Home » 2 Makedonija, Sela » Vračevce, Puzaljka, Dragomance i Kojince (Kumanovo): Makedonci od Paraćina

Vračevce, Puzaljka, Dragomance i Kojince (Kumanovo): Makedonci od Paraćina

34. Врачевце (Ст. Нагоричане)

Куће овог малог села налазе се на деловима заравни, чија је висина око 450м. Околна су насеља: Драгоманце, Којинце, Добрача и Степанце. Становници се служе водом из извора и бунара…

Народна традиција наводи да је пре данашњег Врачевца постојало друго, старије словенско насеље. Његово становништво имало је лепу цркву (неки кажу „Римљанска црква“) у близини данашње махале Село. Око цркве су „векашни гробови“. То село касније је пропало (вероватно крајем 17 века).

Црква старог становништва (неки кажу св. Ђорђе) и данас се познаје у рушевинама. Била је зидана од камена. По остацима јасно се виде њене диманзије: дужина око 10, ширина 5м. До пре неколико година на унутрашњој страни црквених зидова имало је малтера. У ПСР аустријски војници срушили су остатке кровног дела цркве. У зидовима греде су биле борове. У махали Село налазе се остаци једног старог бунара.

По садашњем становништву Врачевце је релативно млађе насеље: потиче са краја 18 или почетка 19в. На земљи, која је припадала једном кратовском бегу, насељавани су наши становници и Цигани из других насеља. Пред крај турске владавине беговску земљу откупили су сељаци. – Село нема простран атар; стога је увек било мало насеље.

У Врачевцу је 1921г било 8д и 74с. Г 1948 село је имало 9д и 88с, а 1961г 16д и 99с. Од 1921 до 1961г разлика је износила: више 8д и 25с.

Данашње становништво Врачевца потиче од предака који су досељени. Њихово порекло већином је из Србије. Родови су:

Анђелови (1к, св. Никола), најстарији род досељен од некуда. Кућа им је у махали Башће.

Стошинци (2к, св. Никола), досељени пре 130г из суседног Драгоманца. Даље порекло им је из Србије (в. опис Драгоманца). Доселио се деда Младен „со шест деца“, док су његова браћа остала у Драгоманцу. Младен се доселио као сиромах, носећи само „струну торбу“. Тадашњи бег, власник села, примио га је на своју земљу. У роду Стошинци зна се ова генеалогија: Дица (стар 72г) – Анта – Димитрија – Младен, досељен из Драгоманца.

Денкови или Дурутови (2к) и Николини (2к), потичу од истог претка. За њих кажу: „Ги викав и Врањци“, јер су досељени из неког села у околини Врања. Слава им је св. Јован. Денковци имају куће у махали Село, а Николини у махали Чукар.

Бошкови (2к, св. Јован), куће су им у махали Падина. И они су досељени из околине Врања.

Куштарци (1к, св. Никола), досељени из села Рамна на планини Козјаку. Кућа им је у махали Башче.

Врачевце је посетио и Ј. Цвијић. Он је слушао да у њему има досељеника из кумановских села – Драгоманца и Стрезовца.

Исељавања воде у Куманово где већ има десетак врачевских породица. Једни исељеници повлачили су друге, махом рођаке.

П.С. Врачевце је 2002 године имало 22 становника и сви су били Македонци по националности.

35. Пузаљка (Ст. Нагоричане)

 

Куће овог малог насеља леже у долини, између суседних села: Драгоманца са ЈИ и Којинца са СЗ. Становни се служе водом „од кладенчики“ и понеког бунара. – Крајеви атара несе ове називе: Рогатац, Речиште, Длага њива, Преод, Појиште, Корија, Амбариште, Било и Плашац.

Пузаљка има збијени тип. Услед положаја у долини насеље је издужено правцем СИ-ЈЗ. Сеоски су крајеви Дршљанска, Киринска, Пирајска маала и др. Свега Пузаљка има 20д (1972г).

Око 500м западно од села („под село“), крај алувијалне равни Пчиње је место Црквиште. Тамо су некада постојали црква и старо гробље. На површини земље јасно се виде остаци храма и око десетаг гробова. Поменута црква и гробље припадали су неком старијем насељу. Не зна се када је то насеље расељено. Становници тога насеља изгледа да су куће имали на месту данашње Пузаљке, јер се повремено ископавају велике земљане „врчви“.

Данашња Пузаљка је младо насеље: око 1860г основала су га 3д досељена из суседног нижег села Драгоманца. Преци тих домаћинстава у Пузаљку су дошли „на трла“; ту је била „пустара“ са бољим условима за сточарство. Оснивачи Пузаљке звали су се: Деда Јован Дршљан, Деда Јован Кирин и Баба Донка. После њих овде су насељавани и други малобројни досељеници. Долазили су углавном као домазети.

Сеоска слава је Спасовдан. Тада се становници са гостима скупљају код поменутог Црквишта. –Пузаљка нема посебно гробље; њени становници сахрањују се у гробљу села Драгоманца. И ученици посећују школу у том насељу.

У Пузаљки је 1921г било 16д са 102с. Г 1948 село је имало 20д и 102с, а 1961г 16д и 134с. Од 1921 до 1961г разлика је износила: број д исти, број с већи за 32.

Најстарији родови су:

Дршљанци (7к) и Киринци (5к), славе св. Николу. Досељени су 1860-1870г из суседног Драгоманца. Тамо су им род становници Попићевци, Брзаци, Бегови и Мацанци. Даље им је порекло из села Поповца у околини Параћина у Србији. Одатле су исељени на почетку 19в (види опис Драгоманца). У роду Дршљанци зна се следећа генеалогија: Дончо (жив 40г) – Сазда – Младен – Јован – Дршљан, оснивач рода досељен из Драгоманца.

Остали родови:

Баба Донкини (2к); старији род одсељен из Драгоманца изумро је, па данашњи становници потичу од домазета Младена. Његово је порекло „од Паланечко“ (село Ђерман у Г. Пчињи). У овом роду слави се св. Арханђео. Поменути Младен био је дед данашњег живог Наска.

Јованоски (1к) род је основао предак Начко. Имају исто порекло као и Баба Донкини. Младен у роду Баба Донкини и Начко у месту старине били су кумови. Тамо је Начко припадао роду званом Косовци, јер им је даља старина негде са Косова. У Пузаљки Јованоски славе св. Николу.

Пирајци (3к), потичу од домазета из кумановскосела Бајловца. Слава им је св. Петка.

Димитријоски (1к), досељени од некуда. Слава им је св. Никола.

Гривинци или Призеткови (1к), потичу од домазета досељеног из суседног Драгоманца. Слава им је св. Никола.

Исељеници. – Род Пузаљчани (6к) иселио се у кумановско село Сушево. Послератна миграција из села у градове очито указује на крупне промене извршене и у овом насељу: иселили су се млађи становници, језгро радне енергије, а у д су старији мушкарци и жене. У Куманову, Скопљу и Београду данас има око 15д из Пузаљке. Једни исељеници повлачили су друге, махом рођаке.

П.С. Пузаљка је имала 54 становника у 2002 години, у томе 48 Македонаца и 6 Срба.

36. Драгоманце (Ст. Нагоричане)

Драгоманце је на додиру нижег земљишта око Пчиње са З и брежуљкастог земљишта са И. Стога његови становници имају услове за земљорадњу и сточарство. Вода за пиће добија се из слабијих извора (Пештер, Селиште, Голем и Мал кладенец) и из бунара…

Куће овог села леже у две споредније долине, правца СИ-ЈЗ. Ту су долина Драгоманског потока и долина Степанске речице, левих притока Пчиње. У првој долини налази се већа махала Село са 20к, док је у другој махала Гладница са 14к. Драгоманце укупно има 34д (1970г.). У махали Гладница налази се осмогодишња школа са интернатом за ученике из других насеља. Затим постоје: продавница, две ковачке радње, влачара и две воденице које раде помоћу струје.

Драгоманце није много старо насеље – основано је на почетку 19в. Оснивач села са своја три сина досељен је из села Поповца у Поморављу (околина Параћина). Поменути предак био је старешина групе радника, „драгоман“. По томе је постало име села.

Куће првих становника биле су у данашњој махали Гладница, на месту Селиште. Међутим, ту је водио пут правца Куманово – Горња Пчиња, па су они трпели зулуме од пролазника. Посебно су били опасни турски „иљави“. Стога сељаци су морали прећи у суседну, али скривенију долину. У њој су основали данашњу махалу Село. Око 1900г поједине породице из те махале поново су се вратиле у Гладницу. На поменутом Селишту, како су ми причали становници: „Има еден кладенец и два бреста; тамо је ископана една земјана каца“.

Како је познато долином Пчиње, у непосредној близини Драгоманца, у прошлости водио је познати значајан пут правца С-Ј (правца Врање – Нагоричино – Овче поље). С тим путем код овог села укрштао се пут правца Куманово – Горња Пчиња. Тако су се у њему, као саобраћајном средишту, налазила четири хана. Од 1878 до 1912г у хановима ноћивали су бројни Пчињани.

У Драгоманцу постоји старо црквиште. Припада оним становницима који су овде живели пре данашњег насеља. Пред крај турске владавине („во комитлокот“) сељаци су одлучили код овог црквишта редовно да славе Митровдан. Тако је остало до данас. Друга општа, али старија слава Драгоманца је Спасовдан. Сеоско гробље је код поменутог црквишта.

Остатака од доста старог становништва сељаци су налазили и у другим деловима атара. На пример, у виноградима (потес Гарван камен) ископали су неколико гробова. Поред костију нашли су и металне наруквице. У дворишту једног сељака чува се земљана „врчва“; у њој може стати око 300кгр жита.

У Драгоманцу је 1921г било 22д и 159с. Г 1948 село је имало 28д и 203с, а 1961г 49д и 238с. Као стални становници записани су и поједини службеници са породицама (учитељи). Од 1921 до 1961г разлика је износила: више 27д и 79с.

У Драгоманцу живи двојако становништво: македонско (28к) и циганско (6к). Сви родови потичу од предака који су досељени.

Македонски родови:

Попићевци (15к), Брзаци (5к), Бегови (4) и Мацанци (4к). Како се тврди, а то је напред изнето, они потичу од истог претка досељеног на почетку 19в из села Поповца у околини Параћина. Најстарији предак доселио се са три сина, од којих су се намножили данашњи становници. Обрађена земља на атару Драгоманца по браћи и сада се дели на три потеса. Сви родови славе св. Николу. Један старији сељак памти следећу генеалогију: Стојан (80г) – Спиридон – Риста – Ђорђе; доселио се његов отац. Род Бегови име је добио по претку „кој живеал како бег“.

Православни Цигани су Ђорговци (6к). Најпре живели на беговској земљи у суседном вишем селу Врачевцу. Пред крај турске владавине доселили су се у Драгоманце (махала Гладница). Родовска слава им је с. Никола. Цигански језик код њих нестао крајем 19в. Сада говоре македонски. Баве се старим занимањима – ковачством и свирањем, док је земљорадња спореднија. Брачне везе склапају са Ђорговцима других ближих и удаљенијих села (кумановско село Алгуња и села у околини Кратова).

Исељеници. – Из Драгоманца има старијих и новијих исељеника. Старији исељеници живе у овим кумановским селима: Стрновцу – Биризовчани (17к); Пузаљки – Дршљанци (7к), Киринци (5к) и Гривинци (1к); Врачевцу – Стошинци (2к).

Новији исељеници напустили су село иза ДСР. Налазе се у Куманову (8к) и Скопљу (5к). – Две-три циганске породице 1947г колонизоване су у банатском селу Глогњу. Након 10г тамо су продали земљу и вратили се у Драгоманце. Сада живе као велика сиротиња.

Турковце. – На атару Драгоманца, у његовом северном делу, је место Турковце, означено и на специјалној карти. Тамо се налази имање познатог манастира св. Прохора Пчињског (тзв. „манастирски чифлик“). Посед поменутог манастира основан је за време турске владавине. Захватао је потесе: Зукар, Белутак, Река (Пчиња), као и нешто паше.

Земљу манастир је стекао на два начина: куповином од неког Турчина (зато име Турковце) и помоћу поклона околних сељака. На поседу чувана је и бројна стока: 20-30 говеда, 200 оваца, 100 коза. Земљу су обрађивали „манастирски момци“. Тако је било и између два светска рата.

Иза последњег рата аграрна реформа за потребе манстира оставила је само једну трећину обрађене земље (око 10ха). Друга трећина подељена је околним сељацима, док је последња трећина припала пољопривредном добру „Куманово“. – Сада у Турковцу постоје: манастирска кућа, штала, 10 говеда и 100 оваца. Стално бораве и радници.

П.С. Драгоманце је имало 133 становника у 2002г, у томе 124 Македонаца и 9 Срба.

37. Којинце (Ст. Нагоричане)

Коинце лежи лево од Пчиње на површи високој око 430м. Околна су насеља: Драгоманце са Ј, Врачевце са И и Карловце са С. Становници се служе водом из неколико слабијих извора и бунара. Којинце има релативно мали атар…

Којинце је средње разбијености: куће нису ни сувише честе, ни сувише ретке. На њихово разређивање утичу окућнице око сваког д. Најглавнија је Село махала са 16к. Ту је основна школа. Остале махале су: Пржинска (4к), Ибишовска (4к), Лингурска (4к), Карадачка (3к) и Бошковска (2к). Село има 33д (1970г).

Становници старог насеља имали су доста велику цркву. Око цркве је било гробље. Црква се налази на путу када се у Којинце улази са С, досазећи из Карловца. На том месту 1938г саграђена је данашња мања црква св. Ђорђа. По неким знацима (положај камена у зиду и др.) могло се закључити да је и та црква била грађена на темељима неке још старије црквене рушевине.

Данашње Којинце нема везе са поменутим старијим насељима. Почетком 19в њега су основала три досељена србијанска домаћинства – Марићевско, Кајићевско и Панићевско. Дошли су „на пусто место“ из неког насеља у моравској Србији. Сличан је био случај и са суседним Драгоманцем. После првих досељеника више се нико није досељавао, већ је село расло помоћу природног прираштаја.

Оснивачи данашњег села гајили су доста стоке, нарочито коње. Како се верује, по томе је постало данашње име Којинца (од Коњинце). – Потес Баба Ленин рид име је добио по познатој жени из рода Бећарци. Ти становници сада не постоје; око 1878г иселили су се у Јелашницу код Сурдулице. Када сам посетио Јелашницу 1952г у њој сам нашао род Кумановци са 14к досељен из овог Којинца.

У Којинцу је 1921г било 36д и 205с. Г 1948 село је имало 38д и 269с, а 1961г 40д и 266с. Од 1921 до 1961г разлика је износила: више 4д и 61с.

Данашње становништво потиче од три претка који су основали село почетком 19в. Како је и напред изнето они су дошли из неког места у моравској Србији. Родови су:

Стошинци (16к), Лингурци (4к) и Дешини (2к) потичу од једног претка. Био је један од оснивача села. Старије је заједничко име Марићевци. Један старији сељак зна следећу генеалогију: Трајан (жив 65г) – Карафил – Стефан – Станко; за даље порекло није знао.

Ибишовци (4к), Карадаци (3к) и Бошковци (2) потичу од другог претка који је такође био један од оснивача села. Старије заједничко име било им је Панићевци.

Пржинци (4к, св. Никола), потичу од трећег претка који је такође био један од оснивача села. Старије име је Кајићевци.

Исељеници. – Из Којинца раније су се иселили:

Миљинпи (2к) у кумановско село Пелинце.

Долинци (2к) у кумановско село Облавце.

Иза ДСР Којинце је дало релативно велики број исељених д. Налазе се у Куманову (око 15к), Скопљу (3к) и Глогњу код Панчева (5к). Исељеници су махом млађи становници, па је стога скоро свако треће д остало без подмлатка. То се јасно види и на следећем примеру: сеоска школа 1937г имала је 35 ученика, а сада само 12.

Орваница. – Око ушћа Бистице у Пчињу, а недалеко од Којинца, постојало је мало насеље Орваница. Пред крај турске владавине то је био чифлик. Власници чифлика били су Арбанаси – браћа Асан, Шабан и Ајвас. Њихове породице су досељене из кумановског Мутилова – од рода Сејдинци.

До 1912г, осим арбанашких д (3) у Орваници је имало и нешто Цигана – Гурбета (муслиманских) и Ђорговаца (православних). Радили су земљу у поменутом чифлику. Терани су на рад и Македонци из околних села. Земљу у Орваници Арбанаси су заузели од атара околних хришћанских села: Пелинца, Којинца, Алгуње и Челопека. У томе се нарочито истицао поменути Асан. Та земља захватала је веома плодне делове око реке Пчиње и по околним ридовима. Арбанаси у Орваници имали су кулу и хан. Хан се налазио крај старог пута у долини Пчиње.

По ослобођењу од турске власти Арбанаси из Орванице прешли су у Куманово. Некуда су се растурили и Цигани. Свој део земље задржао је једино поменути Асан. Од краја 1944г та земља је прешла у социјалистички сектор. У Орваници сада се налазе привредне зграде пољопривредног комбината „Куманово“ њиве са пшеницом (30ха), виногради (25ха) и воћњаци, махом са јабукама (20ха).

П.С. Коинце је имало 70 становника у 2002 години и сви су били Македонци по националности.

Kumanovska oblast, Seoska naselja i stanovništvo, dr Jovan Trifunovski, Skoplje 1974

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>