Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Сутра је дан годишњег избора Добротвора. Сутра ћемо поново предати Добротвору кључеве непоколебљиве тврђаве наше среће.
Разуме се да то не личи на неуређене, неорганизоване изборе код древних људи, кад – смешно је рећи – чак унапред није био познат ни сам резултат избора. Градити државу на потпуно непрорачунатим случајностима, наслепо – шта може бити бесмисленије? А ето ипак испада – били су потребни векови да би се то схватило.
Да ли је потребно говотити да код нас и у овоме као и у свему другом – ни за какве случајности нема места, никаквих изненађења не може бити. И сами избору имају више симболичан значај: да подсете да смо ми јединствен, моћан, милионскоћелијски организам, да смо ми – говорећи речима „Јеванђеља“ древних људи – јединствена Црква. Јер историја Јединствене Државе не зна за случај да би се тог свечаног дана макар и један глас усудио да наруши величенствен унисон.
Прича се да су древни људи спроводили изборе некако тајно, кријући се, као лопови; неки наши историчаре чак тврде да су се они појављивали на изборне празнике брижљиво маскирани (замишљам тај фантастично-мрачни призор: ноћ, трг, фигуре које се прикрадају поред зидова у тамним огртачима; пурпурни пламен буктиња повија се на ветру…) Зашто је била потребна сва та тајанственост – ни до данас није коначно објашњено; највероватније је да су се избори везивали за некакве мистичне, сујеверне, можда чак злочиначке обреде. Ми немамо ништа да кријемо нити чега са се стидимо: ми празнујемо изборе отворено, часно, дању. Ја видим како сви гласају за Добротвора; сви виде како гласам за Добротвора ја – и може ли бити другачије кад су „сви“ и „ја“ – једно јединствено „МИ“. Колико је то племенитије, искреније, више, него кукавичка, лоповска „тајна“ код древних људи. Онда: колико је то целисходније. Јер ако би чак и претпоставили немогуће, тј. некакву дисонанцу у обичној монофонији, онда су невидљиви чувари овде, у нашим редовима; они истог тренутка могу да установе бројеве који су пали у заблуду и могу да их спасу од даљих њихових погрешних корака, а Јединствену Државу – од њих самих.
Јевгениј Замјатин „Ми“, Укронија, превод Мира Лалић, стр. 142-143.
Роман је написан 1920. године, тек мало више од две године након доласка бољшевика на власт у Русији. Инспирисао је Хакслија за „Врли, нови свет“ и Орвела за „1984“ – МЗ