Home » 0 Branislav Gulan, 3 Poljoprivreda » Stanje i potencijali u proizvodnji hrane u Srbiji 2013

Stanje i potencijali u proizvodnji hrane u Srbiji 2013

Hrana u programima

Na nezadovoljavajuća kretanja u poljoprivrednoj proizvodnji Srbije ukazuje stopa rasta neto poljoprivredne proizvodnje, koja je tokom protekle decenije prosečno iznosila 1,3 odsto, a bruto vrednost 1,9 odsto, što su niže vrednosti u odnosu na period tokom 1980-ih. Optimalni model rasta računa s prosečnom stopom rasta poljoprivrede od 3,5 do četiri odsto tokom narednih deset godina
Piše: Branislav Gulan

Poljoprivredna politika usmerena ka razvoju poljoprivredne proizvodnje i očuvanju agrarnih resursa Srbije treba da predstavlja suštinski prioritet u sklopu sveukupnog razvoja države, kako u ekonomskom tako i u socijalnom i ekološkom smislu. Na nezadovoljavajuća kretanja u poljoprivrednoj proizvodnji ukazuje stopa rasta neto poljoprivredne proizvodnje, koja je tokom protekle decenije prosečno iznosila 1,3 odsto, a bruto vrednost 1,9 odsto, što su niže vrednosti u odnosu na period tokom 1980-ih. Optimalni model rasta računa s prosečnom stopom rasta poljoprivrede od 3,5 do četiri odsto tokom narednih deset godina. Imajući u vidu strukturu poljoprivredne proizvodnje Srbije, raspoložive resurse i dostignuti nivo produktivnosti, ocenjujemo da se promene moraju odvijati u pravcu rasta produktivnosti, stabilizacije prinosa i promene proizvodne strukture u biljnoj proizvodnji i dostizanja veće zastupljenosti stočarstva u vrednosti poljoprivredne proizvodnje.

Mora se zaustaviti smanjenje stočnog fonda, a povećati proizvodnja svih vrsta mesa i mleka. Učešće stočarstva u vrednosti poljoprivredne proizvodnje opalo je na oko 35 odsto, što je izuzetno niska vrednost i pokazatelj ekstenzivnosti poljoprivrede. Bez razvoja stočarstva, srpska poljoprivreda će ostati izvoznik jeftinih sirovina, što je sa aspekta potrebe razvoja prehrambene industrije nepovoljno rešenje.

Osnovni pravci razvoja u stočarskoj proizvodnji, u narednom periodu treba da budu usmereni u eliminisanje bilansnog deficita pojedinih proizvoda životinjskog porekla, povećanju potrošnje po stanovniku i rastu izvoza. Za realizaciju tih ciljeva zahteva
se bezbedan sistem zdravlja životinja, ispravnost i kvalitet namirnica životinjskog porekla, adekvatna veterinarska kontrolu životinja namenjenih dobijanju mleka, mesa i jaja, sve u lancu od ishrane do indentifikacije životinja i na toj osnovi
dugoročno, sistematsko podsticanje proizvodnje u stočarstvu, čime se može izmeniti struktura ukupne stočarske proizvodnje.
Stočarski proizvodi imaju sve veće potencijalne mogućnosti za izvoz.

Poboljšanje stanja u proizvodnji mesa

Rastu vrednosti proizvodnje najviše bi doprinelo poboljšanje stanja u govedarstvu i svinjarstvu. Oba sektora suočena su s problemom neorganizovanog tržišta, skupom stočnom hranom (kao posledicom osciliranja prinosa ratarske proizvodnje), sporom implementacijom standarda i sivom ekonomijom. Proizvodnja u govedarstvu i svinjarstvu će zbog svoje osetljivosti biti među poslednjima zahvaćene liberalizacijom tržišta, što ostavlja prostor da se u narednom srednjoročnom periodu (3-5 godina) negativni trendovi zaustave i krenu u fazu rasta.

Osavremenjavanjem tehnologije ukupne govedarske proizvodnje, poboljšanjem genetskih osobina goveda, unapređenjem mlečnih tipova goveda, odnosno mesnih tipova, poboljšanjem uslova ishrane, boljim korišćenjem pašnjaka, većim udelom
kvalitetne kabaste stočne hrane u ishrani, kao nege i zdravstvene zaštite možese povećati proizvodnja mesa. Ekonomskim podsticajima prilagođenim dužini biološkog ciklusa i brzini obrta kapitala i na toj osnovi povećanjem završne telesne mase utovljenih goveda (480-550 kilograma), procenjuje se da u narednih nekoliko godina proizvodnja goveđeg mesa može biti povećana za oko 150.000 tona (370.000 utovljenih grla), a do 2020. godine na oko 180.000 hiljada (720.000 grla). Na toj osnovi, goveđe meso, naročito visoko kvalitetno juneće meso (baby beef) može ponovo postati jedan od vodećih izvoznih
proizvoda na dosadašnjim i noviim tržištima. Srbija sad ima dozvolu za izvoz kongitenta u EU bebi bifa od 8.870 tona,a izvozi se samo 10 osto. Razlog je što su prazne staje pa nema mesa!

Procenjuje se da će se prosečna mlečnost krava (uz povećanje postojećeg broja i izmenom rasnog sastava) povećati na 5.000 litara, a u tim uslovima ukupna proizvodnja sirovog mleka može dostići 1,92 milijardi litara godišnje. Pored toga, očekuje se proizvodnja od oko 200 miliona litara ovčijeg i kozjeg mleka. Ukupna proizvodnja mleka od oko 2,1 milijarde litara, zadovoljila bi ukupne potrebe domaćeg tržišta (svežeg mleka i mlečnih prerađevina), a značajan deo mleka bi se mogao izvoziti u vidu prerađevina i autentičnih proizvoda visokog kvaliteta (beli sirevi, kajmak, kačkavalj).

Proizvodnja svinjskog mesa, povećanjem proizvodnje mesa po krmači i smanjenjem udela prasadi u ukupnom broju zaklanih svinja, mogla bi se povećati sa 270.000 tona u 2010. godini na 320.000 tona u 2015. godini i 390.000 tona u 2020. godini (oko 487.000 grla tovljenika), uz dalje poboljšanje genetskih osobina i odgovarajuću kvalitetnu ishranu, što zahteva potpuno obezbeđivanje zrnaste i najvećeg dela proteinske stočne hrane iz domaćih izvora. Ocenjeni obim proizvodnje bi zadovoljio potrebe domaćeg tržišta i omogućio izvoz, posebno prerađevina visokog kvaliteta (šunka, kulen i drugo).

Proizvodnja ovčijeg mesa, povećanjem broja grla i poboljšanjem genetskih osobina ovaca i posebno poboljšanjem uslova
ishrane i nege, mogla bi dostići oko 45.000 tona (23.000 tona u 2007/09.), pri čemu bi jagnjeće meso bilo dominantno.

U živinarstvu, gde je veoma brz transfer savremene tehnologije, zaokruživanjem ciklusa proizvodnje (dedovska jata, roditeljska jata, brojleri) povećanjem proizvodnje mesa sa sadašnjih oko 98.000 na 170.000 tona i jaja na oko 2,70 milijardi komada, mogu se osigurati potrebe domaćeg tržišta.

Tako bi ukupna proizvodnja osnovnih vrsta mesa mogla bi u 2020. godini dostići oko 790.000 tona (2012. godine je bilo oko 465.000 tona), a sa mesom divljači, konjskim mesom, ribom i iznutricama oko 850.000 tona. To bi zadovoljilo ukupnu tražnju domaćeg tržišta, odnosno potrošnju mesa od oko 63-67 kilogramu po stanovniku i omogućilo godišnji izvoz oko 95.000-135.000 tona mesa i prerađevina.

Biljnu proizvodnju treba razvijati u pravcu: smanjenja ukupnih površina pod ratarskim usevima, povećanja površina pod industrijskim biljem, voćnjacima, vinogradima i livadama, povećanja prinosa po jedinici kapaciteta uz smanjenje njihove varijabilnosti, poboljšanja asortimana i sortimenta proizvodnje i kvaliteta proizvoda, veće tržišne i izvozne orijentacije.

Proizvodnju žita, na površinama manjim u proseku za oko osam odsto (kukuruza manjim za oko 15 odsto, a pšenice većim za oko 10 odsto i uz istovremeno,  povećanje površina pod raži, ječma i ovsa), obezbeđuje povećanje fizičkog obima proizvodnje: pšenice na oko 2,5 miliona tona, a kukuruza sa na šest do sedam miliona tona. Površine pod pšenicom i kukuruzom mogu
se smanjivati srazmerno povećanju prosečnih prinosa, koji bi mogli dostići nivo od 5,5 tona po hektaru, odnosno sedam tona po hektaru. Ukupna proizvodnja žita mogla bi dostići obim od oko 14 miliona tona  (oko 1,9 tona po stanovniku), od čega bi oko četiri miliona tona moglo biti usmereno na izvoz.

Površine pod industrijskim biljem bi trebalo povećati sa sadašnjih 440.000 hektara na 500.000 hektara. Povećanje površina trebalo bi realizovati kod šećerne repe na 80.000 hektara, suncokreta na 200.000 hektara, uljane repice na 15.000 hektara, kao i duvana na 17.000 hektara. Najznačajnije povećanje treba realizovati kod soje na oko 188.000 hektara. Osnovni usev za proizvodnju jestivog ulja ostaće suncokret, čija će proizvodnja biti povećana na oko 600.000 tona godišnje, uz značajno povećanje proizvodnje soje na oko 550.000 tona u zrnu. Ovim obimom proizvodnje uljarica obezbeđuju se ukupne potrebe za jestivim uljem na domaćem tržištu, značajan izvoz, kao i potrebne količine proteinskih hraniva za stočarsku proizvodnju. Polazeći od značaja soje, posebnim merama treba podsticati njeno širenje kao glavnog useva.

Površine pod krmnim biljem treba povećati sa 460.000 hektara na 610.000 hektara, odnosno za oko 150.000 hektara, pri čemu znatno treba povećati površine pod leguminozama, grahoricom i stočnim graškom. U njivskom sistemu gajenja traba uvoditi više krmnih leptirnjača (lucerke i deteline), krupnozrnih mahunjača, zeleni grašak, grahoricu, bob i lupinu. Pored podsticanja povećanja proizvodnje i poboljšanja kvaliteta krmnog bilja na oranicama, sejanim i prirodnim travnjacima, pažnju treba posvetiti unapređenju tehnologije pripreme, čuvanja i korišćenja ove hrane.

Površine pod povrćem treba povećati sa 273.000 hektara na 350.000 hektara, u čemu su i dalje najveće površine pod krompirom (oko 123.000 hektara). U cilju modernizacije povrtarske proizvodnje treba težiti ka povećanju produktivnosti i razvoju sistema visokovrednih ekoloških proizvoda, a sve u skladu sa zahtevima domaćeg i stranog tržišta. Za realizaciju
tih ciljeva potrebno je poboljšati domaću selekciju i uvoditi strane visokoprinosne sorte, primeniti nove tehnologije, povećati korišćenje sistema za navodnjavanje i zalivanje, proširiti proizvodnju u zaštićenom prostoru, posebno na porodičnim gazdinstvima sa malim posedom i većim brojem radno sposobnih članova.

U voćarsko-vinogradarskoj proizvodnji, potrebno je zaustaviti smanjivanje broja stabala kontinentalnih vrsta voća,
čokota vinove loze i ukupnih površina pod vinogradima. Značajnijim povećanjem prinosa po jedinici kapaciteta, može se povećati i učešće ovih grana u strukturi vrednosti ukupne poljoprivredne proizvodnje. Razvoj voćarstva, sa velikih plantažnih voćnjaka u monokulturi, pretežno na ravničarskom području, treba usmeriti na nove zasade locirane u odgovarajućim agroekološkim rejonima, u brdovitom području, uvažavajući lokalne pomo-ekološke potencijale. Povećanje broja vrsta i sorata zahteva unapređenje domaće selekcije određenih vrsta kontinentalnog voća, ali i uvoz odgovarajućeg sortimenta visoke proizvodne i tržišne vrednosti (maline, kupine, oraha, lešnika).

Za uvođenje jasnih standarda u oblasti poljoprivredne proizvodnje, kontroli bezbednosti i kvaliteta hrane, kao i primeni utvrđenih standarda neophodna je finansijska pomoć države. Jedino primenom evropskih standarda poljoprivredna proizvodnja može jačati, razvijati se i postati konkurentna.

Za uspešan razvoj poljoprivredne proizvodnje potrebno je racionalno strateško planiranje i finansiranje poljoprivrede od strane države. Država treba da stvori preduslove za razvoj tržišta poljoprivrednih kredita.

Dakle, u sprovođenju agrarne politike, naročitu pažnju treba posvetiti ravnomernom regionalnom razvoju, odobravanju povoljnih kredita, obezbeđivanju nepovratnih sredstava za unapređenje proizvodnje, zaštiti životne sredine, podsticanju plasmana domaće proizvodnje na nova tržišta, razvoju poljoprivredne tehnologije, jačanju konkurentnosti domaće proizvodnje, usklađivanju naših zakona sa zakonskom regulativom EU, kontinuiranom povećanju poljoprivrednog budžeta i očuvanju
maksimalno dozvoljenog nivoa subvencija.

Proizvodnju, promet i preradu poljoprivrednih proizvoda treba liberalizovati, uz istovremenu primenu mera poreske i kreditne politike, kao i politike direktnih subvencija kojima će se podsticati i štititi domaći poljoprivredni proizvođači.

Neophodno je čvršće povezivanje primarne poljoprivredne proizvodnje sa prehrambenom industrijom i drugim industrijskim granama zasnovanim na poljoprivrednim proizvodima.

Stabilni i realni pariteti cena, podsticajna poreska politika, stimulacija izvozno orijentisanih programa i realizacija viših nivoa finalnih poljoprivrednih proizvoda treba da budu predmet dugoročnih mera poljoprivredne politike.

Istovremeno, zaštitom geografskog porekla i brendiranjem domaćih proizvoda omogućava se proizvođačima da povećaju vrednost svojih proizvoda pridodajući im dodatni kvalitet kao rezultat njihove geografske određenosti i povezanosti sa tradicionalnim načinom proizvodnje.

Radi zaštite domaće poljoprivredne proizvodnje i radi očuvanja zdravstvenog stanja stanovništva, potrebno je zabraniti proizvodnju i uvoz genetski modifikovane hrane, kao i sistematsko jačanje svesti o potrebi zaštite životne sredine u sektoru poljoprivrede i što veću upotrebu bioloških izvora energije. To je već uradio nekoliko desetina opština u Srbiji.

Potrebno je što brže kompletiranje katastra poljoprivrednog zemljišta, za rešavanje pitanja denacionalizacije i restitucije, kao i za stvaranje preduslova za otvaranje novih kreditnih linija za kupovinu zemljišta.

Da bi poljoprivrednici ovladali veštinama i znanjima neophodnim za profitabilno bavljenje agrarnom proizvodnjom kao biznisom, potrebno je podsticati afirmaciju i reformu zadružnog pokreta i autentičnog zadrugarstva koje je u tradiciji
našeg naroda. Zadruge su nosioci ekonomskog, socijalnog i kulturnog napretka seoskih sredina i mogu da ostvare znatan uticaj
na kreiranje agrarne politike i suzbijanje monopola na tržištu poljoprivrednih proizvoda. Zbog toga treba ubrzati proces donošenja zakona o zadrugama. Da bise počeli vraćati zadrugarstvu, jer samo udruženi mogu opstati malki proizvodjači Odbora
za selo Srpske akademije nauka i umetnosti je ukazao na taj problem i ponudio rešenje kroz štampanje publikacije – vodiča ,,Zašti kako se organizovati u zadruge” u 50.000 primeraka. Cilj je bio da u svkao selo stigne po 10 brošura.Treba
podsticati osnivanje i strukovnih udruženja seljaka, kako bi se ojačala njihova pozicija u pregovorima sa prerađivačima i otkupljivačima.

Za stabilnost tržišta i prehrambenu sigurnost zemlje neophodno je osposobiti institucionalne kapacite državnih Robnih rezervi. Sistem agrarnih robnih rezervi treba da čine dve horizontalne komponente: (a) stalne (strateške) i (b) stabilizacione (tržišne). Ova institucija trebalo bi da funkcionišu kao jedinstveni fleksibilan sistem za proizvode od interesa za tržište Srbije.

Nauka u hrani

Osnovni pravci naučno-istraživačkog rada u funkciji razvoja poljoprivrede treba svrstati u tri grupe: (1) agroekološka istraživanja; (2) biotehničko-tehnološka, i (3) agroekonomska i ruralno-sociološka istraživanja. Produbljena agroekološka i biotehničko-tehnološka istraživanja u različitim regionima su veoma značajna, pre svega, za povećanje prinosa, kvaliteta proizvoda i ukupne proizvodnje, kao i za rejonizaciju poljoprivredne proizvodnje. Agroekonomska i ruralno-sociološka istraživanja, u uslovima tržišne orijentacije privrede, posebno su značajna zbog praćenja i usmeravanja intenzivnih procesa i posledica promena agrarne i socijalne strukture.

Sistem edukacije kadrova
za potrebe agrobiznis sektora i ruralnig razvoja, od osnovnog (srednjeg) do visokog obrazovanja treba reformisati i putem specijalizacije i drugih oblika permanentnog usavršavanja stalno prilagođavati privredno-sistemskim uslovima, naznačenim i očekivanim promenama vlasničke i posedovne strukture, novim tehničko-tehnološkim rešenjima i marketing konceptu razvoja
agroindustrijske proizvodnje.

Orijentacija na stvaranje vlastitih sorti i savremeni razvoj semenarstva, kao osnove razvoja poljoprivrede. Naučne institucije u Srbiji ostvaruju značajne uspehe u oblasti oplemenjivanja poljoprivrednog bilja (preko 1.500 novostvorenih sorti i hibrida), koje po rodnosti i kvalitetu spadaju u vodeće u svetu (posebno kukuruz, pšenica, suncokret). Uspešan razvoj oplemenjivanja bilja treba da prati i intenzivan razvoj proizvodnje semena za domaće potrebe i za izvoz, s obzirom na
već izgrađene savremene kapacitete za doradu semena, veoma povoljne zemljišno-klimatske uslove i veoma obučen i stručan kadar. Znatne količine semena kukuruza, suncokreta i pšenice, sadnog materijala, vinove loze i drugo, može se izvesti svake godine.
Kao imperativ u razvoju poljoprivrede do 2020. godine treba staviti očuvanje velikih zemljišnih kompleksa i proizvodno-tehnoloških celina za proizvodnju i doradu semenske robe, u skladu sa standardima izolacije i sprečavanja nekontrolisanog oprašivanja.

Specifičnosti geografskog položaja i klimatskog podneblja uslovili su izuzetno veliku biološku raznovrsnost Srbije, kao bogat izvor prirodnih, autohtonih, genetičkih resursa,  zaštita biodiverziteta i čuvanje genofonda, je jedna od najvažnijih mera za planiranje i unapređenje biljne proizvodnje. Obnovom zavoda za biljne i životinjske genetičke resurse i izgradnjom banke biljnih gena stekli bi se uslovi za pravilno i kvalitetno očuvanje biljnih i životinjskih genetičkih resursa.

Revitalizacija sela

Od izuzetne važnosti za Srbiju je stvaranje uslova za revitalizaciju sela kao nosioca poljoprivredne proizvodnje, što znači jačanje poljoprivrednog gazdinstva, bolje uslove za život i rad na selu, pomoć države u obrazovanju članova poljoprivrednih gazdinstava i zadruga i zaustavljanje migracije seoskog stanovništva u urbane centre. Jer, na prostorima SFRJ je za poslednjih pola veka (od 1950. do 2020. godine iz sela u grad prešlo osma miliona ljudi). Za takav proces u svetu je bilo potrebno oko 150 godina.

Tako se stvaraju pretpostavke za ravnomeran regionalni razvoj Srbije, što treba podsticati posebnim programima podrške za marginalna poljoprivredna područja i staračka poljoprivredna gazdinstva.

Doslednim sprovođenjem programa razvoja poljoprivrede, prehrambene industrije i svestranog razvoja sela, savremena i industrijalizovana poljoprivreda i prehrambena industrija bi predstavljala osnovu ubrzanog razvoja celokupne privrede i značajno doprinosila bržem razvoju ostalih grana industrije i infrastrukture.

Dohodak, posebno tržišnog proizvođača u poljoprivredi, trebalo bi da bude iznad proseka dohotka u ostaloj privredi (što je karakteristično za EU), jer je rad u poljoprivredi znatno teži i složeniji od rada u industriji.

Cilj je da već oko 2015. godine poljoprivreda u Srbiji bi trebalo da u potpunosti zadovolji domaću tražnju i da ostvari oko pet-šest milijardi dolara deviznog priliva od izvoza. Do 2020. godine, poljoprivreda u Srbiji bi trebalo da zadovolji  domaću tražnju na višem i kvalitetnijem nivou i obezbedi devizni priliv od oko 10 milijardi dolara. To upućuje na zaključak da kao zemlja možemo i moramo biti stalni izvoznik poljoprivrednih i prehrambenih proizvdoa, najmanje u vrednosti šest milijardi dolara, već narednih godina. Ono što je realno,
mogli bi do 2020. godine izvoziti i to:

  • Milion tona pšenice
  • Tri miliona tona kukuruza
  • 250.000 tona šećera, 100.000 tona ulja
  • Voća, povrća u vrednsoti od oko 400 miliona dolara
  • Žive stoke i mesa u vrednosti od 250 miliona dolara
  • Vina i žestokih pića u vrednstoi od 50 miliona doalra
  • Duvana u vrednosti od 20 miliona dolara

Značajan deo deviznog priliva bi se angažovao za dalju modernizaciju poljoprivredne proizvodnje, prerađivačku industriju, navodnjavanje, odvodnjavanje, jačanje gazdinstava i školovanje proizvođača.
U seoskim sredinama moglo bi da bude locirano oko 35-40 industrijskih delatnosti vezanih za poljoprivredu, gde bi  bila otvorena nova radna mesta za veći  broj raspoložive radne snage sa sela, a gradovi bi prestali da budu prenaseljeni, sa socijalnim problemima.
Na poslovima izvozno orijentisane proizvodnje visoko vredne hrane, proizvodnje junećeg mesa, plantažne proizvodnje lekovitog bilja, proizvodnje povrća u plastenicima, zatim, seoskom turizmu, kao i na berzanskim poslovima u prodaji cveća i povrća, moguće je već narednih godina uposliti 200.000 radno aktivnog stanovništva.

Istovremeno, u ostalim delatnostima industrije, zdravstvu, obrazovanju i uslužnom sektoru (trgovina i seoski turizam) bio bi angažovan deo aktivnog stanovništva. Na taj način, uslovi života bi se značajno izjednačili sa uslovima života u gradu, a orijentacija prema selu i poljoprivredi bi bila privlačnija za  mlade,  školovane kadrove.

Da bi sve ovo postigli u Srbiji postoje povoljni prirodni uslovi za raznovrsne poljoprivredne proizvodnje. Ona se nalazi na najpovoljnijem području severne geografske širine, sa četiri godišnja doba i četiri klimatska područja, veoma pogodjna za poljoprivrednu proizvodnju.

U Srbiji je odnos šumske i poljoprivredne povšrine (39:61 odsto) takodje povoljan i iznad je odnosa u Evropi, što je takodje velika prednost za uspešan razvoj poljoprivredne proizvodnje. Medjutim, dobar deo poljoprivrednog zemljišta je zakišenjen, kao rezultat nekontrolisane upotrebe hemijskih sredsava, a u Vojvodini je zaslanjen. To sve umanjuje proizvodne mogućnosti, a povećava troškove proizvodnje. Potrebne su odredjene agrotehničke mere za popravljanje zemljišne strukure – kalcifikacije, veća upotreba organskog djubriva…

Vodni režim je takodje povoljan, ali nedovoljno iskorišćen. Kanal Dunav – Tisa – Dunav najveći je i jedinstven hidrosistem u svetu, dug 986 kilometara, a ne iskorišćava se za poljoprivrednu proizvodnju, ili je to veoma malo. Rečni tokovi se takodje veoma malo koriste za navodnjavanje. Od ukupnih obradivih površina, samo se navodnjava tek oko 1,2 odsto ili povrešina od oko 40.000 hektara. Možda iam i malo više, ponajviše 15.000 hektara, koliko ima plastenika i staklenika, a u njiam nema proizvodnej bez navodnjavanja. Te navodnjavane površine nisu registrovane.

U Srbiji je zbog velike geografske heterogenosti teško obeležiti globalne mikroreone poljoprivrede, ali se mogu lako obeležiti reoni pojedinih proizvodnji (žita, indsutrijskih kultura, voća, groždja, stoke…) a to je najznačajnije za ekonomsku politiku u agraru.

Od ukupno obradivog zemljišta 95 odsto (oko 4.000.000 hektara) je u vlasništvu privatnih posednika, a pet odsto (225.000 hektara) u vlasništvu poljoprivrednih preduzeća i zemljoradničkih zadruga. Poslednjih godina je, uz izvesna kolebanja, pristuan trend smanjivanja površina u vlasništvu poljoprivrednih preduzeća i zemljoradničkih zadruga. Veličina poseda je veoma heterogena. Najveći broj preduzeća – poseda je u kategoriji do 50 hektara (55,3 odsto), a najmanji u kategoriji preko 5.000 hektara (2,95 odsto). U privatnom sektoru je znatno izraženija usitnjenost poseda. Dominiraju gazdinstva – farme čiji je posed tri hektara (58,1 osto) samo 0,8 odsto gazdinstava imaju posed od 15 – 20 hetkara, a 0,5 odsto posed veći od 20 hektara. U Velikoj Britaniji prosečan veličina farme iznos 69,3 hektara, Francuskoj 41,7 hektara, Danskoj 42,6, Holandiji 18,6, Nemačkoj 31 hektar, Belgiji 20,6 hektara. U EU prosečna veličina farme je 20,7 hektara, što je pet puta više od prosečne veličine porodičnog gazdinstva u Srbiji.

Poljoprivreda Srbije raspolaže i sa oko 408.734 traktora svih vrsta. Od toga je na privatnom sektoru više od 386.000 traktora, odnosno više od 70 odsto od ukupnog broja. Jedan traktor dolazi prosečno na 10,4 hektara na privatnom, a 57,2 hektara na državno – društvenom sektoru. Prosečna snaga traktora na privatnm sektoru je 33 Kv, dok je na državno – društvenom sektoru oko 70 Kv.

Starosna  struktura je veoma nepovoljna i prelazi 10 godina na državnom i 15 godina na privatnom sektoru. Odnosno oko 35 odsto traktora je starije od 15 godina. Broj kombajna se poslednjih pet godina smanjuje. Tako je njihov broj sa 6.063 komada (1985. godine) smanjen na oko 2.000 komada.

Potrošnja mineralnih djubriva je poslednjih pet godina znatno smanjena. Sa 1.450.000 tona (1985 godine) smanjena je na oko 300.000 tona u 2000. godini, odnosno sad je malo povećana pa je 2010. godine iznosila 600.000 tona. Manja upotreba djubriva potvrdjuje tezu o prirodnim komparativnim prednostima našeg podneblja.

Potrošnja aktivne materije opala je sa 556.000 tona u 1985. godini na svega 108.000 tona u 2000. godini. Smanjen unos hranljivih materijal će usloviti da dodje do značajnijeg pada prinosa u narednim godinama. Prinos je u poslednjoj deceniji opao za oko 20 odsto kod pšenice (sa 4,5 na 3,7 prosečnih tona po hektaru), a kod šećerne repe za preko 27 odsto (sa 49 na 45 tona po hektaru. Potrošnja sredstava za zaštitiu bilja opala je sa 15.396 tona u 1985 na svega 3.000 tona.

Izgradjenost i stepen tehničko -  tehnološke opremljenosti prehrambene industrije je natom nivou da ne predstavlja limitirajući faktor rasta poljoprivredne proizvodnje injenog prestrukturiranja u procesu povećanja proizvodnje industrijskog bilja, povrća, voća. Istraživanja pokazuju da je prisutan relativno nizak stepen korišćenja kapaciteta, u ukupnoj industriji prerade. Tako uljare sad koriste kapacitet sa oko 50 odsto, šećerane sa 25 odsto, konditorska industrija sa 40, klaniuce sa 30, industriaj stočenm
hrqane sa 34 odsto. To ima za posledicu neefikasnost u poslovanju i slabu konkurentnost u izvozu. Karakteristična je i neujednačena opremljenost kapaciteta u okviru pojedinih grupacija. Neka preduzeća se nalaze na samom vrhu tehničko – tehnološke opremljenosti i raspolažu visokoborazovanim kadrovima svetskog kvaliteta, dok druga sve više zaostaju za savremenim tehnološkim i markentiškim zahtevima.

Ograničavajući faktori

Osnovni ograničavajući faktori za efikasno uključivanje u medjunarodno tržište su:

- Siromašan asortiman prehrambenih proizvoda, naročito u odnosu na savremenu ponudu u razvijenim svetu;

- Zapostavljeno istraživanje za potpunije korišćenje postojećih kapaciteta putem uvodjenja linija i proizvoda, to jest širenje asortimana prehambenih proizvoda na bazi postojećih osnovnih uzgrednih i sekundarnih poljoprivrednih sirovina

- Jako kolebanje kvaliteta tržišnih proizvoda, bilo zbog nedostatka standarda, bilo zbog nepoštovanja i odsustva kontrole važećih standarda

- Sporo prilagodjavanje tržišnim kriterijumima poslovanja, odnosno uvodjenje savremenog menadžmenta i marketinga

- Ambalaža i pakovanje postaju veoma  značajni, a možda i presudni za promet, naročito na svetskom tržištu

- Nepostojanje dugoročnih čvrstih ugovorenih odnosa izmedju prehrambene industrije i proizvodjača sirovina (gazdinstva, zadruge, poljoprivredna preduzeća), kao i neizgradjenost odgovarajućih organizacionih i ekonomskih odnosa na zadružnim principima izmedju proizvodjača i poljoprivrede i preradjivačke industrije

- Odsustvo ekonomske tržišne povezanosti poljoprivrede i drugih industrija koje koriste poljoprivrede i drugih industrija koje koriste poljoprivredne proizvode i onih kojih proizvode za poljoprivredu

Demografska kretanja i radni potencijali

Iako je proces smanjivanja seoske populacije i poljoprivrednog stanovništva u osnovi civilizacijsko kretanje, nanašim prostorima on je imao karaktersitike egzodusa, budući da je bio dva do tri puta intenzivniji nego u danas razvijenim zemljama.
Dok je krajem četrdesetih godina prošlog veka na selu živelo oko 80 odsto stanovništva, danas gadska populacije čini 51 odsto sanovništva. Udeo poljoprivrednog sanovništva u ukupnom prema podicima FAO, u nekim zemljama Zapada i dalekog Istoka iznosi: SAD 2,3 odsto, Velikoj Britaniji 1,8 odsto, Francuskoj 4,2 odsto, Nemačkoj 3,6 odsto, Grčkoj 19,8 odsto, Madjarskoj 10,3 odsto, Kini 65,2 odsto, a u Srbiji čak 17,3 odsto!

Uporedo sa procesom smanjivanja poljoprivrednog sanovništva odvijaju se i promene u okviru samih poljoprivrednih domaćintava: permanetno raste broj i udeo takozvanih nepoljoprivrednih i takozvanog mešovitog poljoprivrednog domaćinstva, a raste broj domaćinstava bez aktivnog poljoprivrednika. U našoj zemlji ima preko 7.000 seoskih naselja (od toga je 4.600 sela), a u oko 72 odsto je u toku brzo demgrafsko gašenje. Mnoga sela brdsko – planinskog područja su se demografski ispraznili i seoski domovi su zatvoreni.

Jedan od osnovnih bitnih prava je oživljvanje proizvodnje i sela. Pri tome treba polaziti od činjenice da ne mogu ostati sva sela u broju domaćinstava kakav je bio ranije. Medjutim, ona domaćinstva koja ostaju ili koja se formiraju u selu moraju imati dohodak kao i u nepoljoprivrednim delatnostima i uslove života kao što su u gradu. Država mora merama agrarne politike, posebno povoljnim kreditima pomagati ukrupnjavanje farmi i stvaranje osnove za veći dohodak. Zbog toga je neophodno projetkovati i operacionalizovati modele farmerizacije. Potreba afirmacije zadrugarstva nije sporna, ali je sasvim jasno da se tim putem ne otklanja primarni problem – usitnjenost poljoprivrednih poseda i još sitnijih zemljišnih parcela. Bez farmerizacije – stvaranje krupnih privatnih poljoprivrednih gazdinstava – ne mogu se ostvariti zadovoljajući dometi u agraru i agroindustriji Srbije, ni uz optimizaciju u svim drugim oblastima. To treba da bude osnova celokupne državne politike. Dakle, treba zaustaviti
stihiju kojom se do sada praznilo selo i napuštala i zapuštala proizvodnja.

Pravci razvoja agrara Srbije

Osnovni pravci budućeg razvoja poljoprivrede i prehrambene industrije jestu u optimalnom korišćenju raspoloživih proizvodnih kapaciteta, povećanju obima poljoprivredne proizvodnje, izmeni proizvodne strukture u korist intenzivnih proizvodnji, proizvodnji visokofinalnih i visokokvalitetnih proizvdoa. Sve ovo radi podmirenja domaće tražnje i značajnog izvoza poljoprivedno prehrambenih proizvoda i biološki kvalitetnije hrane.

Izmena proizvodne strukture i prilagodjavanje proizvodnje po količini, kvalitetu i konkurentnosti, prema zahtevima svetskog tržišta, osnovno je polazište da se na osnovu naših proizvodnih kapaciteta (koji su gradjeni za potrebe SFRJ kada je imala 22 miliona stanovnika) i komparativnih prednosti projektuje razvoj srpske poljoprivrede, prehrambene industrije i ofanzivna izvozna orijetnacija.

Za razliku od zagovornika brzih promena proizvodne strukture, to iz objektivnih razloga nije moguće u kratkom roku sprovesti, već postepeno u zavisnosti od toga kako bude tekao proces oproavka srpske poljoprivrede i njene, pre svega, finansijske konsolidacije. Iz tih razloga je potrebno budući razvoj poljoprivrede i prehrambene industrije posmatrati kroz dva perioda – do 2020. godine i posle 2020. godine. Na osnovu toga se i realno projektuje rast proizvodnje u svim agrarnim oblastima.

Dakle, za razliku od zagovornika brze promene proizvodne (setvene) strukture, u cilju smanjenja površina od pšenicom, a povećanje površina pod industrijskim biljem (o čemu se razgovara već četiri decenije) predlaže se postepeno uspostavljanje željene proizvodne strukture, dovodeći je prvo na nivo iz 1990. godine, uz brže promene u stočarskoj proizvodnji, intenziviranjem proizvodnje u govedarstvu radi veće proizvodnje mleka i govedjeg mesa. Projektovana proizvodna struktura, pored toga što uspostavlja kvalitet iz vremena 1990. godine zagovara povoljniju (postepeno) zastupljenost industrijskog bilja i daje značajnu zastupljenost žita (posebno pšenice).

Zadržavanje pšenice u strukturi setve u predloženom obimu, objašnjava se činjenicom da pšenica zahteva manja ulaganja u vremenu kada su (će) finansijska sredstva biti veoma skromna  i skupa; procenom da će situacija na svetskom tržištu i u narednom periodu biti za proizvodjača i izvoznika pšenice interesantna, još uvek visokom potrošnjom po glavi stanovnika (oko 180 kilograma); potrebom poštovanja plodoreda, kao i činjenicom da se pšenicom najefikasnije, bez zagadjivanja zemljišta možemo boriti protiv korova, koji je ozbiljno ugrozio obradive površine (po starim podacima neobradjuje se oko 400.000 hektara, a po novim to je dvostruko više!?).

Projektovana proizvodna struktura uz oživljvanje stočarske proizvodnje, obezbediće 2020. godine godišnji rast fizičkog obima poljoprivedne proizvodnje od prosečno dva do četiri odsto, i učešće društvenog proizvoda poljoprivrde u ukupnom društvenom proizvdou zemlje oko 10 odsto. U vremenu posle 2020. godine, projektovana proizvodna struktura obezbediće godišnji rast fizičkog obima poljoprivredne proizvodnje od oko 1,5 do dva odsto i učešće poljoprivrede u stvaranju društvenog proizvoda zemlje nešto ispod deset odsto.

Ovakva projekcija pretpostavlja i veću upotrebu faktora intenzifikacije poljoprivredne proizvodnje (mineralnih djubriva, sredstava za zaštitu bilja, kvalitetnog sortnog semena, kvalitetne proteinske stočne hrane, efikasnije poljoprivredne mehanizacije).

Sa ozdravljenjem primarne poljoprivredne proizvdonje, pokrenuiće se i sva ostala prateća industrija (hemijska, mašinska, gradjevinarstvo, trgovina…) koji takodje moraju da shvate da je opstanak nekih grana navedenih industrija isključivo vezan od stanja poljoprivrede.

Realizacijom ovako projektovane poljoprivredne proizvodnje mogu se konstantno obezbedjivati, pored zadovoljenja domaćih potreba za hranom i značajni suficiti većine poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda.

Pomoć selu

Na ovaj način zaustavili bi i negativne trendove u srpskom selu. Njegovo stanje danas je sumorno:
SRPSKO SELO DANAS

SELA SRBIJE

  • OD 4.600 SELA U SRBIJE ČAK 73 ODSTO NEMA DOM KULTURE NI BIBLIOTEKU
  • U SRBIJI JE DANAS GOTOVO 11 POTPUNO PRAZNIH NASELJA, DOK 85 IMA NJIH IMA MANJE OD DESET STANOVNIKA. U 986 SELA STANUJE DANAS MANJE OD PO 100 ŽITELJA.
    • Naselja sa manje od 100 stanovnika
    • 1948 – 1961                                        oko 80
    • 1971.                                                        140
    • 1981 .                                                       280
    • 1991.                                                        487
    • 2002.                                                         713
    • 2011.                                                        986
    • U 86 ODSTO SELA OPADA BROJ STANOVNIKA
    • POŠTU NEMA ČAK 2.000 SELA
    • ČAK 500 SELA NEMA ASFALTNI PUT I VEZU SA SVETOM
    • U 400 SELA U SRBIJI NEMA NI PRODAVNICE. ŽITELJI MORAJU NA PUT DA KUPE HRANU!
    • U 2.760 SELA NEMA VRTIĆA
    • U 230 SELA NEMA OSNOVNE ŠKOLE

 

  • U SELIMA SRBIJE NEDOSTUPNA JE VEĆINA SADRŽAJA ZA IOLE NORMALAN ŽIVOT
  • U DVE TREĆINE SELA NEPOSTOJI VETERINARSKA AMBULANTA IAKO JE GLAVNO ZANIMANJE POLJOPRIVREDA, A SAMO U MALOM BROJU RURALNIH NASELJA POSTOJE BILJNE APOTEKE
  • U SRBIJI SVAKE GODINE VIŠE UMRE NEGO ŠTO SE RODI IZMEĐU 35.000 I 40.000
    STANOVNIKA. AKO SE TAKO NAS
    TAVI VEĆ 2220. GODINE NA OVIM PROSTORIMA VIŠE NEĆE BITI OVOG NARODA. ŽIVEĆE NEKI DRUGI LJUDI.  PERIOD OD DVA VEKA JE DUG ZA OBIČNOG ČOVEKA, A ZA ISTORIJU – NIJE!
  • DAKLE, TEŠKI USLOVI ZA ŽIVOT, UDALJENOST OD GRADOVA, LOŠA MREŽA PUTEVA I GOTOVO NIKAKVE ŠANSE ZA ZARADU, OSIM OBRADE ZEMLJE NAJČEŠĆI SU RAZLOZI ZBOG ČEGA SU PROTEKLIH DECENIJA SELA GOTOVO DESETKOVANA
  • SELA SU ZAPUŠTENA. ONA NE  SLUŽE SAMO ZA PROIZVODNJU HRANE, VEĆ NJEGOVI ŽITELJI
    MORAJU DA IMAJU I PRISTOJAN ŽIVOT. PRIMERA RADI U SLOVENIJI NA POGRANIČNOM PODRUČJU AKO IMA PET KUĆA U NJIMA IMA ŽIVOTA, ZNA SE ŠTA I ZA KOGA PROIZVODE. OD TOGA I ŽIVE. TO JE PREHRAMBENA SIGURNOST, ALI I DRŽAVNA BEZBEDNOST NA GRANICI
  • DAKLE, SELU TREBA AMBULANTA, FRIZER, APOTEKA, AUTOMEHANIČAR, PRODAVNCIE…
  • STAGNACIJU I DEMOGRAFSKO PROPADANJE SELA MOŽEMO DA SPREČIMO SAMO POLITIKOM USPEŠNOG RURALNOG RAZVOJA, KOJE SE NEĆE TICATI SAMO POLJOPRIVREDE, VEĆ I SVIH OSTALIH ZANIMANJA I USLUGA

Sve ovo ukazuje na mogućnosti i potencijale srpske poljoprivede u proizvodnji hrane, kao i kritičnog sadašnjeg trenutka u ovoj za zemlju najvažnijoj privrednoj oblasti. Posebno je bitno stvaranje uslova za finansijsku konsolidaciju agrara, kako bi se predvidjene projekcije mogle ostvariti.  Predlozi se baziraju na realnosti, kao i na iskustvima razvijenih zemalja. Neki predlozi i rešenja imaju i provokativan karakter, sa ciljem da podstaknu razmišljanja i slobodu pronalaženja i drugih mogućih rešenja. Ovbakvim korišćenje postojećih potencijala u poljoprivredi Srb ije bi se mogao stvarati – profit i to bi bilo privlačno zanimanje. Jer, dosadašnnhji sma naziv seljak je bio pogrdan i niko nije hteo da se bavi tim poslom.

Antfilfei

Potencijali

Srbija raspolaže sa 5.097.000 hektara poljoprivredne površine (0,59 hektara po stanovniku). Od toga su 4.224.000 obradive površine (0,47 hektara po stanovniku) što je iznad standarda zemalja Evrope. Jer, u nekim zemljama EU obradive površine po stanovniku iznose: Holandija 0,06 hektara, Nemačka 0,19, Madjarska 0,51, Italija 0,20 hektara, Francuska 0,33 i Danska 0,50 hektara

Stalni izvoznik hrane

Ovo upućuje na zaključak da kao zemlja Srbija može i mora biti stalni izvoznik poljoprivrednih i prehrambenih proizvdao, najmanje u vrednosti šest milijardi doalra do 2020. godine, a posle toga i – 10 milijardi dolara. Mada postoje projekcije mogućeg izvoza i posle 2020. godine, medju rano ja za sad o tome govoriti.

Ono što je realno, mogli bi do 2020. godine izvoziti i to: pšenicu -  miliona tona godišnje, kukuruza tri miliona tona, šećera -  250.000 tona, ulja 100.000 tona, voća i povrća u vrednosti od oko 400 miliona dolara, žive stoke i mesa u vrednosti od 250 miliona dolara, vina i žestokih pića u vrednosti od 50 miliona dolara i duvana u vrednosti od 20 miliona dolara.

Gazdinstva i posed

Umesto sadašnjih 630.000 sitnih poljoprivrednih gazdinstava, u Srbiji bi oko 2020. godine bilo oko 350.000 komercijalizovanih gazdinstava, sa prosečnom veličinom od oko 20 hektara. Ostalo bi bile okućnice i sitna gazdinstva, koja bi,
takođe, bila značajna za naturalnu potrošnju i tržište. Proizvodnjom hrane u Srbiji bavi se oko dva miliona ljudi. Prema poslednjem popisu iz 2012. godine u Srbiji postoji oko 5,1 miliona hektara zemljišta, a od toga 4,2 miliona hektara je obradivo zemljište. Medjutim, novo je to što popis nije registrovao te kategorije. Odnosno, po popisu je izneto korišćeno poljoprivredno zemljište, koje iznosi samo 3.356.000 hektara. Zato se sad postavlja pitanje da li to znači da postoji i nekorišćeno poljoprivredno zemljište. Dakle, ako postoji korišćeno i nekorišćeno zemljište, onda u Srbiji trenutno postoji blizu milion hektara nekorišćenog zemljišta! To nije dobro, jer, bilo kakva proizvodnja da postoji na tim nekorišćenim posedima, ona može
da donese značajne količine hrane.

(Autor je član Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti)

11 Komentara na Stanje i potencijali u proizvodnji hrane u Srbiji 2013

  1. Boze dragi, ali je ovaj Branislav… Pise ovolike kobasice od tekstova da bi nas ubjedio da se poljoprivredna proizvodnja isplati i da se dodje do deviza. Pa jel on nevidi da ima jos laksi. Stalno se pojavljujes na TV i obecavas da ce strani inv. spasiti a dok oni nedodju dozvolis da se svi zaduze za par desetina milijardi eura.
    On stalno prica o proizvodnji a ne o traznji. Pa sa budzetom od nevjereovatnih i vrtoglavih 47 milijardi dinara to uopce nije niti problem.Problem je sto svinje nemos problem prodati u EU, zemlja je podjeljena ko u matematickoj biljeznici, sami problemi…
    Nema perspektive jer srpska ekonomska-internet zajednica neprepoznaje problem proizvodnje nego samo traznje pa sta ces proizvoditi ako MI znamo da nitko nece kupiti!

    Jos da je poceo pisati o biomasi… lakse je staviti jeftinu struju i gotovo. Ko ce se zaje… sa sumomom, otpadom to znaci posao. Zaduziz se, spustis struju na dzaba, ubijes proizvodnju i jos si TV zvijezda.
    I to sve za siromasne gradjane, jer tko bi se sjetio ukinuti svu socijalu i dati im cash u ruke ne provoditi socijalnu politiku preko poduzeca.Ma sjetili su se ljudi al onda imas visak administracije. Posto je posao jednak u proizvodnji i administraciji jer razvoj dolazi od novca a ne proizvodnje mi biramo administraciju. Lakse je.
    Javite covjeku da prestane pisati o seljacima i cobanima jer je ionako vecina otisla u grad.

  2. U nas se debate o poljoprivredi svodi uglavnom na diskusiju uticaj drzave ili nedostatak uticaja, na tezak polozaj seljaka na “ogroman” neiskoristeni potencijal itd itd. Medjutim da li mi znamo sta je i gdje je trzista naseg poljoprivrednog proizvoda i koja nam infrastruktura nedostaje da bi prodrli na ovo trzista.
    Mi jedva da imamo logisticku infrastrukturu poljoprivredni proizvod od trenutka branja npr u Vranju do prodavnice u Subotici realizujemu unutar 24 sata. ozbiljni proizvodjaci su u stanju ovo sprovesti na bilo kojem znacajnom globalnom trzistu. Bez potrebne infrastrukture sva prica je “trala baba lan”. Velika greska drzavne strategije u poljoprivredi je sto nije ozbiljnije pokusala prodrijeti na trzista Kine i Rusije. ove zemlje su nas blagonaklono gledale i bile voljne da trguju medjutim jednostavno nismo ovo iskoristili. Ova trzista su postala i te kako zahtjevna ali jos uvijek laksa za prodrijeti nego trzista EU. Ulazak u EU kao cilj je ok ali trgovati mozemo sa bilo kime. Medjutim mi smo se fokusirali na eu u svemu do sljepila. u ovim trzistima mi steki iskustva za daljna trzista a i podigli kvote

  3. Sasa , Srbija nema proizvode da napuni jedan trgovinski lanac u Rusiji. Bilo cega..

    Ima taj problem sa nasledjem bivse YU i brojkama… Kad je neki proizvod u zenitu i kad pocne prebrojavanje jedva se tu nakupi par slepera necega …Ima maline i to je sve..
    nasi ljudi kazu ima jabuka ali oni misle onako dzumle de god vidis jabuku bilo koje vrste samo trpaj…

    Do pre dev godine samo je u Sloveniji postojala fabrika za dugotrajno skladistenje jabuka..na citavom Balkanu.

    Poljoprivreda ima problem sa uvoznim semenom,repromaerijalom,mehanizaciojom,djubrivom…to je glavna prepreka konkurentnosti uz naravno izvozne subvencije.

    Poljoprivreda jeste potencijal ali nema nista od toga na ovaj nacin. Ne razume nasa administracija red poteza ,to je problem.. Ako nema bazne industrije i logistike nema ni poljoprivrede …ali sta Vucic moze da zna o bilo cemu a kamo li o poljoprivredi..

    Novi ministar se nije snaso ,coveka nema a da paradoks bude veci nisu uspeli za dve godine ni da saniraju upravu za agrarna placanja sto je jedini preduslov za prihvatanje novca iz EU fondova …namenjenih poljoprivredi.

    To su sve nesposobni ladolezi i vecina nije u stanju da resi sudoku. Evo ako Velja Ilic resi sudoku ja cu da pojedem bukvar ..

  4. pa to vjerujme da ne mogu. medjutim to ne bi trebalo biti tako. tj nacionalna bruka i sramota da je tako

    • Ako bi se pravio presek po konkurentnosti i geografskom polozaju Srbija jsdino moze postici dobre efekte u ratarskim kulturama i vocu. Povrce moze dati samo neke efekte kod kvantitativnih kultura popout krompira itd..

      Sve ostalo je upitno apropo vremena zrenja ,cene i kvaliteta ali i odnosa ulozenog kapitala i profita. Naravno stocarstvo je najbitniji segment koji zaokruzuje lanac ishrane i proizvodnju.

      Kada se sagleda broj proizvodjaca i velicina poseda jasno je da Srbija jedino mora forsirati voce,ratarske kulture i stocarstvo. Ratarstvo u vojvodini a voce i stocarstvo u ostatku Srbije.
      Proizvodnja konzumne ribe se preklapa …

      To je sve od poljoprivredne strategije koja treba Srbiji ako zanemarimo izgradnju fabrike koja bi proizvodila poljoprivrednu opremu sirokog spektra poput sistema za navodnjavanje. Oziveti Azotaru,IMT..paralelno.. I naravno drzati nase semenarske kuce kao malo vode na dlanu jer su dobre i profitabilne a bez njih besmisleno je ocekivati konkurentnosti profit iz proizvodnje.
      Vise ima logike da drzava bude vecinski vlasnik u semenarskim kompanijama nego u bankama.

      Naravno prikljucenje EU nije nesto sto ce pomoci nasoj poljoprivredi.Pregovoi idu u smeru otvaranja trzista z strane proizvode ali to je politika to nema veze sa poljoprivrednom proizvodnjom. Glupa politika naravno.

      • Primarna poljoprivredna proizvodnja, ratarstvo, stocarstvo…, treba da bude samo baza za izgradnju agroindustrijskog kompleksa. Tek kad pocnemo da izvozimo: cokoladu, konzerve, sireve… imacemo pozitivan finansijski efekt.

        Inace pored sve moje kritike mislim da poljoprivreda ide dobrim putem, ukrupnjavanje poseda je u punom jeku (mada bi drzava to mogla da pomogne i ubrza). Kad budemo imali 24000 seljak sa po 100H, ili jos bolje 10000 sa po 250h imacemo profitbilno ratarstvo, tada bi bilo dobro zabraniti izvoz zitarica, a subvencionirati izvoz mesa i predadjevina. I ici tim putem dok ne dodjemo do visih faza prerade.

        Samo za sve ovo je potrebno vreme, godine pa i decenije, nema brzog resenja.

      • @Darko
        Konstantno protivljenje onome sto tvrdim od prvog dana ste sad shvatili i potvrdjujete.
        Opet Vi sa drzanjem sjemenarkih kuca od strane drzave.
        Zasto, ja to nerazumijem.

        @Misa
        Nesmije se zabranjivati nista. To je lose.

  5. Samo da mi Zdravkovic objasni zasto je sklonio moj komentar. Drzao sam se teme i objasnjavao koje su sve gluposti napisane u tekstu!

    • Seljaci su klasni neprijatelj. A SPC I SANU su za spaliti.
      Štamparska greška 2 ili 20 hektara je dokaz da su u SANU idioti.

      • nije ni 2h nego 8h i samo pominjanje obradivih povrsina koje se ne koriste, a iznose skoro milion hektara, (razlika izmedju 4,2mil. hektara i 3,35mil hektara) je smesna. U Srbiji postoje popisi i geodetska merenja preko 100 godina i obradivo zemljiste se uvek kretalo oko 2,4mil hektara oranica i 1 do 1,6 mil hektara livada. U ovom popisu livade 5kategorije se smatraju sumskim zemljistem jer po prirodi to i jesu. Zato je doslo do smanjivanja povrsine livada.

        Ako autor vec pise o poljoprivredi trebao bi to da zna. Ali ceo njegovo pisanje koje sam do sad citao obiluje gomilom slicnih gresaka, pa sa pravom mogu da tvrdim da je neznalica makar bio i dupli akademik.

  6. eto tako mlatimo po posjetiocima bez diskriminacije. srijeda. na vas dosao red.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>