Home » Sela » Krčmar (Mionica)

Krčmar (Mionica)

Положај села. – Крчмар је планинско село и лежи непосредно под северним подножјем Мањена, а на обема обалама Крчмарске реке. Сеоске су куће уз Реку и то по падинама, појединих маљенских брда, спуштајући се до самог речног корита. Земљиште је брдовито, по све стрмо и шумовито…

Тип села. – Крчмар је село разбијеног типа. Куће су груписане око извора и долина њихових потока, нису даље једна до друге 20-30м. Џематске су групе удаљене по 200м.

Испод Бијеле Стене, око извора Доброша, је џемат Доброш и у њему: Радовановићи (3), Теодосијевићи (5), Грујовићи (Милићевићи) (3), Недељковићи (6) и Крстивојевићи (6). Испод ових су Абдуле: Абдулићи (Марковићи) (1), Пантовићи (1), Маринковићи (2) и Јанковићи (5). Испод Абдула, даље низ реку су Ћековићи: Ћековићи (Марковићи) (1 кућа), и Марковићи (Јевтовићи) (4). До Ћековића су Зеленовићи: Митровићи (4), и Андрићи (4). Према Абдулама на левој страни реке су Бандуле (Цветковићи) (7) и испод њих низ Реку: Тодорчевићи (7), Мрдићи (2), Петрићи (1), и Парамунци (2). По дну села, с десне стране Реке, у близини цркве су Симовићи (18 кућа).

У Крчмару је негда био задружан живот на гласу, али и данас има повећих задруга у селу: Радовановићиа 1, Јанковића 1, Марковића 1, Бандулска 1 и др.

Подаци о селу. – Крчмар је по харачким тефтерима из 1818 год имао 25 домова са 26 пореских и 71 харачких лица. По попису од 1866 год у селу је било 39 домова са 329 стан., докле по попису од 1874 год било је 40 домова са 391 стан.. По попису од 1884 год било је 52 дома са 426 стан., докле по попису од 1890 год било је 67 домова са 451 стан. По попису од 1895 год био је 71 дом са 494 стан., а по попису од 1900 годи било је 80 домова са 507 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866 год је 5,35, а процентни 1,34%.

Име селу. – За име Крчмар везана је ова народна прича, коју зна не само сваки сељак из села, него многи и из околине. Прича се да је под Доброшем, у самој Реци, била некад нека велика путничка крчма (механа), коју је држала Крчмарица Мара, она што се пева у народним песмама. Због тога што је насељено око ове крчме и село добило је има Крчмар.

Имена џемата су имена породична, управо стара презименска.

Старине у селу. – Ни у једном селу ове области нема више старих знаменитости као овде.

1)      На Бијелој Стијени и данас се врло добро распознају заостаци старе српске тврђаве Бијеле Стијене, која се помиње у нашим летописима из 15-ог века. Од старог града, који је Махмуд паша разрушио 1458 године и данас су врло добро очувана платна, једна кула и на њој камена капија.

2)      Испод града, низ Реку, на месту где у њу утиче један посток с Чубрице, и данас се распознају зидови и сухомеђине некадашњег градића Бијеле Стијене. По њивама и данас се изоравају остаци од судова, старог оружја, алата и камена, а мало по даље уз брдо је и старо градско гробље, само је штета што је с врло мало споменика, где и оно што има, без натписа је.

3)      За битку између Душана и Маџара у овом крају прича се ово. Душан је с војском дошао на Маљен и ту заостао и војску послао низ планину да иде пред Маџаре. Цар, вели прича, за све време, докле му нису стигли гласови о добивеној победи, задржао се на Краљевом Столу, који је по њему добио име, а кад је добио извештај о битци, онда је сишао у Белу Стену и ту је сачекао војску, прегледао је и пошто се одморио, вратио се у Призрен.

4)      Кроза ово село пролазио је одавна стари пут који је спајао посавске области са Поморављем. Њим се од Сремске Митровице, Шапца и Ваљева ишло за Чачак, Крушевац и даље. Ово је све до 1840 год био једини пут за Пожегу и Ужице, од тада је напуштен, кад је просечен нов пут низ Ластру и преко Букова. На овом путу под планином и данас ће сваки Крчмарац упозорити путника на зидине дома и крчме Крчмарице Маре, које су може бити из познијег доба.

5)      По дну села је стара црква, која је под висом Орловцем. За зидање цркве народ везао је ову причу. У овом селу често се задржавао Краљевић Марко, где су као успомена на њега остали Маркови Чанци на Пехару, за које се прича, да их је Марков Шарац ископао својим ногама, кад му се господар жедан није могао напити воде, јер се вода није имала где задржати. У селу једанпут заноћи у цркви Крчмарице Маре, Марков брат Андрија и кад се опио, Мара наговори неке своје људе те га убију. Чуо Макрко да му је брат погинуо па дође у Крчмар. Мару убије и све што је њено растури и распрода и отиде турском цару и од њега добије ферман да зида цркву. Чим је добио ферман дошао је у село и на месту, где је био раније укопао свога брата Андрију сазида цркву, тако да је са собом донео сав материјал, пошто у овој пустињи, онда није било живе душе. Народ прича да је и данас гроб Андијин у саркофагу у десном зиду (Старац  Јовица Бошњаковић из Голупца, који ми је дао многе, одличне и поуздане податке о више села из своје околине и о више породица из тих села, причао ми је да је његов отац, оправљајући цркву после паљевине с протом Стеваном, видео својим очима узидан саркофаг Андрије, брата Краљевића Марка и да су га изнова узидали, пошто је претходно прота одржао парастос).

Црква је мала и дозиђивана: сва је од камена и изнутра живописана, неколико пута паљена и напуштана, а последњи пут је подигао и обновио прота Стеван Грбовић, који је био парох ове цркве и умро 1802 год.

Кад је ова црква постала световном црквом нико не памти, а да је била манастир очувало се у причама и у традицијама појединих породица.

Порекло становништва и оснивање села. – Крчмар је старо насеље, за доказ чега нам служи град и оне многе зидине, као и његова стара црква. Већ у почетку 18-ог века постоји име овог села у списку пограничних села овог округа, у којима је аустријска команда имала хајдучке посаде за чување границе. У том списку помиње се Kirzmar, Крчмар са 6 хајдучких кућа и 3 часа далеко од Ваљева. Код старијих сељака овог краја очувана је још свежа успомена да је у то доба било мало кућа, да су се многе породице због тренутних намета и рђавих чиновника иселиле у суседни ужички округ.

Никаквих старих породица у овом селу нема, за које би се могло рећи да су старине у овом селу. За њих се прича да су се све одселиле, а и да су их мног Турци утаманили кад су град палили и рушили. За најстарију породицу у селу сматра се породица Тодорчевића или боље рећи Мрдића, јер је ово старије презиме. Тодорац је ускочио одмах преко границе у Србију из села Рутоши и с тога се цела ова породица зове и ускочка („Ускочани“). Мрдићи су се и расељавали и по овој области, има их 9 кућа, славе Св. Арханђела.

Кад и Тодорац доселио се у ово село у другој половини 17-ог века и Грујо Лимац из Душманића у Полимљу и населио се, где и данас постоји његова кућа, код извора Доброша. Његови с у потомци данашњи Лимци: Радовановићи, Крстивојевићи, Тодосијевићи, Грујовићи и Недељковићи: у селу их је 28 кућа, славе св. Луку.

Мало после Тодорца, доселио је ондашњи калуђер данашње Симовиће, као своје сроднике из Роваца у Никшићској Жупи, и населио их поред себе, на црквеном земљишту; њих је данас у селу 18 кућа, славе св. Луку.

Пред Кочину Крајину доселио се стари Абдула из Погане у никшићским Рудинама. Абдула (Марковић, Пантовић, Маринковићи и Јанковићи) има данас 9 кућа, славе св. Луку.

Бандуле Цветковићи су испод Пирлитора у Херцеговини, доселио се матори Бандула с Абдулом заједно; њих је данас 7 кућа, славе св. Ђурђа.

Ћековићи су досељени из Косјерића окр ужичког, досељени као слуге после другог устанка; у селу их (Ћековићи, Јевтовићи) је 5 кућа, славе св. Ђурђа.

Зеленовићи су из Галовића округа ужичког, досељени кад и горњи: има их (Митровићи и Андрићи) 8 кућа, славе св. Јована.

Петрић је из Ст. Влаха, доселио се после устанка, слави св. Николу.

Парамунци су из Парамуна окр ужичког, има их 2 куће, славе св. Николу.

У Крчмару има 87 кућа од 9 породица.

Занимање становништва. – Крчмарци се занимају свима привредним гранама, којима и остали сељаци ове области. Сва привредна занимања код Крчмараца су споредна, али најглавније занимање сваког Крчмарца је сечење грађе и извожење. Сваки се поглавито бави прерадом дрвета, тако продају дугу, јапију, луч, готова дрва или годе се и да израђују све ово и по туђим забранима. Мало их је што се занимају сточарством и некадашње крчмарске овце и говеда данас се у причама помињу. (На Дивчибарама били су кнез-Милошеви сувати, у којима је суватио своју рогату стоку. Прича се да је била силна стока, да су били обашка волови и краве за трговину, обашка краве са теладима, и обашка јунад. Чобани су били све сељаци из околине, који су као плату добијали у природи, шта је коме потребовало: вола или краву, бика или теле, или ма шта друго. Усред Дивчибара зна се и данас место, где су биле „Господарске Колибе“ и станарнице, за тим зна се чак и ко су били чобани. Чича Јовица из Голупца прича да је главни чобан-баша последњих година био Михаило Лаловић, потоњи трговац из Санковића, ове области, који је и чувену расу колубарских говеда добио од кнеза Милоша и први растурио по Колубари.

Све ово није било без утицаја на Крчмарце, пом су и сами прибавили добру стоку, а кад су добили на поклон и Дивчибаре, онда су изашли на глас с најбољом стоком од кнез-Милошеве стоке, што је случај и данас са суседним ужичким село Тометиним Пољем. Ну деоба задруга и одавање сечењу шуме и њеном прерађивању одстранило је Крчмарце од овог посла, те су га скоро и напустили). Ко има доста стоке, с њоме по цело лето проводи у Дивичибарама и пред саму се јесен спушта, али то још могу само задружне куће да одржавају. Штета што је ова привредна грана напуштена, те ће морати нагнати Крчмарце да се расељавају, јер им земљиште без стоке неће моћи доносити никаква плода.

Како сваки Крчмарац уме добро да прерађује дрво, с тога се лако одаје изучавању разноликих заната и тиме спушта се изван села и дие ради заната свуда, где га потреба буде нагнала. За данас се нерадо селе из овог места.

Појединости о селу. – Крчмар је саставни део крчмарске општине у срезу колубарском. Судница није у селу, већ у суседном Буковцу, а школа и црква су једно поред другог. Гробље је у средини села. Преслава други дан Ускрса.

П.С. Крчмар је имао 185 становника 1834 године, 426 у 1884, 747 з 1948, 485 у 2002, и 331 у 2011 години, у томе 7 млађих од 5 година (14 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 50 година.

Љубомир Павловић “Колубара и Подгорина”.

 

Tags: ,

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>