На једној страни ви и сви ови, назови, моји другови, угурсузи једни, а на другој ја – сам! Испада као овај рат између велике и моћне Аустро-Угарске и наше мале, слабачке Србије. Кажете да не можете да се љутите на мене. А ја сам вас баш заволео…

И дуго и срдачно стискали су један другом руке.

Живојин С. Товаровић „Винаверијаде“ у Голгота и васкрс Србије 1914-1915, БИГЗ, Партизанска књига, 1986. стр. 263-264.