Životinjska farma, 2

„Vid mi slabi“, najzad progovori. „Ni u mladosti nisam mogla da pročitam šta tamo piše. Ali, čini mi se da ovaj zid izgleda drugačije. Benjamine, da li su Sedam zapovesti iste kao što su bile ranije?“

Benjamin je pristao, da prekrši svoje pravilo, i pročita šta je pisalo na zidu. Tamo je sada bila jedna Zapovest. Ona je glasila:

SVE SU ŽIVOTINJE JEDNAKE

ALI NEKE ŽIVOTINJE SU JEDNAKIJE OD DRUGIH

Posle toga, više im nije bilo čudno, ni kada su svinje sledećeg dana, dok su nadgledale posao na Farmi, imale bičeve. Životinje se više nisu začudile, ni kada su saznale, da su svinje kupile radio; da pregovaraju o uvođenju telefona i da su se pretplatile na Džon Bul, Tit-Bits i Dejli Miror. Više im ništa nije bilo čudno: ni kada su ugledale Napoleona, kako šeta vrtom, s lulom u ustima – pa čak ni kada su svinje obukle odela, uzeta iz ormana gospodina Džonsa; ni kada se Napoleon pojavio u crnom kaputu, kratkim lovačkim pantalonama i kožnim gamašnama, a njegova krmača-ljubimica u haljini od sjajne svile, koju je gospođa Džons oblačila nedeljom.

Nedelju dana kasnije, jedno posle podne, na Farmu je stiglo više dvokolica. Delegacija sa susednih farmi, bile su pozvane da razgledaju Farmu. Svinje im pokazaše čitavu Farmu, a delegacija izrazi veliko divljenje za sve što je videla, a posebno za vetrenjaču. Životinje su plevile repu. Radile su marljivo i jedva da su podigle glavu od posla. One nisu znale, koga više da se plaše – svinja ili ljudi.

To veče, iz kuće se čuo glasan smeh, žamor i pesma. Ljudski i svinjski glasovi su se mešali i životinje postadoše radoznale. Šta li se to tamo događa, sada kada su se prvi put, životinje i ljudi sastali na ravnopravnoj osnovi? Najtiše što su mogle, počele su da se šunjaju prema vrtu uz kuću.

Zastale su na ulazu, plašeći se da krenu dalje, ali Klover ih povede napred. Na vrhovima prstiju došunjaše se do kuće, a životinje koje su bile dovoljno visoke zaviriše kroz prozor u trpezariju. Unutra, za dugačkim stolovima sedelo je šest farmera i isto toliko uglednih svinja. Na počasnom mestu na čelu stola, sedeo je sam Napoleon. Svinje su se, očigledno, osećale dobro u stolicama. Društvo je uživalo igrajući karte i na trenutke bi prekinuli igru da bi ispili zdravicu. Veliki vrč je kružio oko stola, a pehari su ponovo napunjeni pivom. Niko nije primetio začuđena lica životinja, priljubljena uz prozorsko staklo.

Prvi ustade gospodin Pilkington iz Foksvuda, držaći u ruci pehar. „Za koji trenutak“, reče, „zamoliću prisutne da ispijemo zdravicu. Ali pre nego što to učinimo, osećam se dužnim da kažem nekoliko reči.

Čini mi osobito zadovoljstvo, a verujem i ostalim prisutnima, što je u dugom razdoblju nerazumevanja i nepoverenja došao kraj. Činjenica je da nekada – ni ja, ni prisutno društvo nije delilo takvo mišljenje. Poštovane vlasnike Životinjske farme, mi susedi gledali smo sa neprijateljstvom, a rekao bih i sa izvesnom dozom sumnje. Dešavali su se nemili događaji i kružile nepoželjne i neprihvatljive ideje. Smatrali smo da je Farma koju poseduju i nadziru svinje nenormalna pojava, koja bi mogla da uznemiri susede. Većina farmera je verovala, da će na takvoj Farmi preovladati duh slobode i nediscipline. Oni su bili uznemireni zbog mogućeg uticaja na njihove životinje, ili čak na njihove nadničare. Ali sve ove sumnje su sada raspršene. Danas smo ja i moji prijatelji posetili Životinjsku farmu i svojim očima razgledali svaki njen kutak. I, šta smo videli? Ne samo najmodernije savremene metode, već takvu disciplinu i red, koji bi mogao da posluži kao uzor svim farmerima. Sada verujem da je Napoleon bio u pravu, kada je tvrdio da niže životinje na Životinjskoj farmi, rade više a dobijaju manje hrane nego bilo koja životinja u okrugu. Ja i moje kolege farmeri, danas smo uočili mnoge stvari koje ćemo odmah uvesti na svojim farmama“.

„Završio bih svoj govor s dubokim uverenjem“, nastavi, naglašavajući svaku reč: „da prijateljstvo između Životinjske farme i njenih suseda postoji i mora postojati. Između svinja i ljudi nije bilo, niti će biti, niti ima potrebe da bude bilo kakvog nesklada u interesima. Njihove borbe i njihove teškoće su jednake. Nije li problem rada svuda isti?“. Postalo je očigledno, da je gospodin Pilkington hteo da kaže neku brižljivo pripremanu dosetku o društvu, ali ga je bilo obuzelo neizrecivo zadovoljstvo, pa trenutno nije mogao da se seti. Pošto se dobro iskašljao, od čega su mu podvoljci postali purpurni, on je najzad izreče: „Ako vi imate vaše niže životinje s kojima se borite, mi imamo naše niže klase!“. Ova dosetka, dovela je goste za stolom do urlanja. Gospodin Pilkington je još jednom čestitao svinjama na oskudnim obrocima, na dugom radnom danu i okrutnosti koja je vladala na Životinjskoj farmi.

Zatim je zamolio sve prisutne da ustanu i da provere, da li su im čaše pune. „Gospodo“, zaključi gospodin Pilkington, „gospodo nazdravljam za napredak Životinjske farme!“ Nastalo je opšte klicanje i lupanje nogama. Napoleon je bio toliko radostan da je ustao, obišao čitav sto, da bi se kucnuo s gospodinom Pilkingtonom, pre nego što je ispio svoj pehar. Kada su se povici i uzbuđenje utišali, Napoleon, koji je ostao na nogama, saopšti da bi on želeo da kaže nekoliko reči.

Poput svih Napoleonovih govora, i ovaj je bio kratak i jezgrovit. I on je, reče, srećan što je došao kraj razdoblju nerazumevanja. Dugo vremena širile su se glasine – koje su, on ima razloga da tako misli, prenosili neki zlobni neprijatelji – da je u njegovim, kao i u nazorima njegovih prijatelja, bilo nečeg rušilačkog, pa čak i revolucionarnog. Govorkalo se, kako su svinje pokušale da pobune druge životinje na susednim farmama. To je velika laž! Njihova jedina želja, sada i u prošlosti, bila je da žive u miru i normalnim poslovnim odnosima sa svojim susedima. Farma, koju ima čast da nadgleda, dodade, jeste kooperativno preduzeće. Menice, koje su u njegovom posedu, zajedničko su vlasništvo svinja.

On ne veruje, reče, da je preostala i jedna od starih sumnji, ali u svakidašnjim poslovima Farme, nedavno su napravljene neke izmene, koje će još više učvrstiti poverenje u njih. Do sada su životinje na Farmi imale pomalo luckast običaj da se jedna drugoj obraćaju sa „druže“. S tim je prekinuto. Takođe, je postojao još jedan veoma čudan običaj, a čije je poreklo nepoznato: da se svake nedelje obilazi lobanja jednog nerasta, koji se nalazi na postolju u vrtu. To se mora zabraniti a lobanja zakopati. Posetioci su verovatno primetili zelenu zastavu koja se vijorila na jarbolu. Verovatno ste opazili da su sa nje uklonjeni bela potkovica i rog. Od sada će zastava biti samo zelena.

Na briljantan i dobrosusedski govor gospodina Pilkingtona imao je samo jednu zamerku, naime, gospodin Pilkington je sve vreme govorio o „Životinjskoj farmi“. On naravno nije mogao da zna – jer je Napoleo to sada prvi objavio – da je ime „životinjska farma“ ukinuto. Od sada će se farma zvati „Vlastelinska farma“, što je, kako i on veruje, njeno pravo i prvobitno ime.

„Gospodo“, zaključi Napoleon, „nazdravimo kao i malopre, ali na drugi način. Napunite čaše do vrha. Gospodo, evo moje zdravice: Za napredak Vlastelinske farme!“

Čulo se srdačno klicanje i pehari su bili ispražnjeni do dna. Dok su spolja posmatrale ovaj prizor, životinjama se činilo da se događa nešto neobično. Šta li se to promenilo u izgledu svinja? Kloverine ostarele, mutne oči prelazile su s jedne svinje na drugu. Neke od njih su imale pet podvoljaka, neke četiri, a neke tri. Ali, šta je to što je izgledalo, kao da se preobražava i menja? Pljesak se utišao. Društvo je uzelo karte i nastavilo prekinutu igru. Životinje se tiho odšunjaše natrag.

Ali, posle dvadesetak metara, zastadoše. Iz kuće se začulo urlikanje. Životinje potrčaše nazad i ponovo proviriše kroz prozor. Oštra svađa postajala je sve bučnija. Urlalo se, lupalo po stolu, gledalo oštro i sumnjičavo. Svađa je počela u trenutku, kada su Napoleon i gospodin Pilkington, istovremeno odigrali pikovog asa.

Dvanaest glasova, besno je vikalo, i svi su bili isti. Sada je bilo jasno šta se promenilo u izgledu svinja. Pogledi, životinja koje su stajale napolju, klizio je od svinje do čoveka, od čoveka do svinje, i ponovo od svinje do čoveka; ali već je bilo nemoguće raspoznati ko je svinja, a ko čovek?