Home » Sela » Guča (Lučani)

Guča (Lučani)

Г. Милорад Вујовић, учитељ у Гучи, дао ми је неколике податке за ово место.

Положај. – У Гучи се издваја двоје: варошица и село. – Варошица Гућа је с леве стране реке Бјелице у равном пољу
одмах више ушћа потока Дупљаја у Бјелицу; само неколико кућерака има и преко Дупљаја.

Село Гуча је с обе стране реке Бјелице и с обе стране њене десне притоке Драгачице. По средини Гуче, у куту између Бјелице и Драгачице, диже се пространа зараван с истакнутим висовима: Гуштеровицом и Љетинама (507 м). Цело се село готово кружно обавило око ове висоравни, на којој има само две-три сеоске куће. Земљиште гучко је врло разнолико: пуно брда, коса, заравањака и стрмих страна, а око Бјелице и Драгачице има местимице мањих проширења и лука.

Око поменуте гучке заравни дижу се брда: на с Корнет (469м) на и Велес (526м) и на ј.и. Риђаја (525м). – Преко Бјелице су на з и јз косе од планине Крстаца, над којима се дижу: вис Драча (648м) и Крстац (516м).

Реке Бјелица и Драгачица и њихове притоке дубоко су избраздале гучко земљиште. Бјеличина долина највећма се шири код саме варошице. Ту она прима и две повелике притоке са планине Крстаца: Дупљај и Суводо; јужније, опет с леве стране, прима Бјелица потоке: Сокулаћ и Бугарски Поток. Од десних притока њених највећа је Драгачица са својом такође десном притоком Враницом, која у свом доњем току протиче кроз село Гучу. – Јужно је поток Пасјак. – Потоци и реке плаве своја поља, али до кућа не долазе.

Према разноликом земљишту гучком разуме се, да и куће имају врло занимљиве положаје: има их на свим могућим положајима, на каквима се виђају куће у Д. Драгачеву.

У варошици Гучи пију воду највише са копаних и зиданих бунара, којих има повише. – У селу пак пије се вода већином са извора и чесама, од који су најважнији: Башина Чесма (у Икодиновићима), Змајевац и „бунари“: у Грушету, у Гавриловићима и у Рњацима. Али има и у селу доста копаних бунара.

У Гучи има и један минерални извор. То је извор „гвожђевите“ воде с леве стране потока Дупљаја више варошице. Причају, да су се неки његовом водом лечили од стомачни болести. Али њега поток Дупљај понекад сасвим затрпа својим наносом и он се појави тек пошто разрије нанос.

Земље и шуме. – Земља за обрађивање готово је сва у селу нешто поред река а нешто на другим местима, која носе многобројне називе, као: Запис, Живаница, Ртови, Расадник, Висиреп, Парлож, Грбина, Башча, Боблија (сва око џем. Велеса); Црквина, Грушет, Гвоздетина, неколико места са називом Луке, Просјана, Гротница (Грохотница), Код Грма, Ерића Баре, Крива Бара, Врањешевци, Љетине и Висиреп (све око Драгачице), Луке Божиновића, Студена Вода (под КОрнетом), у Враници, Дејића Ливаде, Кршине (све поред Вранице); Мало Поље, Кусача, Такиш, Кућишта (око
Бјелице) и др.

Шуме има прилично. Општинске шуме има у планини Крстацу и на месту Чапљама; остало су забрани: Тријебеж, Бобића Косе, у Крстацу и на Чапљама.

Општинске утрине има на пространој заравни Златној (заједнича са Турицом) и у Велесу.

Тип. – Варошица Гуча је врло мала: има само једну главну улицу савијену на глагод, тако да јој је краћи крак паралелан са потоком Дупљајем а дужи са Бјелицом, од кога га одваја шира пољана. На тој пољани је црква. Варошицу чине: кафана, неколике механе и дућани, пекарница и месарница, зграда за среско начелство, пошту и телеграф, зграда пореског одељења, школа, општинска судница и до дваестак приватних кућа. Гуча је постала варошицом 1892 године. Сељаци Гучани, кад силазе у варошицу кажу: „Идем у Гучу“, „био сам у Гучи“, а остало је све за њих „село“.

Село Гуча је врло разбијено и како је иначе велико, заузима врло велики простор. Дели се на џемате  од којих су у многима већ јако измешане породице. Поједине пак породице у џематима већ су се толико развиле, да се могу узимати као засебни џемати. Осим тога има породица које су уметнуте између џемата, тако да се не могу прибројати никојем од суседних џемата, а саме за се због малог броја кућа још не чине џемат. Све ово показује, да је село отишло далеко у свом развитку, а то је уједно и један доказ његове старости.

С десне стране Бјелице најпре је на југу велики заселак или џемат Велес (33 куће). У Велесу има много (12) разних породица: Ђорђевићи (4), Чопице (Чопићи), Луковићи (4), Ивановићи (8 к), Кудузовићи (Јовановићи), Драмлићи, Тодоровићи (Кучевићи) и др.

Преко Драгачице између Велеса и суседног џемата Икодиновића има неколико засебних, мањих породица. То су: Благојевићи, Рњаци и Броћићи. Дање је на с џемат Икодиновића (9 к) са по једном кућом Јанковића и Протића. – На исток од Икодиновића је џемат Станићи (7 к).

Северније преко Вранице је џемат Новаковића (32 к), у коме су: Новаковићи (10 к), Тошићи (8 к.) и Божанићи (7 к.).

С леве стране Бјелице најсевернији је џемат Шушића (4 к) од истоимене породице. – До њих јужније су Ђуровићи (5 к.) а међу једнима и другима су Бјелобрковићи (3 к). – Даље су при ушћу потока Суводола Броћићи (5 к.) и код њих Пурић и Ћелемирац (Крњић). Више Броћића су Рајићи (8 к.) са једном кућом Протића. – У горњем сливу потока Дупљаја је џемат Протићи (13 к.) у коме су: Протићи (9 к.), Гавриловићи и Куловићи. – До Протића су Станићи (5 к.), а више њих једна кућа Шљивића. – Јужније и ниже к Бјелици је џемат Гавриловића (8 к.). – Више потока Сокулаћа је џемат Кнежевића (10 к.), у коме су: Кнежевићи и Радојичићи. До Кнежевића су Луковићи (1 к.) и Станићи (2 к.). Према Кнежевићима а преко Сокулаћа су Бугари или Бугарчићи (13 к.). – Најзад су најјужнији џемати: Драмлије или Драмлићи (12 к.) и Анђелићи (15 к.).

Свега је дакле у селу близу 200 кућа.

Вредно је поменути да су најстарије породице у селу уједно и највеће и да оне или чине засебне џемате или су их прве засновале, те се по њима зову. Неке од тих породица распрострле су се и на два џемата.

Име. – По причању име Гуча постало је отуд, што се овуд по шумама народ склањајући се од Турака гучио и прикривао. Друкчијег каквог објашњења или приче нико не зна. (Име брда и планине Крстац кажу да је постало услед тога, што је још врло давно свуд у околини била шума, а само у Крстацу једна кућа. У тој су се кући кршавала деца, те се по томе прозове и место и околина.)

Селиште је на јужном крају Гуче: почиње више леве стране Бјеличине па се простире до изнад сеоског гробља, које је на тој страни села. На овом Селишту нема сад никаквих трагова.

На гробљу, које је близу овог Селишта, познају се трагови неке црквине, над којима је сад подигнута капела. Веле, да је ту некад био манастир или црква. Раније се ро место звало Црквина, била је ту и часна трпеза и познавао се под од камених плоча, који је сад засут, те је на њему подигнута капела. Око капеле је и сад свуд унаоколо уздигнуто земљиште због остатака манастирског зида, који је сад претрпан. (Причају, да су овај манастир спалили Турци. И сад се зна, да је земљиште тога манастира било у тој околини, нарочито на месту Крунежу, и да су за манастир носили воду испреко брда са једног озиданог кладенца. Сад је тај кладенац запуштен.) Око црквине је садашње сеоско гробље, а у близини његовој има неко старо гробље са дваестак очуваних плоча, које су већином заривене у земљу. Ово је гробље било свакако веће, па је растурено због садашњег сеоског гробља, које је одмах у близини.

Маџарско Гробље је још јужније баш при крају Гуче опет с леве стране Бјелице. То је велико гробље са мноштвом камења у једном густом шумарку. Камење је од кречњака и пешчара. Плоче, положене по земљи, врло су велике: неке су дуге по 2 метра а дебеле по пола метра; друге мање, пободене су у земљу. На плочама нема нигде натписа. Само на једној, највећој, плочи има изрезан велики крст и на другој нешто као глава и с обе стране украс у облику спирале. Многе су плоче са овога гробља већ развучене. – Причају, да је ово гробље остало од Маџара, који су негде у близини живели. Једном падне снег о Петров-дне, те се они поплаше и побегну одавде.

Друга је црквина с десне стране Драгачице на месту, које се зове Црквина. Ту је била стара црква гучка, у којој су служили свештеници од породице Икодиновића. Ова је црква још служила кад је овуд – 1826 год. – пролазио Јоаким Вујић. Он помиње ову цркву као „једно старо зданије, скоро порушено“, али у којој је све унутра било лепо уређено. Преписао је и један натпис, у коме се каже, да је та црква сазидана од 1794 до 1797 године, трудом и трошком проте Милутина Илића и попова Павла Николића и Јована Савића из Горачића са свима господарима, кметовима и
добротворима итд.

Башина Чесма на Корнету у Икодиновићима остала је од Турака (назвата по једном силном баши турском).

Постанак села и порекло становништва. – Старински остаци и успомене, очуване у народу, казују нам, да је на месту или у околини Гуче било већих и знатнијих насеља и у много раније доба. И у данашњој Гучи има врло старих породица („старинаца“), те је врло вероватно, да је се преко њих одржала веза између данашњег и неког много старијег насеља у овом крају. (И Гуча је имала свога спахију, који је седео на брду Крстацу, а салаши су му били у месту Великој Башти на Љетинама)

Гуча је од почетка прошлог века вила непрестано најзнатније и највеће место у Д. Драгачеву: још пре првог устанка у њој је био знатна личност прота Милутин Илић Гучанин, које је Карађорђе дао у кнежину цело Доње Драгачево. – По попису из 1818 год она има међу селима Д. Драгачева највећи број домова – 60 – и највише арачких глава: 200.

Најстарије су данашње породице у Гучи: Анђелићи, Икодиновићи и Протићи. Не може се знати, која је од њих старија, јер постоји у селу готово неко супарништво односно старине ових породица.

Анђелићима је остало презиме од неке њихове чувене „баба-Анђелије“. Сад се презивају: Анђелићи, Марковићи и Пејовићи (сви славе Никољ-дан).

Од Икодиновића су бивали свештеници у старој цркви гучкој. Неки тврде, да су се Икодиновићи доселили од некуд пре 300 година.

О пореклу Протића имамо поуздан податак у Милићевићеву Поменику (стр.115). Говорећи о проти Милутину Илићу – Проти Гучанину – чију смо диплому, добивену 1811 г од Кара-Ђорђа, често помињали, Милићевић каже: „протини преци, досељени из Харцеговине, звали су се Радешићи. То је било, вели прича, пре косовског боја“. За ово у селу већ нико не зна (чак ни најстарији члан ове породице Веса Протић), а тако је исто заборављен и кнез Ђуђа, који је погинуо кад су Турци напали на њега, сву му породицу исекли и Гучу попалили. Само се још одржала тамна успомена о двоје деце, Ђерману и Ђерасиму, који су заостали од тога покоља и продужили ову породицу. Прота је био унук Ђерасимов а презивао се Илић по имену свог оца. А по томе проти сад се презивају сви Протићи. – Зна се, да су раније Протићи имали своје станове на планини Чемерну и да је један од њих живео тамо код станова. Данас се ова породица презива разно: Протићи, Гавриловићи, Кнежевићи (Мијатовићи, Пантелићи, Димитријевићи и Богдановићи), Радојчићи, Станићи, Благојевићи и Куловићи. – Протићи су једна од највећих породица у Д. Драгачеву (50 к.), што је такође доказ њихове старине. Сви славе Арханђелов-дан.

Још су врло старе породице у селу: Новаковићи, Бугарчићи, Ђуровићи, Драмлићи, Шушићи и Броћићи.

Новаковићи су се доселили врло давно, али се не зна одакле. Од ових Новаковића има одсељених у Прислоници у срезу љубићском, где и сад имају исто презиме и славе Ђурђев-дан.

Бугарчића предак Стојан био је „од некуд из Бугарске“. Он се оженио једном ћерју оне баба-Анђелије и добио од ње имање. (О његову досељењу причају ово. За време неког рата била је отишла турска војска из Бугарске у Босну. Стојан је носио из Бугарске храну за војску, па како је била јака зима, прозебе у близини Гуче. Њега нађу момци баба-Анђелије и однесу њеној кући. Она му спасе живот и он остане код ње у служби. Био је вредан и вешт „као сваки Бугарин“ те сагради прву воденицу у Гучи. Зато га Анђелија ожени својом ћерју)

За Ђуровиће сам у Бресници у срезу љубићском сазнао ово. Бреснички Станковићи једна су породица са гучким Ђуровићима. Они су потомци од два брата, Ђура и Станка, који су пореклом од Сјенице. Ђуро је остао у Гучи и од њега су Ђуровићи, а Станко дође у Бресницу и од њега су Станковићи. – Осим овог предања још су јаки докази и заједничка слава, Арханђелов-дан, и што су и Станковићима из Бреснице, као и Ђуровићима, још и сад кумови Бугарчићи у Гучи. А ово нам опет показује, да су Бугарчићи доиста старији досељеници од Ђуровића.

Драмлије (Драмлићи) су од некога Радана „Каравлаха“ („српског Циганина“), који је у Гучи служио, па је због своје вредноће и окретности прозват Драмлија. Он је дошао у Гучу врло давно, не зна се откуд, и ожени се другом ћерју поменуте баба-Анђелије. Има једна кућа Драмлића одсељена у драгачевску Рогачу (слави такође Св. Јована).

Шушићи и Бјелобрци су једна породица. По причању осамдесето-годишњег старца Бјелобрковића његов се чукундед доселио из предела Колашина (можда из села Котора; ово је село у јужној подгорини планине Мокре Горе), где их, вели, и сад има са презименима: Грујучићи и Станковићи. – Породица Шушића веома је разграната и растурене по многим селима рудничког округа. Тако Шушића има још: у срезу љубићском у селима Тавнику, Лађевцима и Цветкама (Чоловићи); у срезу трнавском у Липници; у срезу жичком у Прогорелици; у Којиновићима близу Ивањице; а од скорашњих досељеника из Старог Влаха сазнало се, да их има и у Бијелом Пољу. И сви, где год их има, славе Јовањ-дан. – Шушићи у срезу љубићском тврде, да су дошли из Којиновића.

Броћића прадед доселио се из Радаљева у срез моравичком, али знају, да су и у Радаљево дошли од некуд „озго“. Старо им је презиме: Пејовићи. Њих има и сад у Радаљеву а има их одсељених и негде у Шумадији (славе Лучин-дан).

И Божанићи су стара породица, али јој се не зна порекло. Зову се тако по некој Божани, коју су Турци као вештицу бацили у Бјелицу (Тада је Бјелица текла испод самог брда Гуштеровице и ту је било место, које се по овој Божани, веле, звало Божанин Вир. Доцније је Бјелица засула тај вир и део свога корита испод Гуштеровице, и сад су тамо њиве).

У Гучи има пет породица, које је Кара-Ђорђе, довео са собом у повратку од Новог Пазара. То су:

Ивановићи (старином: Иваничићи) су пореклом из села Лопижа код Сјенице. Тамо су били врло велика задруга (од 90 душа) и из њихне куће је био неки капетан Лауш. Он се завади и побије са Турцима, те од његових сви изгину осим седморице. Та седморица пребегну у Србију, те једни дођу у Гучу, а други отиду у Водањ у данашњи округ смедеревски (славе Јовањ-дан).

Богдановићи су дошли из Херчега у срезу моравичком; Рњаци су од Сјенице, а и Ерићи су такође од некуд „озго“; Рајићи су из Коасатице код Нове Вароши.

Остале су породице досељене све после другог устанка и доцније.

Лазовића предак се призетио у једну кућу Бугарчића. Пореклом је из Станчића у срезу љубићском.

Ћумуровићи и Луковићи су пореклом од једне породице, која је пре скоро 70 година дошла из Маскове у срезу моравичком. – Од прилике у исто време су се доселили: Тодоровићи (Кучевићи) из Кучња иза Новог Пазара; Чопице (Чопићи) из Гусиња и Бабићи из Котора у Колашину (јужно од Мокре Горе).

Јоковићи и Кдузовићи су једна породица, досељена пре 60 година од некуд из среза моравичког. – У исто време су се доселили и Тошићи од некуд „озго“.

Најновији су досељеници: Ђорђевићи од Сјенице, Шљивићи од Нове Вароши, Ћелемирац (Крњић) из Челица код Нове Вароши, Пурићи такође од Нове Вароши из села Дрманова, Јанковићи непознатог порекла и Зечевићи из Смиљевца у срезу моравичком.

У Гучи се узевши у обзир како цело село тако и поједине џемате јасно запажа, да су старе породице заузеле средину села и џемата, а новији досељеници настанили су се свуд унаоколо.

Старина гучког становништва је несумњива. У Гучи има три врло старе породице, има даље 7 породица досељених у 18 веку, а осталих 17 породица досељено је у 19-ом веку и то пет од њих у самом почетку 19-ог века. Кад узмемо укупно све те старије породице, из 18-ог и из самог почетка 19-ог века, видимо да је Гуча расла у 19-ом веку много (скоро пет пута) више прираштајем него досељавањем, јер на те старе породице долази 151 кућа а на 12 млађих само 35 кућа. (На саме породице из 18-тог века долази 130 кућа, дакле више од три петине целе Гуче).

Гуча има сад своја четири гробља. Заветина је Недеља Слепога (недеља пред Спасов-дан).

Насеља српских земаља (књига 1), Српски етнографски зборник (књига 4), Београд 1902. Јован Ердељановић, стр. 158-166.

 

П.С. Гуча је имала 786 становника 1834 године, а 1.204 становника 1874 године.

Гуча варошица је имала 601 становника 1948 године, 2.022 у 2002, а 1.755 у 2011. години, у томе 60 млађих од 5 година (88 од 5 до 10 година) уз просечну старост од 42,3 године.

Гуча село имала је 2.032 становника 1948, 2.010 у 2002, и 1.955 у 2011 години, у томе 86 млађих од 5 година уз просечну старост од 41,3 године.

Jedan komentar na Guča (Lučani)

  1. Guca i Lucani su zanimljiva prica iz doba iskrivljenog komunistickog socijalizma.

    Guca tri puta veca od Lucana a ovi opstina dok opet u Guci sud…Uglavnom kad se onomad napravi u Lucanima Milan Blagojevic fabrika usisivaca od cijih delova uvek ispadne puska ,u Lucane dodje sijaset inzinjera sa sve zenama,svastikama i tastama.. I sad treba negde zaposliti u administraciju sve te fine dame a da opet budu blizu muzeva zbog rucka jel. I tako Lucani postanu opstina…

    I dan danas tu je cirkus na izborima pa i kad je organizacija sabora u pitanju i uopste politicki zivot je tamo vrlo cudan…Toliko cudan da je od njega i Velja digao ruke..

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>