Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
А био је такође у граду и премудри апотекар: он је створио човека, али не као што смо ми грешници, него га је направио у стакленој тегли, па шта онда уопште није знао?
И наредио Фита да му доведу апотекара.
„Кажи ти мени молићу лепо: зашто је мом становништву досадно у слободно време?“
Премудри апотекар погледао кроз прозор: неке куће са забатима, неке са ветроказима, неки мештани у панталонама, неки у кошуљама.
„Врло једноставно“, рекао је Фити. „Постоји ли поредак? Треба све да буде исто. Уопште.“
Добро дакле. Становнике – све у строј и изван града, на пашњак. А у пустом граду – потпалили ватру са четири стране: све изгорело до земље, остао само црн празан простор – и споменик Фити на средини.
Целе ноћи су тестере тестерисале, чекићи лупали. Пред јутро – све је било завршено: барака, као болница за заражене колером, седам врста и три четврти дуга, а са страна – истурени ћошкови са бројевима. И сваки становник је добио бакарну значку са бројем и униформу од сивог сукна.
Кад су се сви поређали у ходнику – свако испред свог ћошка, са значкама на појасевима – као жар-птице, све једнаке – или нове кованице. Толико је добро да је већ Фита – пун снаге, а у носу га голица – рекао – ништа није рекао, него руком одмахнуо – и у свој ћошак, број 1. Хвала ти Боже: све је завршено – сада се и умрети може.
Ујутро, чим је свануло, још није ни звонце зазвонило (на звона су устајали) – а већ куцају на врата број 1.
„Дошли су изасланици код ваше милости, хитним послом“.
Изашао Фита: четворица у униформи, врло угледни становници, ћелави, постарији. Дубоко се клањају Фити.
„Чији сте ви изасланици?“
А четворица угледних мештана почели да говоре – сви углас:
„Шта је ово – ово је сасвим немогуће – оно није никакав поредак… Ми смо, дакле, од ћелавих. Ето, дакле, апотекар хода коврџав, а како ћемо фризурз носити ми – ћелави? Не, то никако не може…
Размишљао Фита – размишљао: по коврџавој коси нису сви једнаки, мора се нешто урадити – треба се по ћелавима равнати. И махнуо руком Сараценима. Дојурили са четири стране: све ошишали до главе, и мушко, и женско, све – као билијарске кугле. А премудри апотекар – постао чудан, сав зализан, као мачак на киши.
Још нису све ни ошишали – опет Фиту траже, опет изасланство.
А изасланици:
„Хе-еј!“ виче један, са стиснутом песницом. „Хе-еј!“ виће и други. Мокрих носева.
„Од кога?“ прогунђао Фита.
„А ми, ето… Хе-еј! Дошли смо вашој милости од будала. Хе-еј! Желимо, значи, да, значи… сви, то јесте, значи… равномерно…“
Вратио се Фита у број 1 намрачен као олујни облак. Позвао апотекара.
„Јеси ли чуо, брате?“
„Чуо сам.“ Апотекарев гласић бојажљив, на глави му памучна капица: због хладноће, јер није навикао да буде ошишан до главе.
„Па шта ћемо сад?“
„Да, шта је сад то? Али назад се не може.“
Становници зинули од чуда: али шта да радиш против власти? Сели да на брзину последњи пут прочитају паметне књиге, и до последњег звона сви су читали. После звона – полегали да спавају, а ујутро сви устали глупави.
Весеље – права невоља. Један другога гуркају лактовима – Хе-еј! Хе-еј! То је све што говоре: ускоро добровољци у кафтанима донели корита с кашом: каша јечмена.
Прошетао се Фита по ходнику – седам врста и три четврти – види: весеље. И лакнуло му је: сад је све завршено. Загрлио премудрог апотекара у ћошку:
„Па, брате, хвала ти за савет. Никада ти ово нећу заборавити.“
А апотекар:
„Хе-еј!“
И сада се показало – остао је сам: мора сам да мисли за све остале.
И само што се Фита закључао у број 1, размишља – кад опет неко на врата. А сад не куца, него стварно лупа, ломи, безобзирно, без разлога.
„Е, брате, не, нећеш! Иако смо глупи, ипак, разумемо! Ти си брате такође глуп. А онда ти… не, брате!“
Легао Фита на кревет и заплакао. А не може ништа да се уради.
Бог нека је с вама, добро. Дајте ми времена до сутра.“
Чита дан се Фита гурао између будала и постајао мало по мало све глупљи. А ујутро – спреман, хода и Хе-еј!
И живели срећно. Нема срећнијих будала на свету.
Јевгениј Замјатин „Бајке за велику децу“, Укронија, Стр. 47-51
Превод: Мирко Бижић