Home » Sela » Naselja stare Crne Gore

Naselja stare Crne Gore

Naselja Stare Crne Gore, posebni dio, Pavle s Radusinović, SANU 1985

 

  1. 1. Бољевићи (Бар)

Налазе се ЈИ од Вирпазара…

Бољевићи су старо насеље. У његовој близини пронађени су гробови из римског доба. У средњем вијеку удолином Црмнице и њене притоке Лимштице водио је пут од приморја за Рибницу (Подгорицу). У то вријеме, у повељама владара, помињу се и нека сусједна црмничка мјеста. У турским дефтерима из 1521 и 1523 стоји да је село Бољевићи имало 30 односно 33 куће, а само Забес (данашњи заселак Бољевића) 3к. Око 100г касније (између 1608 и 1640) помиње се да су Бољевићи имали 42к, код М. Болица (1614) наводи да је тада било 31к и 80 војника… Према подацима из Речника места Краљевине СХС из 1925, село је имало 130д са 500с…

Бољевићи је насеље разбијеног типа…

У селу живе: Пламенци 17д, Петрановићи 14, Ђуришићи 9, Вулековићи 8, Маровићи 7, Јовалекићи 4, Поповићи 4, Живановићи 4, Укшановићи 3, Радачићи 3, Пекићи 2, Стојановићи 2, и Шуштери, Роловићи, Стојановићи, Ђуровићи, Јоветићи, Клисици, Каљевићи и Лековићи по 1д…

За Бољевиће се може рећи да нису били типично сточарско насеље. Будући да се у турско доба налазило на граници Црне Горе, оно није могло да шири атар према планинском залеђу, гдје се налазе пашњачки предјели звани Пепићи, који се према И и СИ пружају ка Шестинама и Сеоцима до линије Главица – Веља и Мала Сиљавица – Ћафа и на ЈЗ и З према Лимљанима до линије Главица, Црна скала и Турска пећина – Ћафа…

П.С. Бољевићи су 2011г имали 181с, у томе 111 Црногораца и 58 Срба, просечне старости од 48г.

  1. 2. Браћени (Бар)

Ово мало село налази се СЗ од Вирпазара, близу цесте која води за Ријеку Црнојевића. Са сјевера се граничи брдом Љетни врх, са СИ Вељим Стражаником и Вељом стијеном, а са Ј и ЈИ Скадарским језером и Вирпазаром; са З и СЗ су Орахово поље, Бачвик и Љути крш.

Г 1521 насеље је заведено као махала (Браћене) са 15, а двије године касније (1523) са 14к. У Боличином попису се не помиње. Међутим, почетком 18в помиње се да је у Браћенима, како каже Ердељановић, био чардак потурчењака Перкочевића, који су се „дигли у Жабљак у вријеме истребљења потурица“. Према казивању старијих људи из братства Радомана који овдје живе, они су се ту доселили прије око 370г. Кажу да су се доселили због крвне освете и да су најприје живјели на сеоској комуници, одакле су се постепено ширили према садашњем средишту села, купујући имања од власника из недалеког села Буковика, који су овдје имали посједе…

У селу живе Радомани (7д) и Марковићи (3д). Марковићи су се доселили из недалеко села Бријеге почетком 19в.

Но, село се ипак сматрало сиромашним. Имања су била мала, кажу мјештани, а „земља није ваљаста, но од мјесеца, а камоли сунца, изгори. Само ето, путеви и Вирпазар су ту, а фаџоле, млијека, кукуруза из поља Ораховског и рибе из језера је било“.

П.С. Браћени су 2011г имали 15с у томе 9 Срба, просечне старости од 48,5г.

Бријеге (Бар)

Јадранском магистралом на 5км од Вирпазара, одваја се крак пута (дуг 0,7км) изграђен 1937/38, а асвалтиран 1971г, који води у омање, изгледно и старо село Бријеге. И именом се његовим казује да је положено на странама брегова ниже којих су уздужа питома улегнућа…

Трагови насеља су врло стари. При Острику су остаци илирске грагине, а у сусједним Брчелима нађене су амфоре. Брчели су у средњем вијеку били значајно мјесто и у вези са њима се у повељи Ивана Црнојевића 1482г, у којој се наводе границе посједа манастира св. Николе на Врањини, спомињу и Бријеге…

Овдје живе Марковићи 7д, Мијовићи 7д и Улићевићи 3д. Повремено долази 7д: 6 из Титограда и 1 из Цетиња. Исто тако, и десетак њих који су чланови овдашњих домаћинстава, али су запослени у Титограду, Бару, Цетињу и Будви.

П.С. Бријеге је 2011г имало 2 становника просечне старости 72,5г.

4. Буковик (Бар)

Налази се близу Бријега, на супротној страни магистрале, тј у сусједству Мачуга, Сотонића и Брчела… Удаљено око 7км од Вирпазара, за насеље се може рећи да има повољан положај и саобраћајне везе…

У селу живе: Бокани 8д, Лекићи 8, Рајковићи 5, Рајичевићи 4 и Вукмановићи, Ђурићи и Лукићи по 1д.

П.С. Буковик је 2011г имао 67с, у томе 39 Црногораца и 26 Срба просечне старости од 46,8г.

 

5. Доњи Брчели (Бар)

Налази се поред пута који се одваја од магистрале Титоград-Петровац и води преко Црмнице за Цетиње…

Брчели (и Доњи и Горњи) су старо насеље. У њима је пронађен депо римских амфора. Због свог положаја, жупне климе и плодности били су и у средњем вијеку веома привлачни, па је у њима у доба Немањића и Балшића били значајно духовно и територијално сједиште у коме су владари подизали задужбине и двери за свој боравак. Брчели су према турским дефтерима из 1521 и 1523 (у цјелини) имали 48, односно 38к…

По локацији, распореду кућа и њиховој претежној и мјестимично већој груписаности село се може уврстити у тип збијених насеља. У ствари сачињавају га 4 групе кућа у просјеку међусобно удаљених 100-150м. Насивају се Гојнићи са 16, Јовановићи са 19, Копитовићи са 7 и Љеверде са 4 куће. Гојнићи се налазе на подинастом простору између Бријега и Горњих Брчела и Јовановића; ту сада живи 6д Гојнића повремено долази 6 (по два из Београда, Титограда и Бара). Уочи задњег (ДСР – МЗ) имало је 19д. Сада су 3к запуштене. Јовановићи су лоцирани између Доњег манастира, Шћепанове скалице (ту је у доба Шћепана Малог био затвор), Међица, Мулине и Копитовића. Овдје живи 9д Јовановића (1941 била су 23д), а повремено долази 7д (из Београда 2, Загреба 1 и Титограда 3). Копитовићи су смјештени при Бијелог главици; имају 5д Копитовића (уочи рата 8д), а повремено долази 5д (из Бања-Луке 1, из Титограда 3 и из Цетиња 1). Љеверде се налазе на Љевердином бријегу, имају 2д а 1 повремено долази из Београда. У селу има 18 ископаних домаћинстава. У задњем рату погинуло је 39 лица. Овдје су били четничка команда за Црмницу и затвор. Податке смо изложили ради истицања чинилаца ратног периода и њихових реперкусија на промјене и поратни живот села у цјелини.

П.С. Доњи Брчели су 2011г имали 9с просечне старости 64,2г.

6. Дупило (Бар)

Путем дугим 5,5км, који води лијевом обалом Ораховштице, Дупило је повезано са Вирпазаром. Већи дио тога пута пробијен је 1938, а мањи 1959г. Без њега село би, због свог положаја и околног рељефа, било доста издвојено. Једино је узаном и дијелом „кањонском“ долином Ораховштице отворено према Ораховском пољу и Вирпазару, а са осталих страна окружено брдима…

Судећи према самом називу, насеље је „веома старо и засновано у врло дубоком и сразмјерно пространом улегнућу“.

Дупило је насеље збијеног типа. Поред главнине села (42к) која је највећа, сачињавају га засеоци: Плочице 9к, Приње 9к, Шупља стијена 6к и Поткрај 5к…

У селу иначе сада живе: Ђуровићи 13д, Пурлије 9д, Дајковићи 5, Црнчевићи 3, Вучинићи 2 и Губеринићи, Вулетићи, Петровићи и Побори по 1д. Из Бара, Вирпазара, Титограда и Никшића повремено долази 21д.

П.С. У 2011г Дупило је имало 64с, у томе 44 Црногораца, 10 није желело да се изјасни и 6 Срба, просечне старости од 43,6г.

7. Глухи До (Бар)

Ово село је највеће у Старој Црној Гори. Захвата широко улегнути простор од Црмничког поља ка Плавнику и Пресјеки. Доста нагнут и отворен према пољу, тај простор је са других страна окружен планинама и брдима. Граничи се са Брчелима, Созином, Лимљанима, Сотонићима и Буковиком…

Глуги До се први пут помиње 1371г. На основу веома повољних природних услова, посебно изобиља воде, плодне земље и осунчавања за винову лозу, затим близине Скадарског језера, Црмничког поља и положаја уопште, може се претпоставити да је насеље веома старо…

У селу су августа 1973 живјели: Кнежевићи 12д, Масоничићи 12, Гвозденовићи 11, Вукчевићи 11, Бранковићи 10, Вучићевићи 6, Ђуричићи 6, Бујићи 6, Остојићи 5, Вуксановићи 5, Ђуришићи 4, Дрешићи 4, Јововићи 3, Ћетковићи 3, Михаљевићи 3, Петрановићи 3, Војводићи 3, Главичићи 2, Антовићи 2, Маротићи 2, Раичевићи 2, Шаиновићи 2, Ковачевићи 2 и по 1д: Николићи, Савићи, Бошковићи, Мишљени, Шуштери, Зец, Бокани и Перићи.

П.С. У 2011г Глухи До је имао 113с, у томе 78 Црногораца и 24 Срба, просечне старости од 56,1г.

8. Годиње (Бар)

Налази се ЈЗ од Вирпазара на четвртом км пута који води према Остросу у Крајини. Има веома повољан положај. Захвата благо нагнуту и веома изражену увалу која је шире отворена према сјеверу ка Скадарском језеру, док је са других страна окружена брдима…

Према налазима позноримских гробова на локалитету Кута у непосредној близини села може се тврдити да је Годиње старо насеље. Његово рано оснивање условиле су врло повољне природне околности. У средњовјековним списима помиње се 1242, 1296, 1408 и 1482г, а у которским споменицима почетком 16в. Помени се јављају у вези с поклонима манастиру Врањини и границама појединих села…

Годиње сачињавају три засеока: Лековићи, Перазићи и Никачи са 64к од којих је 8 запуштених.

У селу живе: Лековићи 30д, Перазићи 4, Никачи 10 и Дашићи 1д.

П.С. Годиње је 2011г имало 49с, у томе 25 Црногораца и 13 Срба, просечне старости 53,4г.

9. Горњи Брчели (Бар)

Они у ствари чине територијалну цјелину са Доњим Брчелима. Релатино узана међузона, паралелна путу од Цетиња према магистрали Титоград-Петровац, која их раздваја, затим извјесне разлике у њиховом топографском смјештају и свакако појединачна величина оба дијеле, утицали су на њихово статистичко подвајање…

Заједно са Доњим Брчелима представљају старо насеље. О томе свједоче археолошки налази и чињеница да су били значајно средњовјековно средиште. Овоме додајмо и то да је село у цјелини, бар за оквие Црмнице, од давнина имало средишњи и вишеструки обједињавајући значај. У њему су, како истиче Ердељановић „од вајкада сједела јака и стара братства, која су увијек окупљала око себе остало становништво ове области у тијесну племенску заједницу“.

Горњи Брчели су полуразбијено насеље. Сачињавају га засеоци: Крш Иличковића, Махала Иличковића, Томашевићи, Роловићи, Поповићи и Бошковићи…

Данас у селу (септембра 1973) живе: Иличковићи 7д, Роловићи 12, Никаљевићи 2, Алексићи 3, Поповићи 6 и Бошковићи 8д. Из осталих градова и Београда на старевину повремено долази око 20д.

П.С. Горњи Брчели су 2011г имали 12с, просечне старости 61,7г.

10. Комарно (Бар)

Налази се готово на средини пута од Вирпазара према Ријеци Црнојевића. Насеље је вјелико и разгранато. Са С и СИ граничи се са Комарштицом и Злом гором, са истока према Дабовићима превојем Градиште, са ЈИ, Ј и ЈЗ Бријегом, Страочем и Ушитцом и Марати бријегом и са З и СЗ превојем између Марати бријега и Градићког крша (преко кога води пут за Љуботињ) и Дријевском главицом…

Састоји се из средишњег, главног дијела насеља и двају већих заселака, званих Забој и Раздоље. У главнини села, гдје су школа, црква, продавница и сеоска бистијерна, има 35к са 33д. Од њих су: Вујовићи 18д, Лекићи 14д и Перовићи 1. Повремено долази 11д међу којима је добар дио оних на чијој старевини сада нико не живи. Само код својих усамљених родитеља (из Бара, Цетиња, Титограда, Београда и др.мјеста) долази око 55 лица. У Војводину је колонизовано 9д а вратила су се 2. Заселак Забој налази се у подножју брда Капе. Има 9к у којима живи само 1д, а повремено долази 11, и то: из Титограда 9 и из Бара и Улциња по 1. Сви су Вујовићи. Заселак Раздоље је смјештен под врхом Комаштице; има 3к са 1д, а повремено их долази 6, такође Вујовића.

Перовићи су из Трнова прешли овдје прије око 100г, а много прије њих (такође из Трнова) Вујовићи. Лекићи су пак старосједиоци. Вујовићи су ту најприје имали торове, а затим се стално настанили. Заједно са Трновом и Попратницама у балканским ратовима (као трновска чета) имали су 120 пушака (војника) а у ПСР 153.

П.С. Комарно је 2011г имало 15с, у томе 14 Црногораца, просечне старости од 53,8г.

11. Крушевица (Бар)

Насеље се под овим називом води у поратним статистичким пописима. Уобичајено се иначе назива Дабовићи, по истоименом братству које га насељава. Налази се на 6км од Вирпазара према Ријеци Црнојевића…

Колико је до сада познато, село се први пут помиње 1234г…

Ово мало и једнобратственичко село садржавало је све чиниоце за веома развијену солидарност. Мобе, испомагања, брига о сиромашнима и инокоснима и слично били су израз и императив јаког заједништва. Изабрани кмет (углавном до ПСР) имао је право да глоби и казни, штитећи заједничке интересе села.

Анкетар је у селу (укључујући запуштене) евидентирао 18к.

П.С. Крушевица је 2011г имала једну старицу између 70 и 74 година.

12. Лимљани (Бар)

Пружају се јужније и недалеко од Вирпазара, пониже и у продужетку Бољевића. Са ЈЗ граниче се Врсутом и Пјаждолом, са И, С и СИ Горивуком, Коником, Шогавом главицом и Ћафом, са СЗ Бујацима, дијелом Црмничким пољем, званим Царине, и са З Црмничким пољем до Капе, а одатле страном Бјешкезе…

Помиње се у повељи краља Милутина 1296г. Даље се заједно са Каручима (1420-1482) такође помиње у вези са границама имовине Врањинског манастира и давањем и обавезама појединих села према њему…

Размјештени на великом простору, Лимљани су састављени из три већа засеока – Доњи крај, Средина села и Каручи… Идући од Вирпазара, долази први заселак Доњи краја са 19, затим Средина села са 62 и најудаљенији и највише издвојени Каручи са 50к. У другом засеоку ређају се сљедеће групе кућа: Пејановићи 6, Божовићи 9. Средина села у ужем опсеку 30, Орашак 4, Бућер 11 и Маркова њива 2, а у трећем – Косовићи 3, Драгишићи 3, Сјеклоће 10, Вулетићи 3, Шоровићи 6, Бошковићи 3 и Милићи 22 – односно укупно 131к…

Према нашој евиденцији (јула 1972) 29 презимена обухватало је 133д, и то: Шпадијери 1, Цаковићи 1, Сјеклоће 16, Крекуни 6, Ђуровићи 2, Андрићи 2, Милићи 12, Пејановићи 10, Косовићи 2, Лекићи 1, Јоветићи 2, Дапчевићи 2, Ђурановићи 5, Вукасовићи 3, Поповићи 1, Боковци 3, Роловићи 2, Никићи 2, Драгишићи 7, Вулетићи 6, Шоловићи 4, Вуксановићи 1 и Бошковићи 3.

Осим њих у село повремено долази 40д, од којих само из Бара 27, а из Титограда 12. Лимљани су у првом балканском рату учествовали са 150 пушака (само из Каруча 50), а у стране земље (највише у Америку) на рад ишло их је око 45 (из Каруча око 20).

П.С. Лимљани су 2011г имали 90с, у томе 52 Црногорца и 35 Срба, просечне старости од 52,7г.

13. Мачуге (Бар)

Село је у напосредном сусједству са Буковиком. Ниже њега је за око 100м и положај му је веома сличан. Њихове природне граница су готово идентичне…

У селу су септембра 1972г живјели Добрковићи 5д, Лекићи 1, Ђукановићи 2 и Милићи 1. Повремено долази 9д, и то из Бара 4, Титограда 2, Београда 2 и Скопља 1…

П.С. Мачуге су 2011г имале 9с, просечне старости 43,5г.

14. Орахово (Бар)

Налази се у близини Вирпазара, односно на ободном дијелу Ораховског поља између Ораховштице и магистрале према Петровцу…

Први помени Орахова (1296, 1312, 1420 и 1482г) везани су с посједима Врањинског манастира и налазе се у повељама средњовјековних владара…

Смјештено на домаку Скадарског језера, Ораховског поља, Вирпазара и Ораховштице, Орахово има веома повољан географски положај…

У селу су јуна 1972г  живјели Барјамовићи 5д, Машановићи 5, Кнежевићи 1, Мијачи 1 и Бољани 1. Повремено долазе 3д (из Титограда 2 и из Бара 1)…

П.С. Орахово је 2011г имало 64с у томе 48 Црногораца и 15 Срба, просечне старости 38,9г.

15. Овточићи (Бар)

Налазе се између Утрга и Томића, удаљених од села за око 1км.

У селу живе Вујачићи 21д, Косовићи 1, Томовићи 10, Љутице 6, Грабовице 5, Јањевићи 6, Стијепчевићи 12, Петановићи 8, Вукановићи 5 и Побори 1.

Вујачићи, рачунајући по свом родослову, тврде да овдје живе већ 370-400г. Кажу да су се само Грабовице доселиле прије њих. До ПСР и нешто мање у међуратном периоду многи мјештани су ишли у печалбу (око 35), највише у С. Америку.

П.С. Овточићи су 2011г имали 56с, у томе 47 Црногораца и 7 Срба, просечне старости 38,1г.

16. Попратнице (Бар)

Налазе се на седмом км од Вирпазара, односно на другом од Дупила. Са Дупилом су повезане калдрмисаном пјешачком старом, а са свим осталим граничним селим крланицима. Осим уже локације насеља смјештене ободом повеће жупне увале, остали дио атара има углавном брдско-планински карактер…

У селу живе: Машановићи 6д, Вукославчевићи 5 и Милетићи 1. Прије рата се одавде иселило 14д са 39 чланова, а послије рата 12д са 45 чланова; од њих је у Војводину колонизовано 6д са 24 чланова. Од исељених д прије рата – 3 су у Америци, и по један у Аустралији, Француској и Канади. Из села је на рад у друге земље ишло: у С. Америку 25, Канаду 5, Аустрију 4, Цариград 14, Румунију 3 и у Француску 1 становник.

П.С. Попратнице су 2011г имале 11с, у томе 10 Црногораца, просечне старости 53,7г.

17. Сотонићи (Бар)

Налазе се на самом домаку магистрале према Петровцу, на четвртом км од Вирпазара. Простиру се на јужним косама и заравнима ниже Бјеласице, према рјечици Бистрици…

У селу живе: Којичићи 9д, Ђурановићи 3, Срзентићи 2, Стијеповићи 1, Савићевићи 7, Дамјановићи 2, Марковићи 4, Поповићи 5, Станковићи 6, Вукосавовићи 7, Стојановићи 4, Бајковићи 2, Филиповићи 1, Митровићи 6, Уламе 1, Игумановићи 1, Радовићи 8, Јоветићи 1, Гажевићи 5, Никићи 1  и Бошковићи 1.

Повремено на старевину долази 15д, и то из Бара 7, Титограда 4, Београда 2, Никшића 1 и Новог Сада 1. О ранијој покретљивости становништва Лука Ристов Којичић (стар 70г) саоштио нам је да је преко 90 мјештана из Сотонића ишло у С. Америку, Канаду, Аустралију, Цариград, Грчку и друге земље. Највише емиграната је било од 1905 до 1910г. Мањи број остао је тамо да живи, а већи се вратио за балканске ратове у којима је из села учествовало 80 пушака.

Помиње се у повељи Ивана Црнојевића 1482г.

П.С. У Сотонићима је 2011г било 93с, у томе 73 Црногораца и 16 Срба, просечне старости 36,3г.

18. Созина (Бар)

Као планинско насеље на истоименој планини разграничава Глухи До и Лимњане од Спича. Размјештено на морфолошки сложеној „висоравни“, насеље је ограничено планинским масивима…

Мада се помиње 1370 и 1547г, посебне статистичке податке о њој имамо тек од 1948г. До тада је она (чак и код Ердељановића) третирана као саставни дио Глухог Дола…

У селу живе (септембра 1973г): Масоничићи 9д, Ћеклићи 3, Вуксановићи 2, Кнежевићи 2, Шеиновићи 2, Војводићи 3 и по 1д Ковачевићи, Остојићи, Раичевићи, Ђурановићи, Ђурашевићи, Вукчевићи, Бујићи и Станишићи. Ћеклићи живе у засеоку Сливице, гдје имају 3к, а добјегли су из Ћеклића због крвне освете. Глуходољани су допустили да ту остану, јер су се истакли у борби против Турака.

19. Томићи (Бар)

Налазе се између Овточића и Доњих Брчела. Од Вирпазара су удаљени 12км…

Помиње се заједно са неким црмничким селима у повељи Ивана Црнојевића 1482г…

У селу живе: Ђоновићи 18д, Раткнићи 3, Ћетковићи 1 и Љешевићи 1. Повремено долази 7д (из Бара 2, Цетиња 2, Београда 2 и Котора 1). До рата је одавде ишло у Америку 27 мјештана. Сада у С. Америци и Канади има десетак п – поријеклом из Томића. Мада се сматра да су остала мања братства, старија, Ђоновићи су се држали као јачица. Братствеништво се у унутрашњим односима села одржавало и кроз право прече купње имања…

Ритуалом сеоског заједништва сматрало се ношење литија на Павин Дан (13 јул). Литије су полазиле из села, па преко Подгора и преко врха Шљаке долазиле на извор Видран и враћале се границом према брчеоској планини. Ношење литија од села, па кроз планину и натраг трајало је више од 4 часа…

П.С. Томићи су 2011г имали 14с у томе 13 Црногораца, просечне старости од 39,4г.

20. Трново (Бар)

Налази се близу Комарна. У насеље се долази краком пута, дугим 2км (изграђен је 1935г), који према селу скреће од цесте Вирпазар – Р. Црнојевића. Смјештено је ободом изразите уздужне увале, окружене брдима и планинама…. Помиње се 1234г…

У селу су 1973г живјели: Печурице 10д, Вујовићи 4, Планинићи 2 и по 1д Љешевићи, Вуксановићи и Петровићи. Повремено из Титограда и Вирпазара долазе 4д. У Војводину је колонизовано 5д; вратило се 1. На рад у друге земље раније је ишло 19 мјештана.

П.С. Трново је 2011г имало 10с, у томе 9 Црногораца, просечне старости 62,5г.

21. Утрг (Бар)

Заједно са Овточићима сачињавао је територијалну цјелину племена Западни подгор. Налази се повише Овточића, западно од њих. Од њега до Грађана има 1х хода, до прекорнице преко Краца и Веље скала 1,3х, до Брајића (више Вишњице, Јаворка и путем Цетиње-Будва) 2,3х и до Паштровића (преко Церовице и Целобрда) 2,50х…

Прије Боличина пописа, по коме је Утрг имао 45д и 100 војника, не налазимо друге податке о њему…

У селу су јула 1972г живјели: Вукмановићи 20д, Страхиње 3, Хајдуковићи 5, Јоветићи 3, Мијачи 3, Никотићи 1. Повремено долази 18д. (из Титограда 3, из Бара 8, Цетиња 3, Петроваца 1, Београда 3). У Војводину је колонизовано 7д.

П.С. Утрг је 2011г имао 24с, у томе 19 Црногораца, просечне старости 43,5г.

22. Бајице (Цетиње)

Захватају западни уравњени и ободни брдски дио Цетињског поља. Ердељановић сматра да су Бајице и у братственичком погледу Мартиновићи, као једна од најистакнутијих сродствених групација у историји Црне Горе, једно од водећих језгара цетињског племена, које је због свог централног положаја, не само у територијалном већ и у другим погледима имало изузетно значајну објединујућу улогу, у првом реду за Катунску нахију.

Атар насеља које се задњих деценија, губећи карактер села, трансформише у приградско насеље са догледном перспективом да срасте са Цетињем, захвата површину од 21,69км2, а њихов горњи ободни дио налази се на надморској висини од 710м.

Први помен Бајица среће се у повељама Ивана Црнојевића 1485 и 1489г…

У Бајицама су јуна 1973г живјели: Мартиновићи 121д, Бориловићи 18, Вујовићи 3, Николићи 2, Вучинићи 2 и по 1д: Абрамовићи, Бајовићи, Брацановићи, Павићевићи, Мрваљевићи, Бећири, Перовићи, Марковићи, Ђуровићи, Поповићи и Пејовићи.

Послије 1945 иселила су се 54 лица, највише у Цетиње и Београд. У Војводину је колонизовано 15д са 47 чланова. На рад у друге земље ишла су (поглавито до ПСР) 42 лица, односно у С. Америку 23, у Ј. Америку 16 и у Цариград 3.

П.С. Бајице су 2011г имале 781с, у томе 718 Црногораца, 28 Срба, 28 није желело да се изјасни, просечне старости 38,1г.

23. Барјамовица (?)

Налази се у једном од највише изолованих крашких крајева Старе Црне Горе. Пружа се ЈИ од Велестова, ка Горњем Загарачу, Бандићима, Команима и Орасима. Из Велестова се до цркве у насељеу стиже крчаником преко Стражнице и Живе…

Помен и податке о Барјамовици не налазимо ни у једном од ранијих (коришћених) статистичких извора. Могуће је да је у том погледу била уклопљена у неко од сусједних насеља. Лак је ни Ердељановић не издваја, већ је третира у оквиру Велестова…

У селу живе: Мрваљевићи 6д, Драшковићи 3 и по 1д: Катнићи, Кековићи и Вучковићи. Повремено долазе још 4д.

24. Бијеле Пољане (Цетиње)

Налазе се на 22км пута од Никшића према Цетињу. Граница њиховог атара, која води преко Лигунара, разграничава никшићку од цетињске општине. Туда је раније била граница између Старе Црне Горе и територија под Турцима. До 1860г, када је ово подручје издијељено и отада почело да се насељава, било је у ствари катун Убала…

У селу живе: Вујовићи 9д, Гардашевићи 7, Драшковићи 3, Николићи 2 и Вујадиновићи 1.

Повремено долазе (из Никшића) чланови 15д која су у Никшићу подигла 10к. У поратном периоду иселила су се 42 лица, највише у Никшић.

П.С. Бијеле Пољане су 2011г имале 16с, просечне старости од 46,6г.

 

 

25. Бјелоши (Цетиње)

Налазе се изнад Цетиња на сјеверној подгорини Ловћена. За пут Цетиње – Иванова Корита везује их крак (дуг око 0,6км) изграђен 1937г. Средина села удаљена је од Цетиња 5км, од Иванових Корита 9км, од средишта Бајица 5км, од Горнича 2км и од Очинића 3км…

Помиње се у повељама Ивана Црнојевића 1485 и 1489г…

У насељу живе: Јовановићи 15д, Липовине 9, Перовићи 9, Кокотовићи 4 и Шаконовићи 4.

Повремено долази око 30 чланова д који имају удјела у овдашњој старевини. У Војводину су послије рата колонизована 4д са 28 чланова, а иселило се 36 лица од којих у Цетиње 24. Највише до ПСР на рад у С. Америку (23) и Јужну Америку (7) ишло је 30 мјештана. Данас је толико двенвних миграната – до Цетиња.

П.С. Бјелоши су 2011г имали 64с, у томе 63 Црногораца, просечне старости од 49,3г.

26. Бобија (Цетиње)

Захвата веома разбијена крашка узвишења крајњег СИ дијела Ријечке нахије. Налази се помеђу Каруча и Горњег блата, односно између Рваша, Додоша, Жабљака и Доње Љешанске нахије…

Бобија је релативно младо насеље. Њено подручје се, према констатацијама Ердељановића и Јовићевића, најприје више привремено и у сточарске сврхе, почело насељавати од средине 18, односно од почетка 19в. Ширење Цеклињана према Бобији и сусједним ријечким селима повезано је са истрагом потурица и њиховим поступним истискивањем из ових крајева, које је вршено било силом било откупом њихове имовине. О тој куповини имовине сачувани су и уговори: један на примјер из 1746, а други из 1748г.

У насељу живе: Драгојевићи 13д, Шофранци 9, Јанковићи 6, Брновићи 6, Вукмировићи 4, Татари 4, Краљевићи 3, Ђуришићи 3 и Поповићи, Газиводе и Вукчевићи по 2д.

У поратном периоду иселило се 67 лица, и то у Титоград 55, Котор 5, Цетиње 3, Панчево 2 и у Друшиће 2. Повремено долази 26 лица. Овдашњи мјештани су у Титограду подигли 6к. У Америку је на рад ишло 9 лица; сада је само 1 дневни мигрант.

27. Богути (Цетиње)

Ово љуботињско село стере се источном, присојном подгорином Вирања, Копица и Осмина. Њиховим вијенцима и врховима разграничава се од Прекорнице и Пачарађа на Ј и ЈЗ. Према С и И су Мужовићи и Грађани…

У насељу живе: Вукићевићи 6д, Дрецуни 6д, Пејаковићи 2 и Ђурашевићи 1. Тада је у селу било 10 запуштених кућа, а кућа којима се може становати, али су затворене, такође 10. Њихови власници живе у Цетињу (3), у Титограду (3) и у Будви, Бару, Сарајеву и Америци (по 1)… После 1945г из села се у Војводину преселило 5д…

8. Боково (Цетиње)

Колским путем, дугим 5,5км, од Цетиња преко Црне граде, Завале, Огорелог ждријела, Пољица и Брда боковског долази се у Боково. Налази се у изразито крашкој ували измђеу Добрштика, Ћуковца и Градишта…

Помиње се у вријеме зетског војводе Алтомана 1435г. У турским дефтерима из 1521 и 1523 заведено је као село Ријечка нахија са 15, односно 8 кућа…

У селу живе: Борозани 11, Мудреше 11, Ломпари 1 и Маретићи 2.

Повремено долазе чланови 38д која данас имају око 140 чланова, највише из Цетиња, Титограда и Баограда. Послије рата иселило се 45 мјештана (у Цетиње 25). У задњем (ДСР-МЗ) рату погинуле су 32 особе. После ПСР у Метохију су се иселила 3д, а послије ДСР у Војводину 7. Раније на рад у Америку ишло 17 мјештана. Дневних миграната 1971 је било 28…

29. Чешљари (Цетиње)

Налазе се између Метериза, Добрске Жупе и Ђалаца. Прилазни колски пут води од Метериза, тачније од његовог засеока Лаиње до, у први заселак Чешљара, звани Под отро брдо. То растојање је око 0,3км, а пут се даље наставља (дужином од 2,3км, изграђеним 1966г) до засеока Црна Главица…

Данашње насеље је млађег постанка. Према налазима Јовићевића и оно настаје у вријеме послије истискивања Бјелица, тј од средине 18в, када Цеклињани почињу интензивније да насељавају доње дијелове Ријечке нахије. У то доба (1770-1790) или мало прије, насељена су, каже Јовићевић – „Доња села, а тако и Добршка жупа, Јанковићи, метеризи и Чешљари. Данашње би село било старо неких 150г“.

Чешљари су доста забачено, изоловано село. Готово подједнако је удаљено од Цетиња и Титограда. Дио пута према Метеризима је веома грубо прокрчен…

У селу живе: Јовићевићи 5д, Јанковићи 5 и Пејовићи 1. Повремено долази око 25 лица, чија домаћинства имају удио у старевини. Послије 1945г иселило се 29 лица, највише у Титоград и Цетиње…

П.С. У Чешљарима је 2011г било 6с, сви Црногорци, просечне старости од 78,3г.

30. Чево (Цетиње)

Налази се на 31км од Цетиња према Никшићу и Даниловграду. Има релативно повољан топографски и географски положај. Прије свега раскрснички је положен између Цетиња, Никшића и Даниловграда. Исто тако, оно је значајно средиште за читаво озринићко подручје. За овај „крајишни“ дио Старе Црне Горе од давнина је било водеће средиште и језгро племена Озринића. Стере се у извјесно заравњеном подручју окруженом са свих страна ближим или даљим брдима и планинама. Положај и друге природне одлике допринијели са да, посебно у турско доба, буде једно од најистакнутијих у историји Црне Горе. Ту је израсло, најачало и одатле се ширило моћно племе Озринића…

Као жупа Кучева (Цуцева, Цуцеви) помиње се у Љетопису попа Дукљанина у 12 вијеку, а затим  „у најстаријим сачуваним которским списима из 1326-37г. По свој прилици, под тим именом није се подразумијевало само Чево, него цио предио данашњег племена Озринића“. Под тим називом (Озринићи) племе се први пут помиње 1411, а у которским споменицима 1430г… Г 1865 пописано је 156д (Војинићи 80 и Мишке 78)…

У насељу живе: Вукотићи 12д, Драшковићи 11, Дамјановићи 7, Ђукановићи 6, Вулаши 6, Татари 3 и по 1д Вујовићи, Оташевићи, Рогановићи, Ђуришићи и Радусиновићи.

У поратном периоду иселило се 47 лица; чланови већег броја њихових домаћинстава повремено долазе, највише из Цетиња, Београда и Титограда. Истовремено је у насељу напуштено 8 кућа, а исељеници су у другим мјестима, колико је мјештанима познато, подигли 11 кућа.

П.С. Чево је 2011г имао 61с, у томе 60 Црногораца, просечне старости 50г.

31. Диде (Цетиње)

Ово мало бјеличко село налази се украј пута према Грахову, недалеко од Ресне. Од Цетиња је удаљено 24км. Смјестило се у подубљој вали између Ублица, Ресне, Ржаног Дола и Ћеклића. Окружавају га Прасичина и Станкова главица, изнад које је Српски врх…

У селу живе: Вујићи 5д и Драшковићи 1д. Повремено долази 1д. Напуштена је једна кућа. У поратном периоду иселило се око 30 лица (највише у Цетиње, Никшић и Боку).

П.С. Диде су 2011г имали једну старицу старости 68,8 година.

32. Добрска Жупа (Цетиње)

Налази се између Метериза, Чешљара, Ђалаца, Загоре и Рваша. За пут Цетиње – Титоград везана је поменутим краком преко Метериза…

У селу живе: Вујовићи 7д, Филиповићи 3, Милановићи 3, Пејановићи 3, Моштроколи 2, Ђурановићи 2 и по 1д Раслапчевићи, Радомани, Божовићи и Илићи.

У поратном периоду иселила су се 42 лица, највише у Титоград (15), Цетиње (13) и у Београд (6). Добар дио чланова њихових д, или пак цијела дом повремено долазе у село. У Војводину је колонизовано 1д, а раније је на рад у Америку ишло 19 мјештана. Сада има 8 дневних миграната. У селу су запуштене 4к, од којих је једна „ископана“.

33. Добрско Село (Цетиње)

Налзи се у изразитој ували окруженој брдским странама Добрштика, Дебељака, Мекавца и шумовитим осојним странама Цеклиштака. Горњим ободом увале пролази пут Цетиње – Ријека Црнојевића, са којим је село повезано краком (поред Липске пећине ка засеоку Липи), дугим 3,5км, изграђеним 1955г…

У селу живе: Сјеклоће 18д, Јаблани 10, Пејановићи 9, Каваје, Радишићи и Вукићи по 4, Касоми, Вујовићи и Ђурановићи по 3, Филиповићи и Средановићи по 2 и Поповићи и Милановићи по 1.

У послератном периоду иселило се 64 лица; највише у Цетиње, затим у Титоград и Београд. Већи део њих повремено долази. У Војводини је у првим поратним годинама колонизовано 5д, а неколико породица се послије ПСР такође иселило у Војводину. У Америку (15) и прије у Цариград (25) ишло је ради зараде 40 особа. Данас је дневних миграната до Цетиња – 32. Заједно са ђацима који уче на Цетињу превозе се аутобусом.

34. Додоши (Цетиње)

Типично су пријезерско село. Налазе се у подножју Развршја, поред рјечице Каратуне. Од врха (Бобије) Развршје, брдске оголићене стране се окомито спуштају, завршавајући се ка Каратуни са неколико мањих брегова. Управо на њима, стијешњено између ријечице и страна, развило се насеље…

Додоши су релативно млађе насеље. У турским дефтерима 1521 и 1523 наведено је да су имали 9 односно 8 кућа…

У селу живе: Јовићевићи (18:18), Газиводе (5:15), Ражнатовићи (3:10), Вукотићи (3:8), Пејовићи (2:4), Михаљевићи (3:3), Јанковићи (3:5), Пајовићи (1:4), Дајковићи (4:8), Стругари (3:4), Костићи (4:7), Краљевићи (5:0), Марковићи (1:1), Бушковићи (3:2), Лопићићи (0:1), Кажићи (3:7), Вукмировићи (о:2), Пајовићи (0:3) и Шофранци (1:2). Послије 1945г иселило се преко 200 мјештана. На 62д која су у то вријеме живјела у селу, долази 104д његових најближих сродника, који су емигрирали било као јединке или као домаћинства…

35. Доња Села (Цетиње)

Налазе се између брда Крамолина, Гаштине, сјеверне стране Дубовског брда, зване Зајчина, и Скадарског језера. Ту су на простору отвореном према према Скадарском језеру и у сусједству Црмнице. Кроз село пролази пут Вирпазар – Ријека Црнојевића, од које је удаљено 12км….

У селу живе: Вујовићи 22д, Радомани 7, Лубарде 6 и по1д Пејаковићи, Милошевићи, Бановићи и Лаличићи.

У поратном периоду иселило се 135 лица; највише у Титоград, Цетиње, Београд, приморје, Никшић…

36. Доња Заљут (Никшић)

Налази се у Цуцама и захвата једно од најнеприступачнијих и најнепроходнијих подручја Старе Црне Горе. Заједно са Горњом Заљути простире се у најизразитијем дијелу катунског љутог крша…

У старијим изворима село се, као и друга цуцка насеља, скупно помиње као Цуце…

У селу живе: Кривокапићи 29д, Банићевићи 4, Перовићи 3, Ђуровићи 2, и по 1д Звицери и Вукосовићи.

Напуштених кућа је 46, новоизграђених 6, а повремено долази 8д. Доња Заљут је једно од изразитијих врела емиграције. Узроци су јој природни услови и перманентна пренасељеност. У Војводину је колонизовано 17д (2 су се вратила); у Америку је на рад ишло преко 40 лица, а послије 1945 иселило се око 150 особа, од којих 90% у Боку Которску. То се види из броја кућа које су исељеници подигли у појединим мјестима: у Цетињу 7, Доброти 5, Котору 2, Рисну 5, Прчњу 3 Муу 3, Каменарима 2, Ораховцу 1, Бијелој 1, Баошићима 1, Херцег-Новом 1 и у Никшићу 3.

П.С. Доња Заљут је 2011г имала 27с, све Црногораца, просечне старости 41,9г.

37. Драгоми До (Цетиње)

Ово мало ћеклиско, доста забито насеље граниче села Језер и Уба, а додирује се и с подручјем Бјелица и Његуша. Од пута Цетиње – Чево, тачније од мјеста у коме је ћеклићка мјесна канцеларија, пошта и продавница (у Кућиштима), удаљено је 5,5км. Крак колског пута води до близу њега; од Цетиња је удаљено 21, и од Котора 41км…

У селу живе само Павићевићи 6д. Послије 1945г иселило се 9д (у Котор 4, Цетиње 3, Дубровник и Сплит 1). У Војводину су колонизована 2д; једно се вратило. Раније је у Америку ишло 5 лица.

П.С. Драгоми До је 2011г имао 8с, све Црногораца, просечне старости 48,4г.

38. Друшићи (Цетиње)

Ово велико село налази се покрај пута Цетиње – Титоград. Од Цетиња је удаљено 23, од Ријеке Црнојевића 7 и од Титограда 23км. Оно захвата бреговиту завалу од тог пута до Ријеке Црнојевића (ријеке) и Превлаке, односно између високих брда Килибарде с једне и Планинице, Барбакана, Маграна и Злогоре, чије се стране стрмо спуштају ка Језеру и ријеци, с друге стране…

Друшићи су релативно старо насеље. Близина Скадарског језера и плодност његовог ужег ободног простора условили су да буде доста рано насељено…

У селу живе: Лопичићи 8д, Јанковићи 21, Драгојевићи 6, Дајковићи 7, Ражнатовићи 9, Стругари 3, Газиводе 2, Јовићевићи 3, Краљевићи 2, Ковачевићи 2 и по 1д Вујановићи, Крачевићи и Петричевићи.

Послије 1945г иселило се 215 лица, највише у Титоград, Цетиње, Београд, приморје итд. Око 70% њих повремено долази у село. У Војводину су колонизована 2д, а раније је ради зараде у Америку ишло 28 особа.

39. Дубовик (Цетиње)

Насеље се налази украј пута Цетиње – Котор, удаљено од првог града 6,5км, а од другог 38км. До новијих, поратних пописа као заселак улазио је у састав Бајица…

Дубовик јем попут Бајица, односно Цетиња, свакако старије насеље, иако у консултованим изворима не налазимо помена о њему као о посебном насељу.

У селу живе: Мартиновићи 2д, Перовићи 2 и по 1д Вујовићи, Николићи, Радоњићи и Биговићи.

Повремено долазе 2д. У поратном периоду иселило се: у Цетиње 22, Војводину 11, Титоград 4, Београд 3, Котор 3 и у Обреновац 2 лица. Раније је у Америку ишло 6 мјештана, а сада село има 4 дневна мигранта (до Цетиња).

П.С. Дубовик је у 2011г имао 8с, све Црногораца, просечне старости 48,1г.

40. Дубова (? Цетиње)

Насеље је краком пута, дугим 3км и изграђеним 1954, 1957 и 1964, везано за сесту од Кошћела према Црмници и Вирпазару. Налази се између Зачира и Смоковца…

У селу живе: Јоветићи 8д и Шоћи 5. Послије 1945 иселило се 60 мјештана. У Војводину је колонизовано 5д (22 члана), а раније је у Америку ишло 28 и у Француску 3 лица. Сада 2 дневна мигранта раде у Р. Црнојевића.

41. Дуги До (Цетиње)

Прво је његушко село, које се среће на путу Цетиње – Котор. Његова главнина са својим језгром у истоименом долу удаљена је од Цетиња 19, а од Котора 25км. Она се развила у омањој ували окруженој брдским странама, које чине ободну зову Његушког поља. Друга два засеока – Чекање и Буковица, као друмска насеља су знатно одвојена.

Његуши се под тим именом први пут помињу 1420, односно 1432, а не, како се раније сматрало 1435г. Ердељановић је забиљежио „опште казивање“ да се предак готово свих данашњих Дугодољана – Пунош доселио у доба Црнојевића, или још прије њих, и да је Његушко поље било тада већином „лужина“ (луг) и ријетко насељено… Он се је са својим синовима најприје склонио под планину Његош, и то под Златном страном у Херцеговини, а одатле дође у Дуги До на Његушима…гдје му се и сад познаје кућиште… Сви се Његуши слажу у томе да су се преци Хераковића и Рајићевића доселили у Његуше испод планине Његоша у Херцеговини…

Чакање се налази на раскрсници Цетиње – Његуши – Чево. Прије рата ту је било 6 настањених кућа… овдје је само једна кућа за становање; у њој преко љетаборави једно д (Оташевић из Шкаљара). Из спаљених кућа иселиле су се 24 осове Оташевића, Милошевића и Пејовића…

И друго мало друмско насеље – Буковица је украј пута. Ту су сада 4к (1 запуштена), односно 2д (Милошевићи)…

Осим поменутих, у селу живе: Јововићи 2д, Пуношевићи 2, Оташевићи 2, Параче 4, Пајовићи 2 и по 1д Стијеповићи, Милошевићи, Марићевићи и Пејовићи.

Послије 1945 иселило се 35 мјештана, највише у Цетиње, Котор и Титоград. У Метохију су се преселила 2д, а у Војводину су кол такође 2. У Америку је на рад ишло 18 лица; сада једно лице дневно мигрира за Цетиње. Знатан број чланова дом исељеника повремено долази.

П.С. Дуги До је 2011г имао 11с, све Црногораца.

42. Дујева (Цетиње)

Налази се на десној страни долине Ријеке Црнојевића, између Ријечана и Доњих Села. Кроз село пролази пут Р. Црнојевића – Вирпазар; од првог насеља удаљена је 7, а од другог 17км…

У селу живе: Јовићевићи 12д, Ражнатовићи 3 и Пејовићи 1. Послије 1945г иселила су се 42 лица, а повремено долази око 25. У Америку је на рад ишло 4 и у Цариград 1 лице.

43. Ђалци (Цетиње)

Својим положајем су извјесно у средишњем подручју између Ријечке, Катунске и Љешанске нахије. Окружују их насеља тих трију нахија – Чешљари, Ђиновићи, Штитари, Прогоновићи и Загора…

У селу живе Пејовићи 8д.

Послије 1945 иселило се 30 лица, највише у Титоград 12, Цетиње 8 и Чешљаре 5. Повремено долази њих 12-15. Прије рата иселило се 5, а на рад у Америку ишло је 15 мјештана.

44. Ђиновићи (Цетиње)

Ово разгранато село се простире између Добрског Села, Цеклина, Метериза и Штитара.

Аналогно сусједним селима и Ђиновићи су релативно старо насеље. У неким његовим дијеловима, нарочито у оним што су ближе Соко-граду, има остатака селишта и старих ублова.

У селу живе: Аџићи 10д, Латковићи 12, Рајковићи 2 и Савићевићи 1.

Посллије 1945 иселило се око 65 мјештана. Повремено долазе чланови 39д, било оних која су исељена или пак оних појединаца који су послије исељења основали породицу. Један дио их даје имање мјештанима под аренду. Раније је на рад у Америку ишло 12 мјештана.

45. Ераковићи (Цетиње)

Имају повољан географски положај; налазе се у Његушком пољу поред пута Цетиње – Котор; од првог су удаљени 20, а од другог 22км…

Аналогно Дугом Долу, односно Његушима, Ераковићи су старо насеље. Њихов дио звани Вељи крај сматра се најстаријим насељем Његушког поља…

Ераковићи су збијено, низно и извјесно друмско насеље. Куће су поређане с једне и друге стране пута. Само је Вељи крај нешто подаље, издвајајући се као заселак са 11 кућа.

У насељу живе: Поповићи 41д, Божовићи 5, Кадије 3, Петровићи 2, Николићи 2, Батрићевићи 1 и Андрићи 1. Послије 1945г иселило се око 40 мјештана. Повремено долазе чланови 29д, углавном основаних од исељеника послије њиховог пресељења. У Војводину су колонизована 4д, а раније је на рад у Америку (више у Јужну) ишло 29 мјештана и у Цариград 3. Пресељеници су на страни подигли 9к. Данас има 14 дневних миграната (до Котора 10 и до Цетиња 4).

П.С. Ераковићи су 2011г имали 95с, у томе 81 Црногорца, просечне старости 44,4 година.

46. Гађи (Цетиње)

Ово мало село налази се на СИ, периферном дијелу бивше племенске територије Грађана. Смјестило се у омањој ували између брда Зелења, Лаштика, Ројишта, Драгорада и Наљешковца…

Мада се Гађи у списима из 14 и 15в не помињу, основано се може претпоставити да су они, с обзиром на сусједство Шишовића и њихову старост, такође старо насеље. У каснијим изворима подаци о њему су вјероватно дати било у оквиру Грађана или Љуботиња у цјелини…

У селу су јула 1972г живјели (по 1д) Ђукановићи, Радановићи, Ђурашевићи, Вукашевићи и Љутице. 2д (из Бара и Титограда) повремено долазе.

47. Горња Заљут (Цетиње)

Простире се И и ЈИ од Доње Заљути, тј такође на тешко проходном крашком терену према подручјима Кривошија и Трешњева. Својим положајем, рађчлањеношћу рељефа и другим природним одликама аналогна је првом дијелу Заљути…

И ово село се, како смо напоменули говорећи о Доњој Заљути, у наведеним изворима среће под општим називом Цуце…

У селу живе ова домаћинства: Кривокапићи 22, Банићевићи 6, Перовићи 4, Јовановићи 2, Поповићи 2 и Илићи 1.

Повремено долази (највише из Боке) око 20д. У Војводину је колонизовано 12д, од којих су се 4 вратила. Послије 1945г иселило се 225 мјештана. Дио њих, према казивању мјештана, само у Боки и Цетињу подигао је 25к (у Боки 21, у Цетињу 4), а у селу су 3 напуштене. Раније је на рад у друге земље ишло 27 становника.

Мјештани су раније највише трговали у приморским мјестима, поготово у Рисну и Ораховцу. Носили су на продују, чешће на мало или ријеђе на велико, путем ортаклука – суво месо, нарочито козји бут, сир, скоруп, кожу, кромпир, ћумир, дрва, виш и др. Са Кривошијама су одржавали добре односе, а преко границе су често ускакали и ради отимачине. Сматрало се то и „врлином“, јер се отимало са оне стране границе, тј из „друге државе“.

П.С. Горња Заљут је 2011г имала 10с, све Црногораца, просечне старости од 41,3г.

48. Горњи Цеклин (Цетиње)

Ово велико село, као матица цеклинског племена, развило се у пространој ували која има готово котлински облик, а налази се између Љуботиња, Добрског Села и Улића…

Судећи по положају, старим путевима који су од Котора, преко Његушког и Цетињског поља и Добрског села водили према долини Р. Црнојевића и даље, и повољним природним условима, којима се овај крај одликује, замеци првобитног насеља су свакако стари. Ова констатација се односи у на сусједна села – Добрско, Улиће, Боково, Косијере, Љуботињ и друга у долини Р. Црнојевића… Цеклин се први пут помиње у повељи Ивана Црнојевића писаној на Цетињу 1489г.

У селу су јула 1972 живјели: Машановићи 7д, Стругари 7, Пејовићи 5, Лопичићи 6, Вујановићи 4, Ђурашковићи 3, Вукмировићи 3, Татари 4, Јовићевићи 2 и Драгојевићи 1. Послије 1945 иселило се 59д (у Цетиње 23, Београд 12, Титоград 12, Котор 2, Сарајево 2, Краљево 3, Бачку 3 и Загреб 1) са око 240 особа, а у периоду 1918-41г 16д, од којих је на Косово и Војводину отишло 5. У друге земље иселило се 40 лица, само у Америку 26.

49. Граб (Цетиње)

Насеље се у низу раздаљених и подвојених група кућа пружа поред пута Цетиње – Бата – Грахово, удаљено од првог града 30км, а од другог мјеста 3км. Размјештено је по доловима који се ређају с једне и друге стране пута…

У исто вријеме у селу су живјели: Перишићи 7д, Звицери 6, Вулетићи 5, Тодоровићи 2 и Јовановићи 2. Повремено долазе 4д (из Цетиња и Котора). Послије 1945 иселило се 80 лица. У Војводину је колонизовано 7д, а раније је на рад у друге земље ишло 18 мјештана…

П.С. Граб је 2011г имао 25с, све Црногораца, просечне старости 68,6г.

Градина (Цетиње)

Положај насеља је сличан положају Граба. Мањим дијелом налази се поред истог пута, а већим је мало издвојено од њега. На правцу од Ресне према Бати, први дио, звани Плате, је украј лијеве стране пута, удаљен 4,5км од Бате, односно 6,5км од Ресне, а други (Градина) је десно од њега, на странама истоименог брда…

Попут првог, Ердељановић и за ово насеље основано тврди да је старо. Доказују то камене гомиле, остаци кућишта, топонима и предања. Ранији помени и подаци о Цуцама, који се први пут помињу 1431, свакако се односе и на ово насеље.

У мају 1973 у селу је живјело само 12д Миљеновића. Повремено су долазила 2д. Послије 1945г иселило се 46 мјештана, највише, као и у случају Граба, у Боку и Цетиње. Раније је 19 мјештана ишло на рад у друге земље, поглавито у Америку. Као махом и остала овдашња села, и ово је до 1941г било пренасељено. У релативно малим кућама живјело је и по 10 особа.

П.С. Градина је 2011г имала 11с, у томе 10 Црногораца, просечне старости 61,1г.

51. Грађани (Цетиње)

Једно су од најстаријих села Ријечке нахије. Налазе се поред новог поменутог пута од Цетиња, односно Кошћела преко Љуботиња и Црмнице ка Јадранској магистрали. Од Цетиња су удаљени 23, а од Титограда 48км. Својим географским положајем и катастарским простирањем разграничавају Црмничку од Ријечке нахије. Уједно су били и најјачи у оквиру своје бивше племенске територије, која је обухватала и Шишовиће, Радомир и Гађе. Смјестили су се у чеоном дијелу горњег тока Ораховштице, одакле доминирају горњим дијелом њене долине…

Грађани као мање љуботињско племе „звало се некада Шишојевићима…у коме је и сад сеоце Шишојевићи или Шишовићи, на земљишту некадашњег великог насеља с истим именом“.

Према турском дефтеру из 1521г село Шишовићи дијелило се на двије махале: Грађане са 29 и Шишовиће са 16к…

Осим Шишовића са 6к, који су и локационо подвојени, збијену главнину села – са 47к – сачињавају осам дијелова који се уобичајено, према братствима називају…

У односне вријеме у селу су живјели: Михаљевићи 5д, Бајковићи 4, Поповићи 9, Петровићи 4, Кнежевићи 4, Милановићи 3, Барјамовићи 2 и Црновићи 1.

Повремено долази 15д. Само у 4к Михаљевића до задњег рата живјело је 12д. Око 30 чланова дом и њихових исељеника сада повремено долази у село. У 13к Поповића (мисли се на групу кућа) сада живе само 3д, а 3 повремено долазе, док 7д већ 10г уопште не долази (од њих 3 живе у Цетињу, 1 у Пећи и 3 у Америци). Слична ситуација је и у другим дијеловима села. Село је, дакле, више него полупразно. Послије 1945г иселило се око 50 особа, а раније је на рад у друге земље ишло 27 мјештана…

52. Извори (Цетиње)

Налазе се поред пута између Бате и Трешњева. Везани су за двије жупне увале повише којих тај пут пролази. Њихове обрадиве површине и живе воде било су од давнина привлачне за насељавање. Окружене су знатно шумовитим брдима средње висине, између којих су разбацана мање плодна улегнућа..

Први замеци насеља су свакако веома стари. На такав закључак Ердељановића су упутили исти налази као и код претходних цуцких насеља. Ријеч је о великим гомилама, кућиштима, топонимима и предањима о старом становништву. Што се осталих помена, односно података тиче, важи исто што и за претходна цуцка села…

Септембра 1972 у селу су живјели: Кривокапићи 6д, Перовићи 7 и Ђуричићи 1. Повремено су долазила 4д, а у селу су напуштене 2к. Послије 1945г иселило се 7д са 21 чланом, а раније је у Америку ишло 16 становника.

П.С. Извори су 2011г имали 13с, све Црногораца, просечне старости 55,1 година.

53. Јанковићи (Цетиње)

Ово разбијено село налази се недалеко од Ријеке Црнојевића и ка њему се са пута од ње према Титограду, тј од Шинђона, стрмо излази. Развило се по валама и доловима сјеверно од брда Костадина и Пуса, који наткриљују Ријеку Црнојевића…

У селу су септембра 1973 живјели: Јанковићи 10д и марковићи 2. Послије 1945 иселило се 47 мјештана, а у периоду 1918-1941г 7. Већи дио првих или чланова њихових породица повремено долази у село. Само 2 исељена дом су продала своју кућу и имање, а 3 куће су напуштене…

П.С. Јанковићи су 2011г имали 21с, све Црногораца, просечне старости 33,7г.

54. Језер (Цетиње)

Село је од мјесног средишта у Ћеклићима удаљено око 12км. Од њега до села води пут преко Мулинова почивала, Убла, Драгоми Дола и Гугута језерских. Од Драгоми Дола пут (стари крчаник) је веома лош… Село је дакле веома издвојено и попут Заљути највише упућено на приморје…

Августа 1972г у селу су живели: Пајовићи 4д, никчевићи 2, Радуловићи 2 и Јовановићи 6. Послије 1945 иселило се 61 лице, и то осим једног, сви у Доброту, Прчањ, Муо и Ораховац, гдје су подигли 11к… У Војводини је колонизовано 6д, од којих су се 2 вратила. У Америку је раније ишло 16 мјештана…

П.С. Језер је 2011г имао 9с, све Црногораца, просечне старости 48,6г.

55. Кобиљи До (Цетиње)

Простире се повише Трешњева, С и СИ од њега. Ограничавају га катастарске општине Брестица, Убала, Прентина Дола и Трешњева…

И у Кобиљем Долу има остатака старих кућишта, на основу којих је Ердељановић констатовао да су „од неког насумњиво врло давнашњег становништва“…

Кобиљи До је увијек био везан за Трешњево. У њему и Бати су главна територијална средишта читаве цуцке области. У првом је, поред мјесног средишта, школе, поште и продавнице, угоститељског локала и саобраћајне станице, и локално тржиште, на коме су и данас могу продавати стока, дрво, ћумур и сточни производи. Стога су на ово средиште својим потребама свакодневно упућена сва околна насеља. Оно је уједно и центар друштвено-политичког живота овога краја. Као такво оно је објективно вршило и извјесну лимитирајућу улогу у погледу смањивања емиграције, толико иначе карактеристичне за читав овај крај.

У селу су августа 1973г живјели: Рогановићи 9д, Биковићи 16, Стевовићи 3, Ђуричићи 2 и по 1д Булајића, Марковића, Ћетковића и Ђукановића. Повремено долази 5д. Послије 1945 иселило се 46 мјештана, највише у Никшић (23). У Војводини је колонизовано 6д, а раније је ради зараде у Америку ишло 13 мјештана.

П.С. Кобиљи До је 2011г имао 25с, у томе 23 Црногораца, просечне старости 51,1г.

56. Копито (Цетиње)

Налази се у подножју Голиша на ЈИ ободу Његушког поља, у продужетку Раичевића…

Села Његушког поља и његове околине (Дуги До, Копито, Врба, Жањев До), пуна су, каже Ердељановић, „трагова и успомена о врло давнашњем становању нашег народа“…

У насељу су августа 1973 живјела сљедећа д: Богдановићи 6, Ковачевићи 3, Мирковићи 2 и Радовићи 2. Послије 1945 иселило се 57 лица, од којих у Ловћенац (гдје је колонизовано 9, а вратила се 2д) 19, Котор 12, Цетиње 19, у Тиват и Титоград по 2 и у Даниловград и Ћеклиће по 1. У село повремено долази 19д, и то из Котора 8, Цетиња 4, Тивта 4 и из Београда и Зенице по 1. Миграната који се враћају за викенд (мјештани их називају суботарима) има 5 (из Цетиња 3 и Котора 2). Раније је на рад у Америку ишло 7 лица.

П.С. У Копиту је 2011г живело 24с, све Црногораца, просечне старости 41,3г.

57. Косијери (Цетиње)

Сада се у ово насеље од Цетиња стиже новим путем преко Бокова. Дио пута од Бокова дуг 5,5км радили су заједно Боковљани и Косијерани, а дио од Бокова до косијера, дуг 4,5км, Косијерани уз помоћ Ђиновића…

Косијери су старо насеље. Судећи према остацима старих селишта, бројним топонимима и предању, у Косијерима је живјела нека од пресловенских скупина становништва. У которским изворима први помен Косијера потиче из 1435г…

Септембра 1973г у селу су живјела ова д: Рајковићи 10д, Маричевићи 7, Ђурковићи 6, Радовићи 11, Вујовићи 2, Латковићи 1, Перишићи 1 и Вукадиновићи 1.

Послије 1945 иселило се 59 мјештана и сада повремено у село долази 28д (највећим дијелом из Цетиња). Према подацима Н. Рајковића, од почетка 20в до 1941 иселило се 61п.

58. Крањи До (Цетиње)

Насеље припада оном нису села (Вучи До, Кућишта, Војковићи) који, аналогно поменутом низу у Цуцама, ортографски и положајно представља територијалну и бившу племенску кичму Ћеклића. Управо се из те најниже и уздужно поређаним депресијама разбијене морфолошке и најраније насељене зоне ширило и развијало становништво данашње ћеклићке области. Њоме пролази и пут од Цетиња ка Чеву, од кога се краком (1,8км) изграђеним 1967 скреће у Крањи До. Од Цетиња је удаљено 15, а од Котора 38км.

Крањи До је „веома старо“ насеље. Ердељановић је констатовао да је и овдје овитавало неко давнашње ст. Нашао је да његов приви помен потиче из 1692…

Јуна 1972 у селу су живјела сљедећа д: Мухадиновићи 6, Калуђеровићи 4, Матановићи 3 и Рамадановићи 2. Повремено су долазила 4д из Цетиња. Послије рата иселила су се 23 мјештана (највише у Цетиње). У Војводину су колонизована 4д. Раније је на рад у друге земље ишло 7 лица. Дневних миграната је 1971г било 9.

П.С. Крањи До је 2011г имао 21с, све Црногораца, просечне старости 67,5г.

59. Кућишта (Цетиње)

Налазе се у подножју брда Пјешивца и Црне Горе, тј у продужетку села Војковића; удаљена су од њега око 1км. Село је у средишту бивше племенске територије Ћеклића. Ту, код Зборне главице и старе цркве, одржавани су племенски скупови Ћеклића. Одмах поред и дијелом кроз насеље пролази пут Цетиње – Чево, тако да је оно од првог града удаљено 17, а од другог мјеста 18км…

Јуна 1972г у селу су живјели: Калуђеровићи 13д и Радусиновићи 1. Повремено су из Цетиња долазила 2д. Послије 1945г иселило се 38 мјештана (у Котор 8, у Крушевац 2 и остали на Цетиње). У Војводину су колонизована 3д, а раније је на рад у Америку ишло 15 мјештана.

П.С. Кућишта су 2011г имала 6с просечне старости 61,7г.

60. Ластва (Цетиње)

Ово раштркано село, чији је атар један од највећих у Старој Црној Гори, развило се у морфолошки сложеној планинској области Озринића, према Пјешивцима. Од свог средишњег чевског подручја, Озринићи су све до краја 18 и почетка 19в, када су ову пространу област почели стално насељавати, имали овдје богате испаше и катуништа. Ово подручје је било једно од оних према коме се намножавало озринићко племе, у првом реду његов чевски дио, природно ширило…

Јуна 1973г у селу су живјела сљедећа д: Вукотићи 6, Ђукановићи 16, Николићи 21 и Татари 3. Повремено су долазила 24д (из Никшића, Даниловграда, Титограда, Бара, Цетиња итд). Послије 1945 из Ластве се иселило око 186 особа. У Војводину је колонизовано 6д. У селу је остало 7 запуштених кућа, а у поменутим мјестима исељеници су подигли 21к. Раније је на рад у Америку ишло 17 мјештана.

П.С. Ластва је 2011г имала 18с, просечне старости 59,4г.

61. Липа (Цетиње)

Ово разбијено цуцко село налази се између Ћуковца, Војводине јаме, Планиника и Бојањег брда…

Многобројне успомене о давнашњем становништву, каже Ердељановић, свједоче о томе да је Липа „несумњиво врло старо село“.

Августа 1972 у селу су живјели: Поповићи 19д, и Марковићи 1д. Повремено су долазили 4д, а напуштене су биле 2 куће. Послије 1945г иселило се 58 лица (највише у Никшић, приморје, Београд и Титоград). Раније је у Америку ишло 7 мјештана.

П.С. Липа је 2011г имала 20с, просечне старости 59,4г.

62. Љешев Ступ (? Цетиње)

Ово бјеличко село налази се украј пута Цетиње – Чево; од првог је удаљено 29, а од другог 3,5км. Размјештено је у малим доловима и валама између Лисца, Пиштенског осоја, Брегова и Бостура…

Бјелице се први пут помињу 1430г. У Которским споменицима „јављају се у исто вријеме (1431)“. Затим у Дефтеру из 1521г Љешев Ступ заведен као махала села Бјелица са 15к, а 1523 са 5…

Маја 1973 у селу су живјели само Попиводе 7д. После 1945г из Поточина су се иселила 2д са 9с, из Косаче 2:12 и из главнине села 10:65. У Војводину су колонизована 3д. У село повремено долазе 4д. Највише се иселило у Цетиње, Титоград и Београд. Раније је на рад у друге земље ишло 6 мјештана.

63. Мајстори (Цетиње)

Налазе се између високих Ловћенских обронака – Мраковца и Ђурђевца, односно ЈИ од Иванових Корита; од њих су удаљени око 6км. Околна села су од њих удаљена (приближно): Пода 6, Чавори 7, Бјелоши 12 и Очинићи 14км. Својим положајем они су једно од најиздвојенијих села Старе Црне Горе. Од Цетиња су удаљени 19, од Будве 18 и Котора 23км.

И ово насеље „о коме имамо непосредан спомен у повељи Ивана Црнојевића из 1485г, несумњиво је било врло давно насељено“. Међутим, касније, све до 1840г, „село је било празним селиштем, а тада је било поново насељено, и то дијелом братства Кустудија из… Хераковића“…

Рацијом окупатора 1941г село је попаљено (27 кућа) и домаћинства растјерана. Протјерани су нашли уточиште у Подима, Чаворима, Мирцу, Поборима и у Грбљу. Послије рата колонизовано је у Војводини 19д. Међутим, одмах иза рада у село су се вратила 3д која су обновила куће, а 5 их је остало у Вељем Брду код Тројице (повише Котора)…

У селу живе Кустудије; тачније речено, живе на старевини, али на специфичан начин. Дио оних, наиме, који су поменуте године насилно растјерани, вратио се својим домовима, али не као сталним, већ као сезонским стаништима, или – ако се тако условно може рећи – као катунима. Д обновљених домова (која живе код Тројице, у Лапчићима код Будве и у Чаворима) долазе преко љета, обично раније од других ловћенских катунара, а враћају се касније од њих. Ту, колико могу, узраде понешто на имањима и напасају стоку, а с јесени се враћају, односећи плодове уложеног труда.

До 1941 Кустудије су овдје живјели на високом степену братственичке солидарности, сеоске организованости и марљивости. Утолико више, што је у Мајсторима било веома тешко живјети…

П.С. Мајстори су 2011г имали 5с, просечне старости од 70г.

64. Малошин До (Цетиње)

Ово мало бјеличко село налази се поред пута Цетиње-Чево. Од пута се, наиме, једном страном високом 50м излази на Иваново гувно, одакле се пружа поглед на насеље. Смјештено је у једној готово кружној ували по чијем су ободу распоређене куће…

Јула 1973г у селу су живјели: Вујошевићи 4д, Вуковићи 1, и Црвенице 1. Одавде се 1925г иселило 1д са 17 чланова (у Пећ), затим 1936 1 са 4 члана (у Цетиње) и послије 1945 4 са 17 чланова (у Котор и Бијелу). У Војводину су колонизована 3д: једно се вратило. Повремено долазе 2д. Остали своја имања дају под аренду. Раније су ради зараде ушла у Америку 4 мјештана.

П.С. Малошин До је 2011г имао једног становника старости 62,5г.

65. Марковина (Цетиње)

Кроз насеље пролази пут Чево – Даниловград; од првој мјеста је удаљено 10, а од другог 16км. Село се низовима и групама кућа стере између планина Ластве, Копитника и брда Вучића на западу и Вељег Гарча на истоку…

И Марковина припада старијим озриничким насељима. Помиње се још 1492г. Слично Цуцама и Озринићи, каже Ердељановић „имају главно и најстарије племенско сједиште на југу своје области, у предјелима Кчеву (а то је поље Кчево са широм околином), к Велестову и Марковини“. У неким коришћеним изворима она се посебно не помиње, већ уопштено као Озринићи…

Јуна 1974 у селу су живјели: Митровићи 13д, Вујовићи 8, Николићи 3, Ђуровићи 3, перутовићи 2 и по 1д Поповића и Васиљевића. Послије 1945г иселило се око 120 мјештана, највише у Титоград, Даниловград, Никшић и Цетиње. Повремено долази око 15д. У Војводину су кол 2д. Раније је у Америку ишло 13 мјештана. Сада у селу има 6 напуштених кућа…

П.С. Марковина је 2011г имала 8с просечне старости 48,8г.

66. Метеризи (Цетиње)

На трећем км пута од Ријеке Црнојевића према Титограда одваја се крак дуг 3км који вијугаво уз Павлову страну води у Метеризе…

До 1712г село се називало Горња Жупа. Данашње име је добило по шанчевима, који су ту били подигнути за вријеме битке на Цареву Лазу 1712г. Од њих нема остатака. Међутим, од шанчева који су били поново направљени приликом напада и продора Турака ка Ријеци Црнојевића 1862г, има остатака по јужним и вишим дијеловима села…

У селу живе: Петричевићи 23д, Вукмировићи 7, Вујановићи 6, Лопичићи 6, Стругари 3 и Краљевићи 2. Послије 1945г иселило се 56 особа. Запуштено је 5к а повремено долази око 15д. У Војводини су кол 3д, од којих су се 2 вратила. Раније су на рад у Америку ишла 32 лица. Сада има 10 дневних миграната (2 за Цетиње и 8 за Р. Црнојевића).

П.С. Метеризи су 2011г имали 37с, просечне старости од 52,2г.

67. Микулићи (? Цетиње)

Ово доста издвојено и забито бјеличко село налази се С од Косијера; од Цетиња је удаљено 13, а од Титограда око 40км. Његово подручје представља тромеђу између Катунске, Љешанске и Ријечке нахије. Пружа се у издуженој вали помеђу Ставора и Црнијеља. Са свих страна је доста тешко приступачно, а само насеље се смјестило јужном бреговито – доловитом и веома кршевитом подгорином Ставора…

У селу живе Вујовићи 15д и Брацановићи 3д. Послије 1945г иселило се 27д са 112 чланова. У Војводину је колонизовано 11д (Ловћенац), од којих се вратило 9. Од исељених д само 2 живе у Никшићу, а сва остала на Цетињу. У 5к власници повремено долазе. Раније је на рад у Америку ишло 15 мјештана.

68. Милијевићи (Цетиње)

Ово мало село налази се између Војковића и Петрова Дола. Од мјеста средишта Ћеклића (Кућишта) удаљено је око 4,5км – путем који води кроз Војковиће, затим Иноком и преко Икова дола, Брда ћеклићких, Иванове долине, Папрати и низ Мало поћивало… Село је од Цетиња удаљено 14, од Чева 16 и од Котора 36км…

У селу живе: Станковићи 4д, Марковићи 2 и Јововићи 3. Послије 1945 иселило се 36 мјештана (највише у Цетиње, затим у Шкаљаре, Доброту, Рисан и Титоград). У Војводини су колонизована 2д, а раније је на рад у Америку ишло 6 особа. Повремено долазе 2д из Цетиња. У селу је 1к запуштена. Ван насеља је 1971 радило 5 мјештана.

П.С. Милијевићи су 2011г имали 3 становника просечне старости 65,8г.

69. Мужовићи (Цетиње)

Село захвата један од средишњих дијелова љуботињске територије. Пружа се источним подножјем Вирања, пониже кога се потезима ка истоку и југу, тј према Свињштику и Дубовском брду, стеру веће заравњене површине. Кроз село пролази главни љуботињски пут од Кошћела према Грађанима и даље до Јадранске магистрале. Од сасвим блиских Вигњевића село се разграничава обронцима Вирања и главицом Прњак до главице Куле…

Полазећи од чињенице да се Љуботињ, коме и Мужовићи средишно припадају, први пут помиње у которским споменицима 1398г и да га насељавају стара братства Радомани, Прље и др, да се закључити да насеље постоји од старине. При том је значајно истаћи да се Љуботињ помиње ускоро после косовског боја 1398, и уступања Скадра 1393, у вријеме Ђурђа Балшића, тј одмах послије погибије зетског одметника Радича Црнојевића, „када се зетско становништво, заједно са збјеговима из покорених и угрожених области, почело повлачити из угрожене равнице у брдске крајеве Црне Горе, у сточарске предјеле, мање насељене, у зетске катуне“…

У селу живе сљедећа д: Радомани 11, Вујовићи 4, Џонови 1, Шабани 6, Николићи 4, Прље 4 и Павићевићи 1. Послије 1945 иселило се 163 лица. Повремено долазе 22д и око 70 појединаца. Сада у селу има 21 напуштена или запуштена кућа. У неке од њих релативно ријетко долазе њихови власници. У периоду 1941-45 спаљено је 8к. Из Мужовића је велики број људи ишао на рад у друге земље (52) и то највише у Америку (око 35). У Војводину је кол 8д, од којих се 1д вратило.

70. Његуши (Цетиње)

„Варошица“ Његуши, у којој се у малом преплићу рурални и урбани елементи, су врло значајно средиште – данас углавном његушког подручја, а некада и читаве Старе Црне Горе. Смјештено на ЈИ ободу Његушког поља, ово насеље је средокраћом свог положаја између Цетиња и Котора, у дугом историјском раздобљу Црне Горе било у природној функцији посредника између двију регионално различитих области – приморске и староцрногорске.

У Његушима сада живе сљедећа д: Поповићи 1, Ивановићи 1, Падалице 2, Шеваљевићи 2, Радовићи 1 и Врбице 1. Послије 1945г иселила су се 22 лица, и то у Котор 8, Цетиње 6, Ловћенац 1, Београд 1, Загреб 1, Борово 1, Херцег-Нови 1 и у Сарајево 2. Запуштене су 4 а напуштене 3к. Мјештани су на страни подигли 5к (у Цетињу, Котору, на Трешњи, Вучјем Долу и Великом Бостуру – на Ловћену). Ван свог мјеста 1971 радило је 7, а раније је на рад ишло 8 лица…

П.С. Његуши су 2011г имали 35с, у томе 33 Црногорца, просечне старости 41,8г.

71. Обзовица (Цетиње)

Налази се на брдовито-доловитом крају који се простире поред и недалеко од пута Цетиње – Будва. Од првог града је удаљена око 12, а од другог око 26км. Захвата простор између Пачарађа, Богута, Прекорнице и Врела…

Обзовица је релативно младо насеље. Стално се почела насељавати дп19в, а „село је постало од села из Виљанске рупе, дакле намножавањем становништва“. Прије тога до средине 18в она је била „велика цеклинска комуница, гдје су Цеклињани љети са стоком издизали“. Међутим, у вријеме ширења Цеклињана према Скадарском језеру, постепено су као „непогодније земљиште“ напустили Обзовицу, након чега су је почели да користе Љуботињани, у првом реду Богућани, који су је, будући природно упућени на њу, почели стално насељавати. На тај начин је раније договорено катунско подручје временом претворено у стално насеље.

У селу сада стално живи 6д, и то: Пејаковићи 2 и Марковићи, Ћупићи, Ђурашевићи и Дрецуни по 1. Послије 1945г иселило се 35 лица. Повремено долази 11д. Тако, на примјер, у постојеће 3к у Макљену долазе 3д из Цетиња (Беладе, Пејаковићи и Ратковићи)…

П.С. Обзовица је 2011г имала 7с, све Црногораца, просечне старости 34,6г.

72. Оћевићи (Цетиње)

Налазе се у горњем дијелу долине Ријеке Црнојевића на око 1,5км удаљености од истоименог мјеста – ка Кошћелама. У братственичко-племенском погледу они заједно са сусједним Орујштима и Петровићима припадају Горњем Цеклину…

У селу су јула 1973 живјели Лопичићи 4, Ђурашковићи 3 и Вукмировићи 1. Послије 1945 иселила су се 32 лица, а у периоду 1918-41г 23. И једни и други иселили су се у Цетиње, Р. Црнојевића, Титоград и Београд. У Војводину су колонизована 3д са 20 чланова. Повремено долази 5д. Раније је на рад у Америку ишло 18 мјештана.

Због положаја и близине Оћевићи се могу третирати као приградско насеље. Сасвим су, наиме, упућени на Ријеку Црнојевића.

П.С. Оћевићи су 2011г имали 8с просечне старости 58,1г.

73. Очинићи (Цетиње)

Налазе се на источној подгорини Ловћена, помеђу Угања и Бјелоша. Краком дугим 2,5км изграђеним дијелом 1957, а завршеним 1972г, повезани су са путем Цетиње – Будва. Од првог града су удаљени 7км, а од другог 28…

Очинићи су старо насеље. Према предању које је интерпретирао Ердељановић „село се некад звало Козјевић и имало 80 домова“. Међутим, „у доба Иванбегово“, због крвне освете „дигну свих 80 домова“. У которским споменицима Очинићи се први пут помињу 1445г, а затим у повељи Ивана Црнојевића 1489…

У селу сада живе сљедећа домаћинства: Мариновићи 3, Бартићевићи 8, Калуђеровићи 9, Гленџе 6, Паовићи 4, Радовићи 4 и Аладини, Кажићи, Вујовићи и Поповићи по 1. Послије 1945 иселила су се 82 лица. Повремено долазе 32д. У периоду 1941-45 спаљене су 2, а у поратном периоду запуштено је 13к. У Војводину је колонизовано 8д. Раније је на рад у друге земље ишло 47 особа. Данас има 38 дневних миграната (до Цетиња)…

П.С. Очинићи су 2011г имали 51с, просечне старости 50г.

74. Ожеговице (Цетиње)

Налазе се између Чева и Убала, поред пута Цетиње – Никшић. Од првог града су удаљене 36, од другог 43 и од Чева 3км…

На основу народних предања „која су очувана код Цуца и код Озринића и у сусједним дјеловима Херцеговине, зна се поуздано да је Башино село (данашњи заселак у Ожеговицима – ПР) било некад велико насеље… О некадашњим старинцима Башина села сада се ништа не зна. Вјероватно су се раселили… у вријеме Ивана Црнојевића“. Ти старинци у Башином селу живјели су „још прије, или много прије доласка досељеника из Чарађа“ (Херцеговине).

У коришћеним изворима село се посебно не помиње, већ је као и већина других, тада још вјероватно малих или тек заметнутих насеља обухваћено општим називом Озринићи.

У селу је августа 1972г живјело 11д Вујовића. Послије 1945г иселило се 40 мјештана, највише у Цетиње и Котор. Повремено долази 7д (6 из Цетиња и 1 из Котора). У Војводину су колонизована 2д. Раније је на рад у друге земље ишло 5 лица, а данас ван овог мјеста ради 9 мјештана.

П.С. Ожеговице су 2011г имале 10с просечне старости 54,5г.

75. Пачарађе (Цетиње)

Ово љуботињско село налази се иза Вирања, тј између Богута, Прекорнице, Обзовице и Забрђа. Захвата бреговите и изрупчани простор који је у основи „котлинасто“ окренут према југу. По својим разбијеним облицима сличан је Обзовици, Забрђу и већем дијелу Прекорнице, са којима заједно представља карстификовану и морфолошки доста сложену површ…

Пачарађе је млађе насеље. Оно је, заправо, како је установио Јовићевић, насељено унатраг 80-100г. Прије сталног насељавања овдје су Богућани имали „своје стајице“ (стаје – ПР) јер је „свако богутско братство имало посебни дио пашњака за стоку“. Људи су се пресељавали тамо „на свој дио имања и засновали ново село“.

У селу сада (септембра 1973) живе 4д Пејаковића. Послије 1945 иселило се 19 лица. Повремено долази 10д. Напуштених кућа је 5. У Војводину је колонизовано 1д. Раније је на рад у друге земље ишло 20 мјештана, сада ван насеља раде 2 лица.

П.С. Пачарађе су 2011г имали 2с просечне старости 70,5г.

76. Пејовићи (Цетиње)

Налазе се на крајњем западном дијелу бјеличког подручја, између Предиша, Вилињака, Веље градине и Просеног Дола. Насеље је размјештено при странама брда и брегова, који окружавају долове и мање вале. К њему се крчаником преко Предиша, дугим око 5км, долази од пута Цетиње – Чево. Од првог је удаљено око 25, а од другог 8км. Топографски положај и релативно знатна удаљеност од комуникације, било према Чеву или Трешњеву, чине Пејовиће доста издвојеним и забитим насељем…

Као пригранично бјеличко насеље према Цуцама (селу Просени До) Пејовићи су, по налазима Ердељановића, старо насеље. Он каже да се „и у Цуцама и у Бјелицама казује, да су знатан дио земљишта старих Проседољаца, на ЈИ страни њихова атара, отели бјелички Предишани (Пејовићи) и „прегнали“ Преседољце одатле…

У селу је августа 1973 живјело 5д Пејовића и 1д Јовановића. Послије 1945 иселило се 6д са 21 чланом. У Војводину је кол 7д, од којих су се 3 вратила. Повремено долази 5д. Напуштене су 4к. Раније је на рад у Америку ишло 10 мјештана…

П.С. Пејовићи су 2011г имали 5с просечне старости 61,5г.

77. Петров До (Цетиње)

Налази се на крајњем југу ћеклћке области, односно јужније од Милијевића. Насеље се углавном развило око долова Понора и Веље зграде. Краком пута дугим 2км и изграђеним 1934г везано је за пут Цетиње – Чево. Од Цетиња је удаљено 15, од котора 38 и од мјесног средишта у Кућиштима 5,5км.

Према испитивањима Ердељановића, село је „несумњиво врло давнашње“. Добило је име по називу „једног дола на западној страни села који се и сад зове Петров до“. То име дали су „без сумње још српски насељеници који су основали ово село“…

У Петровом Долу сада живе (августа 1972) сљедећа д: Калуђеровићи 4, Павлићевићи 5, Мирковићи 10 и Поповићи 1. Послије 1945 иселило се 33 мјештана (29 на Цетиње. Повремено долази 5д. У Војводину су кол 2д. Раније је на рад у друге земље ишло 14мјештана; сада има 12 дневних миграната (до Цетиња).

П.С. Петров До је 2011г имао 9с просечне старости 60,8г.

78. Пода (Цетиње)

Налази се на високој флишној зони јужне подгорине Ловћена. На њој су и насеља Чавори и Мирац, помеђу којих се налазе Пода. Осим уже локације села која представља блаже нагнути плато, тј под, по коме је насеље добило име, остали дијелови сеоског атара захватају нагнуте падине Ловћена и кршевите брегове и главице ширег потеза планине повише села…

Пода су примјер релативно младог села – из катуна преображена у стално насеље. Она су, наиме, до средине 19в била катун села Раичевића. Отуда пак „усљед великог прираштаја ст и недостатка обрадивих површина у Његушком пољу, сељаци су остајали на планини током цијеле године, најприје неколико д, а током времена заостали су ту и други те се створило насеље са 20-ак кућа“.

Септембра 1973 живи 7д и то: Пенде 3 и Радоњићи 4. Повремено долази 6д (из Котора 3 и са Тројице 2. Послије 1945 иселила су се 72 лица, од којих у Котор 44 и на Тројицу 21, у Тиват 5, у Београд 1 и у Никшић 1. У Котору их је највише у Црвеном Бријегу, тј недалеко од Мокре плоче, гдје су се такође населили Његушани, тако да се оба дијела насеља (незванично) називају – Мали Његуши…

79. Подбуковица (Цетиње)

Захвата крајње ЈЗ подручје цуцке територије, које се граничи са Кривошијама. Дио је тешко проходне, беспутне и увелико изоловане планинске зоне која се пружа од Заљути ка Граховском пољу. Као такво оно је у процесу насељавања цуцке области за дуго вило катунско подручје, које се временом, попут Заљути или Кобиљег Дола и Ракоча, преобразило у стално насеље… Насеље је упућено на пут Цетиње – Грахово; од свог мјесног средишта у Трешњеву удаљено је око 6км, од Цетиња око 45 и од Рисна око 30км…

Ради бољег увида у настале промјене послије 1945г указаћемо на неке појединости… (МЗ: у Подбуковици су живели: Кривокапићи, Пешикани, Банићевићи и Звицери)…Послије рата (углавном послије 1950г) из Подбуковице се иселило преко 40 мјештана. У Војводину су колонизирана 4д. Раније је на рад у друге земље ишло 20 мјештана. По свему судећи ово насеље је један од најизразитијих примјера расељавања и „замирања“ села у Старој Црној Гори…

П.С. Подбуковица је 2011г имала 29с просечне старости 37,5г.

80. Предиш (Цетиње)

Ово главно и најстарије бјеличко село налази се око групе долова и мањих вала окружених брдима Гајем, Вилињаком, Гргуљем и Кулином. Према насељу се од мјеста Милушина пећина на путу Цетиње – Чево иде крчаником (дугим 2,5км) ка западу преко Јагњила и Синадиновог дола Од Цетиња је удаљено 30км, од Чева 5 и од Даниловграда 35г. За подручје Предиша се може рећи да у погледу природних особина понајбоље представља типичне пејсаже Старе Црне Горе…

У селу сада живе ова д: Мрваљевићи 4, Вуковићи 4, Абрамовићи 3, Татари 2 и по 1д Милића, Пејовића и Црвеница. Послије ПСР у Метохију се иселило око 20д, од којих се 1941 вратило 10-ак, а послије 1945 раселило се 27д са 85 чланова. Од њих је у Војводину кол 11д, а вратило се 7. Највише новијих исељеника настанило се на Цетињу и у Боки. Повремено долази 14д. Раније на рад у друге земље ишло је 17 мјештана.

П.С. Предиш је 2011г имао 5с просечне старости 63,5г.

81. Прекорница (Цетиње)

Ово љуботињско село налази се између Вирања на сјеверу, Осмина на истоку, Црног Врха и Дебеле главе на ЈИ, Лавовог дола и Душака на југу, Вилина на ЈЗ, Татарије и Сеоштика на З и Плане горе (према Пачаеађу) на СЗ од Вирања…

Село преко средишта Љуботиња и поменутим путем до кошћела излази на пут Р. Црнојевића – Цетиње. До мјесног сједишта у Љуботињу повезано је краком (3,5км) довршеним 1970/72г, а од Ријеке Црнојевића удаљено је 15 и од Цетиња 20км.

У селу су августа 1972 живјели: Вучковићи 12д, Бановићи 8, Лаличићи 6, Вукићевићи 2 и Ратковићи 2. Тада је било 20 „затворених“ кућа чији власници живе у другим мјестима (у Цетињу 7, Титограду 3, Котору 2, Београду 2, Херцег-Новом 1, Бару 5 и у Будви 1). Послије 1945 иселило се око 130 лица. У Војводини је кол 9д, од којих се 4 вратило. Раније је на рад у друге земље (углавном Америку) ишло око 40 мјештана.

П.С. Прекорница је 2011г имала 5с, просечне старости 80,5г.

82. Прентин До (Цетиње)

Ово пространо цуцко село пружа се на простору планине Пресјеке на Ј до Капавице на С и од Тисовца на З до Прентинске љути и до врха Мелаца на И. Окружују га села Извори, Кобиљи До, Убли и Трњине.

… Сва су та села (данашње – ПР) постала у току 18 и 19в насељавањем малоцуцких братстава из Ровина, Круга и Трњина по доловима и по мјестима негдашњих насеља…

Сада у селу живе ова д: Рогановићи 7, Марковићи 5, Ђуровићи 1, Стевовићи 4, Биговићи 2, Мијановићи 4, Андрићи 1, Ћосовићи 4 и Томановићи 4. Прије 1945г иселило се око 80 мјештана; у Војводини је кол 12д. Највише исељених живи у Цетињу, Никшићу и приморју. Повремено долази 7д. Раније је на рад у Америку ишло 11 мјештана. Ван свога мјеста 1971г је радило 16 мјештана.

П.С. Прентин До је 2011г имао 5с, просечне старости 61,5г.

83. Превлака (Цетиње)

Она је типично пријезерско насеље. Налази се на истоименом полуострву, тј на правцу Друшића према Скадарском језеру, а раздвајају их Цаски луг и Ћескота. Зими, када језеро нарасте, насеље поприма прави острвски положај, док се љети од друшићке стране у насеље прелази преко премошћеног тјеснаца званог Ћескота…

Превлака је свакако старо насеље. Полазећи од увјерљиве претпоставке да је у средњем вијеку Скадарско језеро било са знатно нижим нивоом од данашњег и да су тада наплављене или мање плављене плодне површине чиниле једну добру основу територијалног језгра старе Зете, о чему свједоче остаци старих утврђења, кућишта, манастира и цркава, логично је сматрати да је и на Превлаци, због њеног повољног положаја, било веће насеље. Што је оно по турским дефтерима из 1521 и 1523 имало само 8 односно 6к, разлог је свакако у томе што се пред Турцима, тј падом Зете, становништво овдашњих крајева склањало према теже приступачним подручјима у залеђу…

У селу живе: Ражнатовићи 10д, Пејовићи 16, Јовићевићи 3, Бушковићи 1 и Газиводе 1. Послије 1945 иселило се 95 мјештана, од којих, укључујићи и њихове п, повремено долази 55. Највише исељених живи на Цетињу, Титограду, Никшићу, Р. Црнојевића и Котору. У Војводину је кол 1д. Раније је на рад у друге земље ишло 10 мјештана; данас ван свог мјеста ради 7 лица…

84. Просени До (Цетиње)

Правцем од Пејовића преко Мојкарице, Шаревог дола и Лећевине долази се у ово цуцко село према Бјелицама. Налази се између брда Ставора, Вилињака и Цуцке рупе… Од Цетиња је удаљено 26км, а од мјесног средишта у Бати (на првом путу) 6 и од Чева 8км…

У селу сада живе Марковићи 11д и Томашевићи 2. Послије 1945 иселила су се 72 лица, од којих у Војводину 14, тј 4д. Највише исељених живи на Цетињу (око 60), а остали у Боки. Повремено долази 15д. Запуштене су 2 и напуштене, такође, 2к. Раније је на рад у друге земље ишло 11 мјештана…

П.С. Просени До је 2011г имао 3с, просечне старости 60,8г.

85. Радомир (Цетиње)

Налази се између Грађана, Гађа и Дупила. До Грађана је повезан краком пута, дугим 1,5км, и изграђеним 1966г. Њиме излази на пут који повезује Цетиње и Јадранску магистралу. Од Цетиња је удаљен око 24км, од Титограда око 50 и од мјесног седишта на Љуботињу око 9км…

Што се тиче старости, треба напоменути да се она може проматрати у склопу наведених помена и података о Шишовићима, тј Грађанима, с обзиром на просторну повезаност Радомира са Грађанима и Гађима, са којима је касније представљао племенску цјелину. Додајмо томе и предање да су Војводићи „овдје застали некакве Косијере, које су изагнали и отели им имање“. То је било прије 300г. Ст Радомира звали су се Радомирци, а прије 250г прозову се Војводићи, које има и данас носе…

Г 1941 село је имало 19к са 33п. Августа 1972 у њему је било 8д. За вријеме окупације 1941-45 изгорјело је 7к; 17.7.1941 и 2.2.1942 сео је бомбардовано; то приликом је уништено 8 појата и изгорјело 100 багаша пшенице. Од раније познато по изузетној солидарности ово мало село је због учешће у НОБ-у увелико страдало. Поред паљевине и бомбардовања села из њега су погинула 24 партизана.

86. Раичевићи (Цетиње)

Слично Ераковићима, Раичевићи су збијено насеље. Пружају се И и СИ ободом Његушког поља, односно западном подгорином Ловћена, подно Голиша…

Прошлост села тијесно је повезана са сусједним насељима (Ераковићима, Дугим Долом и Копитом) у Његушком пољу…

У августу 1973 у селу су била 52д: Радоњићи 16, Станишићи 6, Шеваљевићи 6, Радњићи 5, Марковићи 4, Бећири 4, Маштрапи, Поповићи, Чавори и Мароши (по 2) и Перуновићи, Ћутке и Пешкири (по 1). Послије 1945 иселила су се 82 лица; највише у Котор, Цетиње, Титоград, Ловћенац, Тиват и Рисан. У Војводини су кол 22д (Ловћенац и Фекетић) од којих се вратило 7. Повремено долази око 40 исељеника. Раније је на рад у Америку ишло 17 мјештана; данас ван свог мјеста (од 24 упослена) ради 19 лица (у Котору и Цетињу).

П.С. Раичевићи су 2011г имали 60с, просечен старости 48,4г.

87. Ресна (Цетиње)

Налази се ЈИ од Ублица, поред пута Цетиње – Чево, односно код раскрснице од које води пут према Грахову. Због таквог положаја она, посебно у бјеличком подручју, има карактер средишта: ту су школа, продавница и парни млин… Насеље је на висини од 760м.

Ердељановићеви налази о овдашњем старом влашком и новијем становништву, досељеном из Херцеговине, потврђени су подацима из которског и цариградског архива, које су саоштили Ковијанић и Ђурђев. Први је, наиме, установио да се Бјелице у которским споменицима „јављају“ 1431, тј послије првог помена Бјелица из 1430, који је констаровао Јиричек, док је други из турских дефтера за 1521 и 1523г саопштио податке о Бјелицама као селу и његовим махалама…

У селу су јуна 1973 живјела ова д: Милићи 7, Бојовићи 3, Пејовићи 1 и Абрамовићи 1. Послије 1945 иселило се 76 мјештана. У Војводини су кол (Ловћенац) 4д, а вратила су се 3. Највише се иселило у Цетиње, Никшић и Котор. Повремено долази 6д. Раније је на рад у Америку ишло 11 лица; сада од 4 запослена, 3 раде ван свог насеља.

П.С. Ресна је 2011г имала 11с, просечне старости 67г.

88. Ријечани (Цетиње)

Налазе се на десној страни долине Ријеке Црнојевића, којом пролази пут од истоимене варошице према Вирпазару. Размјештени су у удолини између Орашке стране, Троира и Стома, односно на обалама Ријечког потока, који протиче кроз насеље… од свог мјесног средишта у Р. Црнојевића насеље је удаљено око 3,5-4,5, од Цетиња 19 и Титограда 33км.

Ријечани су старо насеље. Заселак звани Варош стар је, каже Јовићевић, око 400г. Овдје су „у доба Ивана Црнојевића досељени Стијеповићи“. Друге неке индикације указују на могућност да су први замеци насеља много старији…

Сада у селу живе ова д: Ђурашковићи 13, Ражнатовићи 13, Стијеповићи 10, Кнежевићи 2 и Поповићи 1. Послије 1945 иселило се 58 мјештана, од којих повремено долази 37; највише из Титограда, Цетиња, Р. Црнојевића, Бара. У Војводину су кол 2д (11 чланова). У селу су 4 напуштене куће. Раније је у Америку ишло 13 сељана.

89. Рокочи (Цетиње)

Налазе се СЗ од Трешњева – између Дрошкорице, Неваде и Кротиње, односно помеђу катастарских општина – Брестица на С, Јабуке на СЗ, Грахова на З и Убала на И. Захватају велики планински простор, разбијен бројним доловима и удолинама…

Знатно издигнут изнад Трешњевског и Граховског поља, овај некада много више шумовити предио представља крајњи и према Херцеговини данас пригранични дио Старе Црне Горе. Комуникативно у великој мери издвојен и отежано проходан, он, као данашњи атар Ракоча, најближи излаз има у Трешњеву и према Грахову. Територијално је смјештен на саобраћајној средокраћи између Цетиња и Никшића, од којих је удаљен око 50км, а од Трешњева 5-10км… Насеље је на виси од 1000м.

Данашње насеобине у Ракочима нијесу много старе; потичу од унатраг непуних 200г. Прије тога оне су овдје биле привремене, сточарско – катунске. Јер, тек се крајем 18 и почетком 19в на подручју Трешњева настанило „19 вељоцуцких породица…а доцније придођу и остале, па се са Трешњева рашире и по његовој околини до крајњих цуцких граница“.

У селу су августа 1973 живјела сљедећа д: Кривокапићи 9, Симовићи 5, Перовићи и Кнежевићи (по 4), Банићевићи 3, Перишићи 2 и Џевердановићи, Косовићи и Биговићи по 1.

Послије 1945 иселило се 59 мјештана, највише у Никшић, Боку и Цетиње. Око 30 њих било појединачно, било са домаћинствима, повремено долази у село. У Војводини су колонизована 4д, а раније је у Америку ишло 27 лица.

П.С. Рокочи су 2011г имали 44с просечне старости 51,3г.

90. Рваши (Цетиње)

Ово велико село има повољан географски положај. Налази се надомак Скадарског језера и на подједнакој удаљености од Титограда и Цетиња. Од Р. Црнојевића удаљено је 8км. Кроз њега пролази пут који везује та три градска насеља…

Да су Рваши старо насеље, може се, поред других доказа, закључити и по повољном положају и природним одликама. Преко њих су водили и средњовјековни путеви од приморја према Скадру и Подгорици, а помињу се и у Цетињском љетопису…

У Рвашима су јула 1973 живјела ова д: Јовићевићи 8, Костићи 12, Газиводе 10, Стругари 12, Шофранци 24, Јанковићи 3, Радуновићи 2 и Драгојевићи, Климовићи, Банићевићи и Јаблани по 1д… Из села се послије 1945 иселила 152с; највише у Титоград, Цетиње и Р. Црнојевића. Добар дио их повремено долази, поглавито из недалеких градова, посебно преко љета…

91. Ржани До (Цетиње)

Ово мало цуцко село налази се ниже пута Цетиње – Грахово, у најнижем дијелу вељоцуцке удолине, која се паралелно истом путу пружа готово од Ресне ка Бати и даље преко Извора до Трешњева… Од Цетиња је удаљено 26, од Котора 45, од Ресне 6 и од Бате 6км…

Испитивањем остатака старих „кућиштина“ селишта и топонима, као и насељавања овог дијела Цуца, Ердељановић је поуздано установио да је Ржани До „врло старо село“.

У селу су јула 1973 живјели: Живковићи 6д, Марковићи 2, Вујадиновићи 1 и Пејовићи 1. Повремено долазе 4д (3 из Котора и 1 из Цетиња). Тамо су подигли нове куће. Послије 1945 одавде су се иселила 102 лица; највише у Котор и Цетиње. У Војводини је колонизовано 9д, од којих се вратило 8. Раније је у Америку ишло 5 мјештана.

П.С. Ржани До је 2011г имао 2с просечне старости 62,5г.

92. Смоковци (Цетиње)

Ово љуботињско село налази се на старом путу од Дубове према Доњим Селима, од првог је удаљено око 1км, односно од пута Кошћеле – средиште Љуботиња око 4км… Од Цетиња 17км…

Према поменима и називу ст које је на територији села живјело прије досељења предака данашњег с, као и према, свакако старим, топонимима (Племера, Шибионик, Грбоч и др) може се констатовати да су Смоковци старо насеље. Јовићевић је, наиме, установио да су се „данашњи с у Смоковцима, доселили негдје у доба Ивана Црнојевића, и тада су овдје затекли Лешоњане…“ Сам назив села потиче од мјеста Бијеле Смокве у Патровићима, „одакле су старином данашњи с села“…

У селу су августа 1973 живјели: Ивановићи 5, Ракчевићи 4 и Злотворовићи 1д. Послије 1945 у Војводини су колонизована 4д, а укупно је исељено 27с, од којих привремено (из Цетиња, Титограда и Котора) долази 11. Раније је у Америку ишло 7 мјештана. Од укупно 17 мјештана 7 их је било преко 55г старости.

93. Шинђон (Цетиње)

Налази се недалеко од Ријеке Црнојевића, поред пута према Титограду. Од Титограда је удаљен 27, од Цетиња 17 и од ријеке Црнојевића 1км…

Судећи по самом називу села (који на албанском значи Св. Јован) може се претпоставити да његови замеци потичу из средњег вијека, када су заједно са Зећанима и Арбанаси овуда изгонили стоку. На такав закључак упућују и чињенице да у овим крајевима налазимо неколико топонима везаних за Арбанасе…

У селу су новембра 1973 живјели: Јовићевићи 9д, Ражнатовићи 5 и Петричевићи 2. Послије 1945 иселила су се 32 мјештана, а сада повремено долази 20д. У Војводини је колонизовано 1д. Раније је у друге земље ишло 10 (у Америку 7) мјештана…

94. Штитари (Цетиње)

Захватају простор на коме се стичу границе Катунске, Ријечке и Љешанске нахије. Развили су се у релативно великом улегнућу окруженог кршевитим странама Ставора, Биоцата, Ћете, Црнијеља, Соколских крша, Водника, Релезе и ораха…

Штитари се први пут помињу у Цетињском љетопису. У њему се наводи да је Иван Црнојевић потврдио „границе между Штитаре и Томиће“. Затим се у которским споменицима помињу 1520г тј у вријеме управе Ивановог сина Станише (Скендер-бега)…

У селу су августа 1973 живјели: Челебићи 35д, Вујовићи 12, Перишићи 6 и Чичаревићи 7. Према казивању старијих мјештана, одавде се иселило око 240 лица, од којих у периоду 1920-41 око 60, а остали послије 1945. У првом периоду 25 мјештана преселило се у Метохију, 10 у Петрово Село код Кладова, а остали у Подгорицу…

П.С. Штитари су 2011г имали 23с, све Црногораца, просечне старости 29,7г.

95. Томићи (Цетиње)

Ово бјеличко село пружа се јужном страном Ставора, односно између њега, Челинца, Планинице, Синсића и Опорца…

Први пут се помиње у Цетињском љетопису, и то у вези са Иван-беговим потврђивањем гранца између Штитара и Томића. Према турским дефтерима из 1521 и 1523 имало је 20, односно 12к…

У селу су августа 1974 живјели: Вушуровићи 5д и Ивановићи 5д. Послије 1945 иселило се 16д са 92 члана; сем 3 кол у Војводини (једно се вратило), остала су се преселила у Цетиње…

96. Трешњево (Цетиње)

Налази се поред пута Цетиње – Грахово. Удаљено је од првог 46, од другог 10 и од Бате 14км. Поред Бате оно је главно средиште цуцке области… Развило се по ободу малог крашког Трешњевског „поља“ окруженог брдским странама и главицама…

Положај и природне одлике његове су од давнина диспонирале појаву и развој насеља. Вишеструким трагањем (гомила, градина, кућишта, селишта, гробља, старинских вода, топонима и предања) Ердељановић је и за ово село, као и цјеловито за Цуце, које је иначе, у односу на друге дијелове Старе Црне Горе најисцрпније испитао, установио да су његови замеци врло стари и да је у њему и по читавом крају било настањено старо пресловенско становништво, чије се скупине („стари народ“) помињу као Шпањи, Матузоли, а „доста често и Грци“… У которским споменицима Цуце се први пут помињу 1431г, а у цетињској хрисовуљи Црнојевића крајем 15в. Затим су као село са 54к заведени у турском дефтеру 1521г, а према Болици су 1614 имали 175д са 237с… Уз то је овдје око 1620г епидемија куге масовно поморила ст, тако да је до почетка 18в читав овај крај готово потпуно остао расељен… Само Трешњево Цуце су поново почели насељавати око 1790, мада су га Црногорци ослободили 1711г. Тада се, по наговору митрополита Петра Првог, населило „33 од најимућнијих цуцких домаћина, и то по 11 од Кривокапића, Преображена у Грепчана“. Ту су саградили цркву, а затим су се постепено доселиле друге породице, па су се одатле шириле по трешњевачком крају и даље до северне цуцке границе. Трешњево је потом убрзо постало племенско средиште. До почетка 19в заправо „више су се одржавале посебне скупине код Вељих и код Малих Цуца, код првих на Бати или на Грабу, а код других у Трњинама“, да би редовно „састајање опште племенске скупине свих Цуца“ од почетка 19в било заведено на Трешњеву…

У селу су јула 1972г живјели: Перовићи 10, Кривокапићи 6, Симовићи 7, Кнежевићи 3 и Ђуричићи, Пешикани и Рогановићи по 1д.

Послије 1945г иселило се 15д са 33 члана; највише у Цетиње, Никшић, Котор, Титоград и Београд. ДОбар дио исељених са својим садашњим дом повремено долази, нарочито љети. У Војводини су колонизована 4д, а раније је ради зараде у друге земље ишло 15 мјештана. Сада је у селу 24 лица старијих од 55г и 18 пензионера…

П.С. 2011г Трешњево је имало 26с, све Црногораца, просечне старости од 52,1г.

 

97. Трњине (Цетиње)

Налази се између Планиника, цуцко-чевске границе, Шестелине греде и Вуковог бријега. То је јужни дио малоцуцког подрућја, гдје су настала најстарија средишта овог дијела Цуца, из којег су се од краја 18в почели ширити ка сјеверу, захватајући простор до планина Тисовца, Гуке и Кротиње на западу и даље западно од Витог јасена и од врха Пустог лисца, а на сјеверу до границе цуцке према Рудинама. Данашње подручје Трњина катарстарски се разграничава са Батом, Грабом, Чевом и Ублима, и то линијом која почев од СИ води до Лазовића  па се спушта на југ  и преко Крајкова крша гдје прелази стазу за Убле, излази на коту 1021 и Дружачки бријег…

Августа 1972 у селу су живјели: Марковићи 7, Рогановићи 4, Поповићи и Ђуричићи по 3, Чосовићи 2 и Стевовићи 1д. Послије 1945 иселило се 90 мјештана, највише у Боку, затим у Цетиње, Никшић и Титоград. У Војводини су кол 3д од којих су се 2 вратила. Сада повремено долази око 45 исељеника. У селу је 28 лица старијих од 55г, а пензионера – 13. Раније је на рад у Америку ишло 23 мјештана…

П.С. Трњине су 2011г имале 22с, просечне старости 50,2г.

98. Уба (Цетиње)

Ово ћеклићко село налази се у дубоком истоименом долу, сјеверно од Вучег Дола. Ширим захватом простире се од Симуње до Вршања. У том оквиру ширило се из овог првобитног језгра у Ублу… од Цетиња 19км и Котора око 40км…

Да је Уба „врло старо“ село, каже Ердељановић, „сведоче нам многобројне успомене и остаци од негдашњег, и то несумњиво врло давнашњег становништва“. Преци данашњих мјештана досељавајући се овдје у 17в затекли су „стара братства и родове“…

У селу су септембра 1972г живјели: Вујовићи 6, Драгутиновићи 3 и Вујошевићи 2. Послије 1945 иселило се 55 лица, од којих по 8 у Котор и Титоград, а остали у Цетиње. У Војводини је колонизовано 5д. Повремено долазе 3д. Раније је у Америку ишло 9 мјештана. Августа 1974 у селу је било 21 лице старије од 55г.

П.С. Уба је 2011г имао 1 старца од 75,8г.

99. Убли (Цетиње)

Ово пространо озринићко село налази се СЗ од Чева, захватајући бројне долове, увале и пристранке на СИ подгорини великих брда Стражишта и Стажерског врха. Атарски је смјештено између катастарских општина – Чева, Прентина Дола и Ластве. Дужином од 6км излази на пут Чево – Бијеле Пољане – Никшић (изграђен 1957). Насеље је од мјесног средишта у Чеву удаљено око 12, а од Никшића 32 и Цетиња око 45км…

Будући да су својим морфолошким склопом и положајем у овом дијелу Старе Црне Горе слични Ластви, Убли су се, углавном аналогно њој, и развијали као насеље. И овдје су Озринићи првобитно имали своја сезонска пасишта и катуне, које су током дп18в и почетком 19в почели стално насељавати. Отуда се они обично називају Убли Чевски. И једно и друго озринићко подручје територијално је било највише изложено продорима Турака, нарочито од задњих деценија 18в. То је свакако утицало на то да се ова пространа брдско-планинска област тако дуго користила за пасишта и катуништа, да би тек унатраг око 200г почела интензивније да се насељава. Томе је посредно допринијело и то што су поткрај 18в знатно ојачали и као племе се осамосталили Пјешивци. Отада се они још чвршће везују за СЦГ, штитећи уједно и овај дио Катунске нахије од Турака…

У селу су јула 1973 живјели: Вујовићи 35 и Гардашевићи 16д. Послије 1945 иселило се око 200 мјештана, највише у Никшић, затим у Титоград, Цетиње и Боку. Повремно долази 19д. У Војводини је кол 7д, а втатила су се 2. Напуштених кућа има 4. Раније је на рад у друге земље ишло 11 мјештана…

П.С. Убли су 2011г имали 40с просечне старости 54,1г.

100. Ублице (Цетиње)

Ово мало бјеличко село налази се између двају брда – Гаја и Дебелог бријега, а окружују га села Диде, Просени До, Пејовићи и Предиш. Од Ресне је путем за Бату и краком који за њега везује село (изграђеног 1969г) удаљено 2,5км…

Говорећи о Власима и њиховом „сточарском номадизму“, о којима „скоро у сваком племену Катунске нахије има разних успомена и трагова“ (међу којима су „најзначајнији и најмногобројнији они у Бјелицама“), Ердељановић као примјер наводи Влашки до у Ублицама „за који се прича, да му је има дошло по Власима који су доходили из Херцеговине и у томе долу привремено почијевали“ (катуновали-ПР). Топоним Пандурица, којим се назива главица изнад тог дола, указује на претпоставку да су Власи ту држали стражу. Ово утолико више пто се у сјеверном делу села налази мјесто Катуништа, гдје су у „старо доба стајали катуни“ по свој прилици, каже Ердељановић „тих Влаха“.

У селу су јула 1973 живјели: Правиловићи 8, Бојовићи и Ћетковићи по 1д. Послије 1945 из Убличког дола се иселило 11д са 81 чланом, а из Долова 2д са 13 чланова; највише у Цетиње и Боку. У Војводини је колонизовано 5д; вратила су се 3. Сада повремено долазе у село 3д из Цетиња. Раније је на рад у Америку ишло 10 мјештана…

101. Угњи (Цетиње)

Налазе се недалеко од пута Цетиње-Будва, са којим су повезани краком дугим 1,8км (изграђеним 1935-39). Од Цетиња су удаљени 7,5, а од Будве 25,5км…

Угњи се први пут помињу у повељама Ивана Црнојевића из 1485 и 1489г. У другој се заправо помиње властела „от Угањ“, а у которским споменицима се јављају 1506г у облику Угњана. Према турским тефтерима из 1521 и 1523 у селу је било 14 односно 11 кућа…

Угњи се заједно са Очинићима и Бјелошима називају оптим именом Конак или Конаџије. Име вјероватно потиче из средњег вијека, тј из времена када су Зећани, изгонећи стоку на катуне у Ловћену, застајали овде ради одмора, појења стоке и коначења…

Октобра 1973г у селу су живјели: Капичићи 11д, Зубери 3 и Лагатори 2д. Послије 1945г иселило се 135 лица, од којих у Војводину 38 (колонизовано 8д), у Цетиње 32, у Будву 16, Титоград 5, Никшић 4, Бар 2 и другдје. Исељеници су на страни подигли 18к: у Цетињу 10, у Будви 6, и у Сутомору и Титограду по 1. У селу су напуштене 3к (посмртно остале). Из поменутих градова повремено долази 9д. Раније је у друге земље на рад ишло 67 мјештана и то у С. Америку 48, у Ј. Америку 4 и Цариград 15. Дневних миграната сада (до Цетиња) има 6.

П.С. Угњи су 2011г имали 16с просечне старости 49,7г.

102. Улићи (Цетиње)

На осмом км пута Ријека Црнојевића – Цетиње одваја се крак коју води према Доњим и Горњим Улићима…

Улићи су старо насеље. Кроз њих је пролазио „велики зетски пут, важна балканска саобраћајница. Ту се, нарочито на мјесту Калдрма, указују остаци тог широког поплочаног пута“. У которским споменицама први пут се помиње 1327, а затим 1434, 1591 и 1600г.

Јуна 1974 у селу су живјели: Стругари 7, Ђикановићи 4, Вуксановићи 4, Милашевићи 4, Пејовићи 2 и Андрићи, Радусиновићи, Јанковићи и Михаљевићи по 1д. Послије 1945 иселила су се 53 лица (у Војводини је колонизовано 1д), а сада повремено долазе њихова д са преко 70 особа. Највише исељених живи у Титограду, Цетињу, Боки, Будви и другим мјестима…

103. Велестово (Цетиње)

Налази се источно од Чева. Кроз село пролази пут Чево – Даниловград. Од Цетиња је удаљено 38, од Чева 6 и од Даниловграда 20км. Захвата простор између Копитника, Лисца и Барјамовице. На њему се стеру увале, судолице и долови…

Топографски облици села и њихова близина Чеву довољно су индикативни за констатацију да је и Велестово, као дио разбацаних озриничких агломерација, старо насеље. Ердељановић то потврђује налазима о катуновању старих Зећана у овом крају. Срећу се овдје мјеста „старих катуништа“, а заселак Вуков Под „прозват је по неком Вуку Зећанину који је овамо „издизао на стаје“…

Августа 1973 у селу су живјели: Станојевићи 14, Мићуновићи 7, Вукотићи и Абрамовићи по 2 и Вујовићи и Митровићи по 1д. Послије 1945 иселила су се 82 лица; у Војводини су колонизована 2д. Повремено долазе чланови 15-ак д. Највише исељених живи у Титограду, Цетињу, Београду, Даниловграду. Раније је на рад у друге земље ишло 9 мјештана. Сада је у селу 24 лица старија од 55г, а пензионера има 7.

П.С. Велестово је 2011г имало 16с просечне старости 61,3г.

104. Вигњевићи (Цетиње)

Једно су од средишњих љуботињских села. Налазе се на подножним падинама ВИрања, Штедима, Куле и Прњка…

И Вигњевићи су, попут сусједних Музовића и Богута, старо насеље. Ближе речено, они су у ствари територијално, племенско језгро Љуботиња, који се у которским споменицима први пут помиње 1398г. Овај тако рани помен је врло значајан, јер се јавља ускоро послије косовског боја (1389) и „уступања Скадра (1393) у вријеме Ђурђа Страцимировића Балшића, одмах послије погибије зетског одметника Радића Црнојевића“.

… Сада станује 14д, и то: Бошковићи 5, Дапчевићи 4, Никиновићи 2 и Комбани, Лубарде и Црвенке по 1. Послије 1945 иселила су се 63с (највише у Цетиње, Титоград и Београд), а у међуратном периоду 17. Раније је на рад у друге земље ишло 19 лица. Нека братства су потпуно расељена, као на примјер Лубарде, којих је било 8д, Сабље и др.

105. Војковићи (Цетиње)

Ово ћеклићко село налази се поред пута Цетиње – Чево; од првог града је удаљено 15 и од другог мјеста 15км. Насеље се развило у средишњем дијелу ћеклиће територије; згруписало се ивицом једног дола подножјем Инока и Брајина врха…

Ердељановић је на основу „многобројних и разноврсних података: успомена и остатака од старијег становништва“ установио да су Војковићи „једно од најстаријих насеља у Ћеклићима“. Развили су се на првобитном катуну на коме је свакако некадашње зећанско братство, по коме је село и добило име, издизало са стоком, а затим га претворило у стално насеље. Ковијаничев налаз у которским споменицима, по коме се оно први пут помиње 1436г, потврђује да су Војковићи „неоспорно оно „зећанско братство“ о којем говори Ердељановић на основу народног предања“.

У селу су августа 1972 живјели: Џаковићи 2, Ивановићи 4, Мијушковићи 4 и Митровићи, Пророчићи и Вуксановићи по 1д. Послије 1945 иселило се 36д (3 у Даниловград, 3 у Доброту, 6 у Београд и остали у Цетиње). У Војводини су колонизована 2д; 1 се вратило. Раније је у Америку ишло 6 мјештана. Било је 20с старијих од 55г.

106. Врба (Цетиње)

Налази се у западном дијелу Његушког поља, поред пута Цетиње-Котор, од којих је подједнако удаљена (око 22км). Од мјесног средишта у Његушима удаљена је око 2км. Поред претежно равничарског захвата и околно брдско подручје…

Према предању и локалним топонимима, Ердељановић је констатовао да је „ово село врло давнашње“. У которским споменицима први пут се помиње 1334г…

У селу су септембра 1973 живјели: Вучковићи 5, Вујковићи 3, Пророковићи, Ђуровићи и Радоњићи по 2 и Врбице 1д. Било је 16д која повремено долазе из Котора, Цетиња, Никшића, Београда. Послије 1945 иселило се 50 лица (највише у Котор и Цетиње). У Војводини је колонизовано 7д са 24 особе.

Врба је 2011г имала 26с, просечне старости 52,9г.

107. Врела (Цетиње)

Налазе се на 9км пута од Цетиња према Будви, од које је село удаљено 25км. Смјештено је десно од пута, између Весековог ждријела, Коцељске главице, Веље стране, Рудинице и Гроздијеља до Бијелог ждријела… Због обиља воде село је добило име Врела…

Врела се први пут помињу у повељи Ивана Црнојевића 1485г. Према казивању Угњана, које је забележио Ердељановић, „на врелима је у доба Иван-бегово било на 70к, па кад су тамо доходиле слуге Ивна-бегове да узимају воду и да перу на врелима, потуку их Врељани, те су од војске Иванбегове морали сви бјежати“. Навели смо да се Угњи, Врела, Очинићи и Бјелоши уопштено називају Конак или Конаџије, и то „зато што су заиста по њима коначили Зећани идући на катуне“.

У селу су јуна 1974 живјели: Лагатори 10д, Капе и Беладе (по 3), Мировићи 2 и Зубери 1д. Послије 1945 иселило се 35 особа; сада повремено долази 21д. У Војводину је кол 5д са 17 особа. Раније је у Америку ишло 13 мјештана. Сада има 12 дневних миграната (до Цетиња) и 22 ст старија од 55г.

П.С. Врела су 2011г имала 26с, све Црногораца, просечне старости 56г.

108. Вучи До (Цетиње)

Ово мало село налази се у средишњој зони ћеклићке територије. Настало је и развило се у истоименом долу, смјештеном између брда СЗ од Кућишта. Краком колског пута дугим око 0,3км, изграђеним 1910г, повезано је са главним путем Цетиње – Чекање – Чево…

Као махала Ћеклића, Вучи До је према турским дефтерима 1521 и 1523 имао 9 односно 3 куће…

Августа 1972 у селу су живјели: Гвозденовићи 2, Пророчићи 3, Вицковићи 3 и Јовановићи и Пајовићи по 1д. Повремено долазе 2д, а запуштене су 2к. Послије 1945 иселила су се 24 лица (2 у Боку, 2 у Краљево, а остали у Цетиње). У Војводини су кол 3д, а у Америку су ишла 4 мјештанина.

П.С. Вучи До је 2011г имао 3с просечне старости 57,5г.

109. Забрђе (Цетиње)

Ово разбијено село пружа се дуж лијеве стране пута Цетиње – Будва. Прве његове куће срећу се на 2км од Цетиња, па се у брдовитом, односно знатно огољеном и кршевитом подручју, иако у малом броју, даље ређају до под Вељу гору…

Сталне, мање и раштркане насеобине по Забрђу почеле су се оснивати од средине 19в наовамо. Отуда се ово насеље као посебна катастарска и статистичка цјелина води тек у новијем, поретном периоду…

У селу су септембра 1973г живјели: Косоми и Пејаковићи (по 2д) и Машановићи, Радомани, Лубарде и Живковићи (по 1д). Послије 1945г иселило се 19 мјештана (највише у Цетиње). Повремено долази 8д. Раније је у Америку ишло 3 лица. Село сада има 3 дневна мигранта, 4 пензионера и 8 особа старијих од 55г.

П.С. Забрђе је 2011г имало 119с, у томе 69 Рома и 41 Црногорца, просечне старости од 77,7г (?)

110. Зачир (Цетиње)

Ово љуботињско село налази се недалеко од пута Цетиње – Кошћеле – Љуботињ, са којим је повезано колским путем, дугим 0,7км, изграђеним 1934. Од Цетиња је удаљено око 14км, од Р. Црнојевића 9 и мјесног средишта у Љуботињу 3,5км…

Насеље се први пут помиње у грамати Ивана Црнојевића 1485г. Но оно је несумњиво старије…

У селу су јула 1973 живјели: Ђуровићи 6д, Кусовци 1, Калуђеровићи 5, Мрвошевићи 1, Радиши 1 и Сорати 2. Послије 1945 иселила се 102 мјештана; повремено долази 25д. Раније је у друге земље ишло 21 лице…

111. Загора (Цетиње)

Налази се помеђу Љешанске и Ријечке нахије, односно у јужном подножју Веље горе. Ужу локацију насеља, наиме, ограничавају окомите стране исте горе и неравна каменита површ Плаћеног луга… Сусједна села су јој Добрска Жупа, Чешљари, Ђалци и Штитари, на једној, и Прогановићи, Релеза, Градац и Парци, на другој страни…

Загора се први пут помиње у повељи Ивана Црнојевића 1485г…

У јулу 1974 у селу су живјели: Божовићи 15 и Павлићевићи 16д. Послије 1945 иселило се 27 мјештана (у Цетиње 10, Титоград 10, Београд 3 и у Котор, Будву, Ријеку и Париз по 1). Повремено долази 9д. У Војводини је кол 9д. Раније је у Америку ишло 8 лица…

П.С. Загора је 2011г имала 26с, просечне старости 45г.

112. Жабљак (Цетиње)

Налази се на истоименом купастом и каменитом брдашцу, високом 130м у Цеклинском пољу, које захвата СЗ дио базена Скадарског језера. С од њега је Горње блато, а око њега тјеку рјечице – Каратуна, Сјерава и Мала Морача. С јесени и зими, када језеро надође, Жабљак постаје острво Скадарског језера, са којим је Горње блато спојено…

Жабљак је, гледано са становишта очитих предности његове локације и у свјетлости територијално-историјског развоја зетске државе, свакако једно од најстаријих насеља на територији Старе Црне Горе… Први, пак, поуздани помен Жабљака јавља се у млетачким изворима 1453г; као тврђава, први пут се помиње 1460, а као средиште Ивана Црнојевића 1466г. Послије пада под Турке 1478г помиње се у дефтеру за Скадарски санџакат из 1485г. Касније је (1514-28) у њему било сједиште Скендер-бега Црнојевића; ту је 1527г „написана његова повеља манастиру Врањини, којом је потврдио манастирске посједе подложене од стране његовог оца. Поред неколико Црмничана, уведена су и два свједока муслимана са Жабљака“.

За наредних 100г насеље се знатно развило. Тако Болица казује да се око каменог брда, на чијем се врху налази тврђава, простире „предграђе“ са 250 кућа, које су већим дијелом хришћанске, српске вјероисповијести…

У селу су јуна 1973 живјели: Вукчевићи 4, Драгојевићи и Газиводе по 3, Јовићевићи, Лопичићи, Шофранци и Челебићи по 2, и Берижаловићи, Пејовићи, Дајковићи, Томановићи, Татари, Лађићи и Перковићи по 1д.

Послије 1945 иселило се 48д са 184 члана, и то: у Титоград 34, Цетиње 6, Београд 2 и Никшић и Даниловград по 1. Повремено долази 31д. Од 6 кол у Војводини сем једног сва су се вратила; у Титоград 4 и у Жабљак 2. Раније је у Америку ишло 7 лица…

П.С. Жабљак је 2011г имао 26с просечне старости 50,4г.

113. Жањев До (Цетиње)

Ово мало груписано његушко село налази се ниже Крсца, од пута Његуши – Котор удаљено је око 0,3км. Лоцирано је у једном благом задољку (зараванку) на јужној падини Ловћена…

Насеље се први пут помиње „у најстаријим сачуваним споменицима которским“ – 1337г. „Први становници Жањева Дола“, како налази Ковијанић „јесу Групшићи, синови Грубеше, који су се бавили земљорадњом и сточарством. Павле Грубешин од Статора, узео је 7.10.1326г од Мица Бише Которанина 100 коза, 50 оваца и 15 крава на пашу по обичају земље“.

Август 1973 у селу је живјело 5д Вуловића, 1 Љесара и 3 Перовића. Повремено долази 12д (Вуловића 6, Љесара 4 и Перовића 2); долазе: из Котора 8, Војводине 3 и из Цетиња 1. Послије 1945 иселило се 62 лица, и то 26 у Котор (Шкаљаре), 15 у Тиват, 15 у Војводину, 4 у Бијелу и 2 у Цетиње. Раније је на рад у Америку ишло 10 мјештана.

114. Ћурчићи (Даниловград)

Ово мало и најзабитије пјешивачко село налази се изнад Дола Пјешивачког на самој СЗ подгорини Гарча.

Ћурчићи су релативно млађе насеље. Према П. Шобајићу, његови садашњи житељи Ускоковићи доселили су се овдје почетком 18в, бјежећи из Корнета (Љешанска нахија) од крвне освете. Они су наиме „дошли код Павићевића (у До Пјешивачки – ПР) који су их населили у Ћурчићима“. Остатака каквог насеља од прије њиховог досељавања овдје нема…

У селу живе само Ускоковићи. Послије 1945 иселило се 25 мјештана ( у Никшић, Титоград, Даниловград и приморје). У периоду 1918-41 иселило се 22 лица (у Бачку, Космет и Београд). У Војводини је кол 16д, са око 60 чланова; од њих се у Ћурчиће вратило 6д. Раније је ради зараде у Америку ишло 12 мјештана. Сада у селу има 15 лица старијих од 55г.

П.С. Ћурчићи су 2011г имали 1 мушкарца старог 47,5г.

115. Браћани (Даниловград)

Налазе се у дијелу Жупе бандићке, која се простире од Мокања до подгорине Сађавца. Насеље је смјештено између села Жупе и Малензе на једној и брда Сађавца на другој страни…

Иако назив Браћани не налазимо у коришћеним изворима, овдје је свакако постојало старије насеље. Код те претпоставке имамо у виду то што су и ово подручје насељавали Малоишићи, од којих се садржало име недалеког села – Маленза. У облику презимена Малоншићи се први пут у которским споменицима спомињу 1432, а у облику племена Молоншићи 1466г. У турскум дефтеру из 1521 заведена је нахија Молоншићи са 14 села и махала у којима је било 150 кућа, а у дефтеру из 1523 стоји да је у 5 села и 11 махала исте нахије било 141 кућа; у самом селу Малоншићи са засеоком (махалом) Вранићи било је 13к. Нешто касније 1529-39г Малоншићи су имали 131 а 1570 170к.

У селу су јуна 1974 живјели: Вукадиновићи 9, Вуковићи 4, Ђурановићи 2 и Секулићи и Баровићи по 1д.

Послије 1945 иселило се 36; у Војводини су кол 2д, а у међуратном периоду (у Метохију) такође 2. На рад у Америку ишла су 4 лица. Дневних миграната (до Титограда) је 1974 било 5.

П.С. Браћани су 2011г имали 14с, просечне старости 48,6г.

116. Билећа (Даниловград)

Припадају Доњем Загарачу. Село је размјештено на пристранцима брда Плане, а његов атар разграничава Доњи Загарач од катастарске општине Косови луг (Бјелопавлићи) на једној и катастарске општине Бандићи на другој страни…

С обзиром на то да су овај простор захватали Малоншићи, може се као и код Браћана претпоставити да су првобитни зачеци насеља стари…

Билећа се састоје из главнине села са 15 и засеока званог Плана са 8к…

У селу су октобра 1974 живјели: Ћупићи 7д, Лакићевићи 4, Николићи и Ичевићи по 2, и Велимировићи, Оташевићи и Радовићи по 1д. Послије 1945 иселило се 83 мјештана (највише у Титоград, Никшић и Даниловград); у Војводини је кол 9д. У периоду 1918-41 иселило се 15д са 60 чланова, а на рад у Америку ишло је 17 мјештана…

П.С. Билећа је 2011г имала 58с, у томе 42 Црногорца и 16 Срба, просечне старости 42,2г.

117. До Пјешивачки (Даниловград)

Ово пјешивачко село налази се у истоименом „долу“ који је у ствари повећа издужена увала са извјесним котлинастим цртама. „До“ наиме, није поглавита творевина егзогених процеса, већ су они дали форму већ угнутом облику, спушеном дуж секундарних расједа, какве налазимо и на другим мањим потезима ободне зоне овог дијела Бјелопавлићке равнице…

И овдје су, несумњиво, први зачеци насеља врло стари. Према Шобајићевим налазима и на територији Пјешиваца су били насељени балкански старосједиоци – Шпањи. Они су временом били асимиловани од стране првих словенских досељеника, Лужана. Каснијим усељавањем (поглавито послије косовског боја) „ускока са разних страна“ Лужани су већим дијелом истиснути, а мањим су се ту задржали. Братства у Доњим Пјешивцима (којима До припада) понајвише су поријеклом из „катунских племена“ (Катунске нахије – ПР). Ове налазе и „научне закључке П. Шобајића потврђују которски архивски извори“ – каже Ковијанић. У тим изворима Пјешивци се први пут јављају 1431г. За сами До Пјешивачки, међутим, Ковијанић у истим изворима није нашао помена. Говорећи о поријеклу братства у истом селу, Шобајић, генеалошком методом, увјерљиво долази до закључка да су се Павићевићи ту доселили у вријеме Ивана Црнојевића. Њихов предак, први досељеник Иванко, затекао је ту старца Обрада Пејовића са девет синова, а припадао је „једном исељеном лужанском братству“…

У селу су маја 1973 живјели: Павићевићи 23д, Антонићи 6, Матковићи 5 и Рајовићи 2. Послије 1945 иселило се 107 мјештана (у Даниловград 33, на Орју Луку 29, у Никшић 22, у Титоград 7, у Србију 8, у Босну 6 итд), а у периоду 1918-41 56 (у Метохију 20, Цетиње 3, Никшић 2 у Србију 12 итд). У Војводину је 1946г колонизовано 6д са 25 чланова, а раније је на рад у Америку ишло 33…

П.С. До Пјешивачки је 2011г имао 24с, у томе 20 Црногораца, просечне старости 55,8г.

118. Ђеђези (Даниловград)

Ово бандићко село налази се у подгорини планине Сиљевице, односно између Мокања и Загарча. Краком дугим око 3км, завршеним 1975, повезано је са путем Титоград – Комани (Долови). Другим краком, дугим 5км, такође завршеним исте године, преко Браћана и Жупе везује се за пут Титоград – Мареза – Петровач – Даниловград…

Ђеђези су старо насеље. Настали су на територији некадашњих Малоншића, од којих су по свој прилици добили име. Први пут се (као село у саставу Комана) помињу у повељи Ђурђа Црнојевића 1492, а у которским споменицама 1498…

У селу су септембра 1974 живјели: Станишићи, Павићевићи и Вуковићи по 3, Вукадиновићи и Мартиновићи по 2, и Баровићи и Беговићи по 1д. У периоду 1918-41 иселило се 7д са око 35 чланова (највише у Метохију), а послије 1945г 51 мјештанин (углавном у Титоград и Даниловград). У Војводину су колонизована 3д са 12 чланова. Раније је на рад у Америку ишло 6 мјештана…

П.С. Ђеђези су имали 2011г 17с у томе 11 Црногораца и 6 који се нису изјаснили, просечне старости 37,8г.

119. Ђуричковићи (Даниловград)

Налазе се у подгорини Гарча и захватају ЈИ дио територије Горњег Загарча тј од Малога Гарча на СИ па до загарачко-команске међе на ЈЗ. На том дјелимично угнутом потезу, по пристранцима подгорине развило се насеље. Туда је уједно од давнина водио пут од приморја преко Његушког и Цетињског поља, Ћеклића и Чева ка Бјелопавлићког равници. И поменути пут од Цетиња према Даниловграду изграђен је туда…

Стари Малоншићи захватали су и територију Горњег Загарча (Миогост, Мустеровиће и Ђуричковиће). Отуда сматрамо да су првобитни замеци овдашњих насеља такође стари. Први помен Горњег Загарча, међутим, потиче из 1492г…

Ђуричковићи – братство по коме је село добило име – од свог претка Ђуричка, који се овдје доселио, односно од његовог оца Ђура („био је поријеклом од Орловића Павла и заједно са прецима Бајковића и Мартиновића доселио се из Чарађа, тј из Херцеговине у Цуце“), набрајају „по 10-11 пуних пасова“. Рачунајући по том казивању Ђуричковићи су се населили овдје почетком или средином 16в. Напоменимо, међутим, да се у турским дефтерима из 1521 и 1523г као ни код Болице, Загарач и ово село не помињу…

Јуна 1973 у селу су живјели: Ђуричковићи 11д и Филиповићи 1. Повремено је (из Титограда, Даниловграда и Никшића) долазило 10д. Послије 1945 иселило се 6д са 23 члана; 3 у Титоград и Даниловград, а 3 су кол у Војводину. Раније су на рад у Америку ишла 4 мјештана. Сада је у селу 15 лица са преко 60г.

П.С. Ђуричковићи су 2011г имали 18с, у томе 17 Црногораца, просечне старости 35г.

120. Јабуке (Даниловград)

Ово село припада Доњем Загарчу. Налази се у Једношком пољу, захватајући његов источни дио према ријеци Сушици. Куће су размјештене у равници, а око њих су имовински потеси. Село у цјелини има погодан положај. Излази на пут према Петровачу (мјесном средишту) удаљеном од села 1,2км; од Даниловграда је удаљен 7, а од Титограда 18км…

С обзиром на врло повољне природне одлике овог подручја и близину ријеке, подручја која су захватали Малоншићи, логично је претпоставити да се прво насеље овдје давно заметнуле…

Јуна 1974 у селу су живјели: Јововићи 8д, Оташевићи 7, Николићи 4, Велимировићи и Стојановићи поп 2, и Јанковићи, Радоњићи и Пешићи по 1д.

После 1945 иселило се 31, од којих у Титоград 26. У Војводину су колонизирана 3д, а раније је на рад у друге земље ишло 4 лица…

П.С. Јабуке су 2011г имале 26с, у томе 17 Црногораца и 8 Срба, просечне старости 38,8г.

121. Лазарев Крст (Даниловград)

Ово доњезагарачко село налази се на источној подгорини Гарча, на потезу пута од Петровача према Даниловграду… Краком од (2км), изграђеним 1947г, повезано је са путем Даниловград – Чево –Цетиње. Од Даниловград је удаљено 6, од мјесног средишта у Петровачу 1 и од Титограда 26км…

С обзиром на природне одлике подручја, које је у широм склопу Једношког поља, а које су насељавали Малоншићи, логично је претпоставити да су и првобитни замеци села стари колико и код сусједних, претходних насеља…

Септембра 1974 у селу су живјели: Шћепановићи 22, Чупићи 21, Мраковићи 8, Велимировићи 6, Јанковићи 3, Беговићи 2 и Драговићи, Дорићи и Црњак по 1д. Послије 1945 иселила су се 62 лица (највише у Титоград – 45), а у међуратном периоду 6. У друге земље на рад ишло је 16 мјештана.

П.С. Лазарев Крст је 2011г имао 37с, у томе 26 Црногораца и 9 Срба, просечне старости 53,5г.

122. Ливаде (Даниловград)

Ово бандићко село налази се на ЈИ страни брда Сађавца. Назива се тако што је већи број његовог атара заравњен као ливаде“. Куће су размјеччтене на његовом ободу…

Веома погодне природне одлике и положај насеља, с једне стране према старим Малоншићима, а с друге према Лужинама, поуздано указују на то да је овдашње насеље врло старо…

Септембра 1974 у селу су живјели: Секулићи 12д, Баровићи 5, Драгутиновићи 4, Павићевићи, Беговићи, Кековићи и Радоњићи по 2 и Радовићи, Ђаковићи и Вукадиновићи по 1. Послије 1945 иселило се 50 мјештана (само у Титоград 35), а у међуратном периоду 11. У Војводину је кол 1д са 7 чланова; раније у Америку ишло 16 мјештана…

П.С. Ливаде су 2011г имале 160с, у томе 125 Црногораца и 26 Срба, просечне старости 53,5г.

123. Маленза (Даниловград)

Налази се на осоју доњозагарачке Поднопољине, тј у Једношком пољу, са низом заселака размјештена је по пристранцима и равници између Ђеђеза, Поврпољине, Лазаревог Крста и Јабуке…

Као што смо навели, говорећи о Браћанима, сам назив села потиче од старих Маловшића, који су насељавали ово подручје. Помени о њима, посебно о Једношима и Ђеђезима, указују на једновремену старост и овог насеља. Тачније речено, на још већу, ако се узме у обзи контатација да су „Малоншићи били у почетку једно илирско племе, које се развило из катуна Малензе“…

У селу су септембра 1974 живјели: Велимировићи 20д, Николићи 9, Кековићи 5, Ђуричковићи, Раичевићи и Јовановићи по 4 и Јововићи и Ђуришићи по 1.

Послије 1945 иселило се 67 лица (у Титоград 35, Даниловград 7, Босну 4 итд), од којих само Велимировића 48. Повремено долази око 45д. У међуратном периоду иселило се 6 лица. У Војводину су колонизована 2д, а раније је у друге земље ишло 10 мјештана…

П.С. Маленза је 2011г имала 119с, у томе 98 Црногорца, 15 Срба, просечне старости 40,7г.

124. Миогост (Даниловград)

Захвата СЗ дио подручја Горњег Загарча. Село се налази између Вељег Гарча и Тврдоша (брда у правцу Барјамовице), односно између Ђуричковића и Марковине… Надомак села пролази пут Цетиње – Даниловград; од овог другог насеља село је удаљено 14, од Титограда 34 и од мјесног средишта у Петровачу 6км…

Заједно са сусједним подручјима Мустеровића и Ђуричковића и Миогост је био у склопу племенске територије Малоншића, који су овдје вјероватно најприје имали катуне, а касније, услед множења и ширења и стално насеље…

Септембра 1972 у селу су живјели: Рајичевићи 11д, Кековићи 9 и Ђуришићи 1. Повремено је долазило 13д (из Даниловграда, Никшића и Титограда). Послије 1945 иселило се 5д са 23 члана; у Војводину је колонизовано 5д са 21 чланом. Раније су на рад у Америку ишла 4с. Сада у селу има 16 лица са преко 60г старости и 9 пензионера.

П.С. Миогост је 2011г имао 12с, све Црногораца, просечне старости 54,6г.

125. Мокање (Даниловград)

Овао бандићко село налази се источно од Ђеђеза, односно између Сиљевице, Комана и Ђеђеза. Захвата нагнуте брдске стране разбијене мањим увалама, вртачама и судолицама, око којих су поједине или групно лоциране куће. Повезано је истим путевима са којима су повезани и Ђеђези. Од Титограда је удаљено 17 и од Даниловграда 11км…

Насеље је првобитно настало на територији старих Малоншића, за које „први историјски податак потиче из 1411г“…

У селу су септембра 1974г живјели: Беговићи 6д, Радоњићи и Секулићи по 3, Вуковићи и Павићевићи по 2 и Ђурановићи 1.

Послије 1945 иселило се 66 лица (у Титоград 10 са 6 чланова?). У периоду 1918-41 у Метохију су колонизирана 4д са 20 чланова. Раније је на рад у Америку ишло 19 мјештана…

П.С. Мокање је 2011г имало 29с, све Црногораца, просечне старости 39,6г.

126. Мустеровићи (Даниловград)

Налазе се у Горњем Загарчу између Малог Гарча и осојне стране Рујишта а граниче се са Ђуричковићима и Миогостом. Насеље је размјештено на пристранцима горњозагарачке удолине, односно надомак пута Даниловград – Цетиње. Од Даниловграда је удаљено 12, од Титограда 31 и од мјесног средишта у Петровачу 4км…

Претпоставке о старим замецима насеља на овом подручју везане су за некадашње Малоншиће, који су насељавали овај крај…

У селу су септембра 1972 живјели: Марковићи 9д, Радоњићи 8, Лаковићи 2 и по 1д Тодоровића и Грујичића. Послије 1945 иселило се 8д са 29 чланова (у Даниловград, Титоград, Бандиће и Загреду. Повремено долази 7д. Дневних миграната је било 7. У Америку је раније ишло 5 мјештана. Сада је у селу старијих од 60г 16, а пензионера 8.

П.С. Мустеровићи су 2011г имали 7с, просечне старости 58,9г.

127. Загорак (Даниловград)

Налази се на десној страни долине Зете, око потока Смрдана и повише њега до под Загарачку страну… Овим доњопјешивачким селом Стара Црна Гора се, залазећи према долинској равни непосредно граничи са ријеком Зетом… Од Даниловграда је удаљен 10, од Титограда 30, од Никшића 16 и од мјесног средишта на Слапу 6км. Пољским путањама везује се са Туњевом (Дреновштица) и са Кујавом…

На атару села је, судећи по материјалним остацима, топонимима и предањима, постојало од давнина. У, по називу карактеристичним, Селиштима „било је старијег насеља; братства која сад у њима живе, а ту су се настанила негдје крајем 17в, причају међутим, да у селу нијесу никога затекли. Показују од старијег насеља једну цркву на врху Плоче и гробље поред ње. То је кажу било шпањско“. У близини селишта су Богмиловићи, за које Ровински држи „да су добили име по богумилима, а око цркве у Загорку било је велико гробље старо; при зидању цркве многе од тих плоча су употребљене“. Према турским дефтерима из 1521 и 1523 Загорак је као махала нахије Пјешивци имао 26, односно 15к…

У селу су јуна 1973 живјели: Вулановићи 4д, Лакићевићи 8, Марковићи 6, Ђуровићи 6, Радојичићи 11, Ђукићи 3, Перковићи и Митровићи по 2, и Милуновићи, Перовићи, Јанковићи и Илићи (по 1д).

Послије 1945 иселило се 69 мјештана (у Титоград, Никшић, Даниловград, Београд и многа друга мјеста). У периоду 1918-41 иселило се 17. У Војводину су колонизирана само 2д. Раније је на рад у Америку ишло 26 мјештана…

П.С. Загорак је 2011г имао 130с, у томе 99 Црногораца и 28 Срба, просечне старости 47,2г.

128. Загреда (Даниловград)

Ово велико озринићко село налази се на сјеверним обронцима Вељег и Малог Гарча, стерући се до њиховог подножја, тј до Сушице, Точила и Свиње главе. Почев од извора ријеке Сушице, тј од мјеста званог Гргурово око, граница атара води низводно до моста Шуњина… Од Даниловграда, општинског и мјесног средишта, удаљено је 7, а од Титограда 27км.

Мада прије турских дефтера с почетк 16в не налазимо помена о овом насељу, оно је свакако морало постојати много раније. То се може претпоставити на основу овдашњих гомила камења и кућишта, те посебне чињенице да су ово подручје, с обзиром на његову близину Загарчу, макар дијелом, захватали Малоншићи.

Августа 1973г у селу су живјели: Бурићи 25д, Поповићи 23, Калуђеровићи 4, Домазетовићи 3 и по 10д Кековића и Радоњића. Послије 1945 иселило се 95 мјештана, највише у Даниловград и његову околину, Титоград, Никшић и бројна друга мјеста а у периоду 1918-41г 42. Повремено долази 20д; у Војводину су колонизована 4д са 25 чланова. Раније је на рад у Америку ишло 20 лица…

П.С. Загреда је 2011г имала 228с, у томе 211 Црногораца и 16 Срба, просечне старости 39,9г.

129. Поврпољина (Даниловград)

Ово доњозагарачко село налази се на релативно благим и питомим падинама повише Једношког поља… Од Даниловграда је удаљено 7, од Титограда 24 и од мјесног средишта у Петровачу око 0,8км.

Иако се у консултованим изворима посебно не помиње, насеље је, с обзиром на то да се налази готово у „средишњем“ дијелу бивше територије Малоншића, својим првобитним замецима, свакако старо…

Октобра 1974 у селу су живјели: Пешићи и Стаматовићи (по 8д), Шћепановићи 4, Радоњићи 3 и Радуловићи и Ђуричковићи по 2д. Послије 1945 иселило се 37 (у Титоград 24, Никшић 7 и у Даниловград 6), а у међуратном периоду 8. На рад у друге земље ишло је 9 мјештана. Сада повремено долази 16д.

П.С. Поврпољина је 2011г имала 44с, у томе 31 Црногорца, 11 Срба, просечне старости 49,3г.

130. Ржишта (Даниловград)

Налазе се изнад Дола Пјешивачког, односно између њега на сјеверу, Ћурчића на западу и Загреде на ЈИ…

Ржишта су, попут Ћурчића, млађе насеље. Развило се ширењем Дола Пјешивачког, односно пресељавањем његовог становништва на тамошње посједе…

Августа 9174 у селу је живјело 16д Павићевића. Послије 1945 иселила су се 43 лица (највише у Даниловград, Титоград и Никшић), а у периоду 1918-41г 21 (готово сви у Космет). У Војводину су колонизована 3д са 11 чланова. Раније је на рад у Америку ишло 6 мјештана…

П.С. Ржишта су 2011г имала 2с просечне старости 67,5г.

131. Жупа (Даниловград)

Ово бандићко село налази се на ЈИ дијело ободне зоне бјелопавлићке равнице, помеђу Браћана, Мокања, Црвених Папрати и Ливаде…

Ово подручје је у раном средњем вијеку припадало Лушкој жупи, да би касније током 14в ширењем Малоншића било укључено у њихову територију. Природно погодно и питомо, оно је свакако израна насељено… Жупа има релативно повољан географски положај. Од Даниловграда је удаљена 7, од Титограда 14 и од мјесног седишта у Петровачу 3км…

Маја 1974 у селу су живјели: Секулићи 11д и Вукадиновићи 3. Послије 1945 иселило се 11; сви повремно долазе. У Војводину су колонизована 2д. У Америку су ишла 3 лица.

П.С. Жупа је 2011г имала 41с, просечне старости 51,3г.

132. Чавори (Котор)

Налазе се на јужним обронцима Ловћена, односно на најјужнијем дијелу његушке територије. То је у ствари дио рајичевићке „планине“ Коложуњ. Насеље је, слично Подима, веома издвојено. Лоцирано је на дијелу високе и узане подасте зоне којом се завршавају окомити врхови Ловћена и од ње настављају простране стрме равни према његовом подножју…

Чавори су једно од најмлађих насеља СЦГ. Први Чавори (братственици) доселили су се овдје због крвне освете 1813г. До њиховог доласка ово мјесто се звало Радова њива, а припадало је цркви св. Госпође у Рајичевићима. Владика Петар 1 дао им је ово мјесто након умира између њих и Станишића. Доселили су се из Рајичевића (из засеока Жупани)…

Јула 1973 у селу су живјели: Чавори 6д, Кустудићи 1 и Радоњићи 1. Послије 1945 иселило се 45 мјештана: из Коложуња 27 (у Грбаљ 1, а остали у Тива) и из Чавора 18 (у Котор 10 и у Војводину, тј у Ловћенац 8). Раније је на рад у Америку ишло 8 мјештана…

П.С. Чавори су 2011г имали 2с, просечне старости 60г.

133. Мали Залази (?)

Налази се ЈЗ од Његушког поља, на високом рубу добротско-ораховачких страна, које се овдје готово окомито уздижу. Смјештени су у благо угнутом крашком подручју, око кога су оглићена брда – Вељи врх, Сојак, Лук и Осинац и на СЗ вала звана Валишта…

Судећи према првим поменима насеља, може се закључити да је оно, у односу на претежни дио насеља Старе Врне Горе, врло старо. У которским споменицима први пут се помиње 1336, а затим у Душановој повељи „којом су подложени Котору 1351. Истина, данашње становништво Малих Залаза је „сразмерно новијег поријекла (од досељеника с почетка 16в), али су у њему поуздано очуване успомене о старом становништву, које су његови преци били ту затекли“…

Јуна 1973 у селу су живјела 3д Пејановића (Раније су живјели још Ивановићи, Дудићи и Матковићи). У Војводину су колонизована 3д. Послије 1945 иселило се 106 мјештана, и то 1 у Будв, а сви остали у Доброту, Љуту, Прчањ и Столив. Раније је у Америку ишло 12 мјештана. Повратници из Америке обично су куповали нова имања и подизали куће, најчешће у Доброти…

134. Мирац (Котор)

Ово велико његушко село налази се јужно од Крсца, на ширем потезу пута Његуши – Котор. Са њиме је повезан краком (2км) изграђеним 1916. Повише Тројице је на удаљености од 3,5км и ниже Жањева Дола; од њега је удаљен 6км…

И Мирац је, попут Залаза „врло старо насеље“. Помиње се 1351г у повељи цара Душана, којом га је, као и Залазе, подложио Котору „со свими правинами своими“. Цар Душан га је „заједно са цијелим Грбљем (Доњим и Горњим) дао у својину Котору. Име му је очигледно српског поријекла“…

Јуна 1973 у селу су живјели: Кашћелани 22д, Мароши 4, Милаши 4, Пераши 4, Шеваљевићи 4 (у Пипољевцу), Бујаши и Перовићи (по 3) и Кушевије 1д.

Послије 1945 иселило се 127 мјештана, и то: у Пореч (Истра) 7 (из Пипољевца), у Цетиње 18, у Пераст 15, Рисан 10, Тиват 15, Столив 16 и по 1 у Титоград, Београд и Сисак, а остали у Котор и Шкаљаре. Повремено долази 7д. Запуштених кућа има 6 а напуштених 2. У Војводину су колонизована 3д, од којих се 1 вратило. Раније је на рад у друге земље ишло 11 мијештана.

П.С. Мирац је 2011г имао 79с, у томе 68 Црногораца, просечне старости 45,8г.

135. Велики Залази (?)

Попут Малих Залаза и паралелно њима – налазе се изнад Которског залива, тј на високом рубу Добротских страна… Насеље је (код цркве) на висини од 790м…

Како смо већ навели, Залази се (Мали и Велики заједно) помињу у повељи цара Душана из 1351г, којом их он даје граду Котору…

У њима сада живи 5д и то Ђуровића 2, Николића 2 и Братичевића 1. У Д. Гачевићима живјели су Ђуровићи и Данчуловићи, а у Горњим Капетановићи и Поповићи. У главнину села повремено долазе 2д (из Доброте)…

Због тешких услова живота, знатније напуштање села започело је пет деценија унатраг. До 1945 исељавање се одвијало поступно и, ако се тако може рећи, „једва“ примјетно, за разлику од новијег, које је наступило нагло и масовно. Најприје је послије 1945 колонизовано 10д, а затим се до 1972 иселило још 68 мјештана (сви у Боку; 62 у Доброту). Након исељења добар дио њих је ради одржавања имања с почетка повремено долазио у село, а затим временом све мање и мање. Истовремено, међу онима што су се дуже задржавали у селу било је највише старијих особа, које су ту остајале до краја живота или су се, уколико су физички биле јаче, и оне код својих преселиле. За Залажане је иначе одраније било карактеристично да се поред трговине баве и другим пословима (углавном по Боки) или да иду у друге земље на зараду. У Америку је ишло 20 мјештана.

136. Богетићи (Никшић)

Налазе се покрај пута Даниловград-Никшић. Захватају источно подручје горњопјешивачког села Церово, које се брдовито спушта према Глави Зете. Насеље је лоцирано у средњем дијелу Горњих Пјешивац у коме су „најзнатнија, уједно и врло стара (вјероватно и најстарија) насеља пјешивачка: Толићи, Церово са Богетићима и Доња Повија“…

На основу бројних камених гомила из паганских времена, старих кућишта, гробља, топонима и антропонима Шобајић је разложно констатовао да је пјешивачка територија врло давно насељена. Од старих пресловенских заједница остао је помен о Шпањима, а затим о словенским Лужанима, међу које су се „населили и развили досељеници после Косова“…

Септембра 1973 у насељу су живјели: Драгићевићи, Контићи, Рогановићи, Вучетићи, Доронгићи и Маговчевићи (по 1д), затим Мијушковићи 2 и Мандалинићи 6д.

Повремено долази 1д (из Никшића). Послије 1945 иселила су се 4д, односно укупно 17 мјештана (највише у Никшић)… Раније је на рад у Америку ишло 7 мјештана.

П.С. Богетићи су 2011г имали 75с, у томе 71 Црногорца, просечне старости 39,1г.

137. Богмиловићи (? Даниловград)

Налазе се између Витасојевића, Ћурчића, Загорка и Ластве (Чевске), пружајући се од ријеке Зете (код потока Смрдана) на сјеверу до планине Лупоглава (до њене велике главице „Кома од Лупоглава“) на ЈЗ…

Испитајући прошлост Пјешиваца (за које смо најстарије помене навели), Шобајић је констатовао да су Богомиловићи „сигурно били старо лужанско село“. И име је старо – „њега су затекли досељеници, који сада живе у овом селу а дошли су у половини 18в“.

Септембра 1973 у селу су живјели: Бошковићи 9д, Перовићи 4, Мијушковићи 4 и Милуновићи 3.

У периоду 1918-41 иселила су се (у Метохију) 3д са 15 чланова, а послије 1945 42 лица (у Никшић 25, Даниловград 8 и Титоград 5). У Војводину су колонизована 4д са 18 чланова, а раније је у Америку ишло 15 мјештана…

138. Церово (Никшић)

Захвата јако карстификовани горњопјешивачки простор између брда Дрмића и изворишта Обоштице на ЈИ и планине Троглава на СЗ. Насеље је разбацано по брдским странама и падинама око бројних вала и долова. Граничи се са Стубицом, Повијом, Богетићима и Дреновштицом. Излази на пут Даниловград – Никшић. Од првог града је удаљено 19 а од другог 16 и од мјесног средишта у Богетићима 0,6-1,5км…

Према Шобајићевим налазима насеље је врло старо. О томе свједоче веома бројне камене гомиле, кућишта, помени и предања, о чему је (у сажетој форми) било ријечи у дијелу о Богетићима. Послије најстаријих Шпања овдје су живјели Лужани, међу које су се касније настанили посткосовски усељеници, потискујући и асимилујући старосједиоце. У том смислу Шобајић наводи казивање о лужанском братству Ступарима, по којима се дио Церова назива Ступаревина. Како смо навели. Церово се први пут помиње 1455г…

Септембра 1972г у селу су живјели: Лалатовићи, Шкулетићи и Ђуровићи, по 5д, Регановићи, Мрвошевићи, Вујовићи и Ђурачићи, по 2, Павићевићи и Мијушковићи по 1, Бањевићи, Вучинићи и Вукићевићи по 7, Цебаловићи 4, Љешковићи 6, Маговчевићи 10, и Живковићи 3д.

Послије 1945 иселило се 177 мјештана (у Никшић 107, у Титоград 18, у Београд 9, у Врбас 7, у Данловград 6, итд), а у периоду 1918-41г 49 (у Пећ 17, у Београд 4 и остали у друге градове Србије). Сада повремено долази у село 23д. Раније је у Америку ишло 27 мјештана…

П.С. Церово је 2011г имало 148с, у томе 133 Црногораца и 14 Срба, просечне старости 43,6г.

139. Дреновштица (Никшић)

Припада Доњим Пјешивцима. Налази се у релативно изразитој ували издуженог облика, окруженој нагнутим странама брда Дрмића и Плата… Насеље је од Даниловграда удаљено 15км, од Никшића 20, и од мјесног средишта у Богетићима 5км…

Према Шобајићевим налазима, у Пјешивцима је „најјаче лужанско насеље било и најдуже се одржавало у селу Дреновштици, које се раније, како то наводи М. Болица називало Ранци“. Тада је (1614) село имало 70д са 107 војника…

Септембра 1972 у селу су живјели: Перуновићи 17д, Баковићи 9, Пајовићи 5, Радуловићи 3, Мијушковићи 2 и Перовићи 1д.

У међуратном периоду се иселило 11д са 45 чланова (у Космет 10 и у Кавадарце 1), а послије 1945 67 мјештана (у Никшић 39, а остали у Титоград, Даниловград, Београд, на Главу Зете и другдје). Повремено долазе углавно они што су исељени у прва три града. У Војводину су колонизована 4д са 27 чланова, а раније је у Америку ишло 35 мјештана.

П.С. Дреноштица је 2011г имала 28с, у томе 14 Црногораца и 9 Срба, просечне старости 53,8г.

140. Кунак (Никшић)

Као „бивши“ саставни дио села Повије Кунак се налази на њеном сјеверном дијелу према Сливљу. Развио се на брдовитом ЈИ ободу Никшићког поља. Граничи се насељима – Повијом на ЈЗ, Стубицом, односно њеним засеоком Стубичким крајем на западу, Озринићима на С и СИ, Бршном на И и Дабовићима на Ј и ЈИ…

Кунак је млађе насеље. Поче се насељавати средином 19в, односно, како старији мјештани кажу, „на око 20-ак г прије ослобођења Никшића од Турака“. У ствари, настао је као посљедица „природног“ ширења села Повије, које је од давнина преко познатог превоја Планинице било упућено на Никшићко поље…

Октобра 1972 у селу су живјели: Мијушковићи 5д, Контићи 4 и Бабићи 1.

Послије 1945 иселило се 12д са 43 члана (готово сви у Никшић и његову околину), а прије рата 3д са 13 чланова (у Метохију), од којих су се 2 вратила у вријеме задњег рата. Дневних миграната било је 13. Раније су у Америку ишла 23ст.

П.С. Кунак је 2011г имао 14с, просечне старости 49,3г.

141. Милојевићи (Никшић)

Припадају Доњим Пјешивцима, а налазе се изнад Дреновштице. СМјештени су у једној ували преко које води пут за Витасојевића. Ријеч је заправо о краку који се повише Дреновштице одваја од пута Даниловград – Орја Лука – Богетићи. Изграђен је 1968 на правцу ранијег знатно окомитог крчаника…

Попут сусједних села Витасојевића и Дреновштице, Милојевићи су такође старо насеље. У турском дефтеру из 1521г заведени су као Миловићи (махала нахије Пјешивци) са 11к….

Септембра 1973 у селу су живјели: Радуловићи 6д, Росандићи 5 и Пајовићи 2.

У међуратном периоду иселило се 14д (у Метохију 10, Котор 3 и Никшић 1), а послије 1945 30 (у Никшић 17, Бар 2, Београд 2, Иванград 1 итд). Повремено долази 12д. У Војводину су била кол 2д, али су се вратила. Раније је у Америку ишло 11 мјештана.

П.С. Милојевићи су 2011г имали 44с, просечне старости 48г.

142. Повија (Никшић)

Налази се у Горњим Пјешивцима, између Богетића, Стубице, Кунка и Дабовића. Простире се на стрмим падинама превоја Планинице од Главе Зете на југу до Острошких греда на сјеверу…

Природни услови, положај и морфолошка предиспозиција за стварање пријеке саобраћајнице између Бјелопавлићке равнице и Никшићког поља, односно на ширем потезу између Црне Горе и Херцеговине, чинили су ваљану основу да се на подручју Повије од давнина заснује насеље…

Августа 1973 у селу су живјели Мијушковићи 26д, и Контићи 22.

Послије 1945 иселило се 66 мјештана (у Никшић 27, Титоград 23, Даниловград 5, Дубровник 4, Босну 4, Будву 2, Бијело Поље 1), а прије рата 12 (у Никшић, Београд и Цетиње). Већи дио исељених у прва три града повремено долази у село… Раније је на рад у Америку ишло 31 лице…

П.С. Повија је 2011г имала 58с, у томе 39 Црногораца и 18 Срба, просечне старости 52,4г.

143. Стубица (Никшић)

Припада Горњим Пјешивцима. Међу осталим пјешивачким селима захвата највећи простор. Смјештена је између Повије, Кунка и јз обода Никшићког поља, на једној и Церова и Богетића, на другој страни…

Према старинама, топонимима и предањима о поријеклу пјешивачких братстава, које је Шобајић размотрио, може се закључити да је и Стубица, попут осталих сусједних села, старо насеље…

У селу су августа 1973 живјели: Никчевићи 25д, Стриковићи 11, Перовићи 8, Перуновићи 2 и Мијушковићи и Ђурачићи по 1.

Послије 1945 иселило се 148 мјештана (у Никшић 66 и његову околину 68, односно у Кличево 38, Страшевину 34, Озриниће 6 итд). У периоду 1918-1945 иселило се 26д са 107 чланова, од којих 22д са 90 чланова у Космет, 3д са 13ч у Никшић и 1д са 4ч у Јагодину. У Војводину су се послије 1945 иселила 4д са 11ч… Раније је у Америку ишло 38 мјештана; готово су сви пошли 1907г…

П.С. Стубица је 2011г имала 53с, просечне старости 43,6г.

144. Витасојевићи (Никшић)

Припадају Доњим Пјешивцима, а налазе се између Милојевића на западу, Богмиловића на истоку, Загорка на сјеверу, и Ластве (чевске) на југу. Смјештени су у ували изнад окомитог брда Плата, поред којега се, према Богмиловићима, пружа пладна удолина Наћвице… Село је удаљено – од Никшића 24, од Даниловграда 16 и мјесног сједишта у Богетићима 8,5км…

Шобајићева испитивања старина у овом селу указују на то да је оно веома старо… Само име Витасојевићи остало је од старине; било је по свој прилици лужанско село…

Августа 1973 у селу су живјели: Спасојевићи 8д, Савићевићи 6, Милошевићи 5 и Радојчићи и Минићи по 2д.

Послије 1945 иселило се 48 мјештана (у Никшић 15, Титоград 10, Београд 6, Мостар 2). Ови из Никшића и Титограда повремено долазе. У периоду 1918-41 иселило се 21 (у Метохију 7, Цетиње 7, Никшић 5 и Котор 4). У Војводини је колонизовано 5д, а вратила су се 4. Раније на рад у Америку ишло 11 мјештана…

П.С. У Витасојевићима је 2011г било 12с просечне старости од 70,4г.

145. Балочи (Подгорица)

Налазе се у Доњим Команима и захватају простор од подножја брда Жељеве главице и Матице до Бусовика… Насеље је од Титограда удаљено 11, а од Даниловграда 15км, док се мјесно (административно) сједиште налази у њему…

Подручје под називом Комани, коме припадају Балочи, први пут се „у најстаријим судско-нотарским списима которским“ помиње 1326г. Затим у повељи Ђурђа Црнојевића из 1492 помињу (именом и презименом) три лица „од Комана“…

Септембра 1974 у селу су живјели: Радуловићи 28, и Јовановићи 8.

Послије 1945 иселила су се 73 лица, од којих у Титоград 65 (сви повремено долазе), а у периоду 1918-41 6д са 22 члана (у Метохију, Подгорицу и Бјелопавлиће). Раније је на рад у Америку ишло 13 мјештана…

П.С. У Балочима је 2011г било 40с, у томе 35 Црногораца, просечне старости 45,1г.

146. Бегова Главица (Подгорица)

Припада Доњој Љешанској нахији, а налази се у ободној зони СЗ дијела Скадарског језера, тј близу Горњег или Малог блата. На домаку је старог насеља Сињца, које је ниже од њега, уз само блато… Село је од Титограда и Ријеке Црнојевића удаљено око 15км…

Повољан положај села према језеру (чије је Мало блато раније имало знатно нижи ниво, што ће рећи и много више зиратне површине према овом дијелу његова обода), што значи и према старим насељима и вјерским средиштима Жабљаку и Врањини, предодредио је рано настајање овдашњег насеља… Све то указује да је овдје у средњем вијеку постојало село које је под називом Сињац заведено у турским дефтерима из 1521 и 1523…

Августа 1974 у селу су живјели Глобаревићи 21д.

Послије 1945 иселила су се 24с (у Титоград 20, у Пећ 3 и Никшић 1), а у међуратном периоду свга 2 (на Космету)… Раније је на раду у Америку ишло 6 и у Цариград 1 лице.

П.С. Бегова Главица је 2011г имала 24с, у томе 18 Црногораца, просечне старости 61,6г.

147. Бери (Подгорица)

Налазе се на СИ подгорини Бусовика. Захватају њене прибрежне обронке, затим јужне падине Зеленика и изузетно жупне равни између њих и ријеке Ситнице… Од Титограда је удаљено 10 и од мјесног средишта у Горњој Горици (Љешкопоље) 6км. У новије вријеме укључено је у мрежу приградских аутобуских линија, те је стекло извјесне елементе приградског насеља…

Насеље се међу пет катуна у Горњој Зети „од којих Бери, Гољемади, Горичани и Крусе постоје и данас“ помиње 1451г…

Септембра 1974 у селу су живјели: Ћетковићи 19д, Перовићи 1, Рацковићи 16, Бојановићи 11, Раичевићи 6 и Мишковићи 2. У међуратном периоду иселило се 11, а послије 1945 38 мјештана (35 у Титоград)… Раније је на рад у Америку ишло 15 мјештана.

П.С. Бери су 2011г имали 556с, у томе 334 Црногораца и 175 Срба, просечне старости 37,2г.

 

 

148. Бигор (Подгорица)

Налази се на доњољешанској површи између села Брежина, Гољемада и Лијешња… Од Титограда је удаљено 15, а од Цетиња 32 и од мјесног средишта у Барутани 1км…

Мада податке о величини села не налазимо прије почетка 19в, када је, према Сомијеру, имало 20д, посредно се може претпоставити да је у подручју Бигора, с почетка вјероватно катун, те касније насеље, постојало знатно раније…

Октобра 1974 у селу су живјели само Вукчевићи 27д. Послије 945 иселило се 36 мјештана, од којих 22 у Титоград; њихова дом повремено долазе. У периоду 1918-41 иселила су се 2д (у Метохију). У друге земље на рад ишло је 19 мјештана (у АМерику 12 и у Царигра 5).

П.С. Бигор је 2011г имао 74с, у томе 46 Црногораца и 18 Срба, просечне старости од 41,8г.

149. Брежине (Подгорица)

Ово велико село такође се налази на бреговито-доловитој доњољешанској површи, захватајући простор између Гољемада, Бриђа, Бигора, Параца, Граца и Станисељеића… Село је од Титограда удаљено 16, а од Цетиња 30 и од мјесног средишта у Барутани 3км…

Брежине су, попут СИњца, Гољемада и других околних насеља о којима ћемо даље говорити, старије насеље. Село је заведено у турским дефтерима 1521 и 1523 са 18 односно 17 кућа. Новије с, међутим, почело се овдје насељавати унатраг нешто више од 200г. Почетак тог досељавања везан је за куповину црковине, о чему смо говорили у дијелу о Беговој Главици. Први купци су били Бојанићи, који су се, према њиховом казивању, из Кривошија доселили у Ћепетиће, одатле на Градац и најзад у Жупу Градачку, тј у Брежине. Њих су затим слиједили (из Граца) Кажићи, Брновићи и Ковачевићи…

Маја 1974 у селу су живјели: Бојанићи 25д, Кажићи 19, Ковачевићи 7 и Брновићи 8.

Послије 1945 иселило се 45 мјештана (39 у Титоград), од којих већи дио повремено долази. У међуратном периоду иселило се 14с (6 у Титоград, 7 у Пећ и 2 у Барању)… Раније је на рад у друге земље ишло 51 лице, и то: у Цариград 8, Аустралију 7, Аустрију 2, Француску 3 и остали у Америку.

П.С. Брежине су 2011г имале 100с, у томе 67 Црногораца и 22 Срба,  просечне старости 48,3г.

150. Бриђе (Подгорица)

Налазе се повише Горњег блата, између Бегове Главице и Брежина. Имају гранични положај помеђу Љештанске и Ријечке нахије. Међу љешанским селима, заједно са Беговом Главицом и неким засеоцима Гољемада, најближе су Скадарског језеру… Од Титограда је удаљено 16, од Цетиња 30 и од мјесног средишта у Барутани 3,5км…

У консултованим изворима не налазимо посебни помен о овом селу. Међутим, с обзиром на одређене повољне природне услове може се претпоставити да је и овдје, као што је и у сусједним Брежинама, Гољемадима и посебно у Сињцу, од раније постојало насеље, те да је, посебно у турским дефтерима, највјероватније пописано у склопу Брежина.

Септембра 1974 у селу су живјели: Брновићи 15д, Бојанићи 4 и Вукчевићи 2. У међуратном периоду се иселило 7 (Титоград и Цетиње), а послије 1945г 70 мјештана, од којих у Титоград 66… Раније је на рад у друге земље ишло 11 мјештана (3 у Аустралију,  1 у Бугарску, а остали у Америку).

П.С. Бриђе је 2011г имало 29с, у томе 21 Црногорца, просечне старости 44,9г.

151. Буроњи (Подгорица)

Налазе се на ЈЗ подгорини Бусовика, између Дражениве, Станиселића, Граца и Прогоновића. Насеље је размјештено ободом низа вала, мањих заравни и депресија. Његова топографска позиција је веома повоњна, јер је изнесено повише имања, док ниже њега пролази главни сеоски пут, од кога се одвајају доста грубо пробијени пролази до кућа… Село је од Титограда удаљено 16, од Ријеке Црнојевића 23 и од мјесног средишта у Грацу 2,5км. Атар села захвата простор који у ствари представља дио Горње Љешанске нахије…

Ердељановић каже да је према његовим „испитивањима“ село несумњиво врло старо те да се поуздано зна да се највећи дио његова с одавно иселио. „Село се негда, по том с звало Буроњићи“. Према турским дефтерима, оној је 1521г имало 9 и 1523 10к.

Јуна 1972 у селу су живјели: Радусиновићи 42д, Марковићи 18, Вучковићи 8, Ћетковићи 3 и Ненадовићи и Ковачевићи по 2д.

У међуратном периоду иселило се 9д са 35 чланова (у Подгорицу, Пећ, Даниловград, Јагодину и друга мјеста), а у поратном 5д са 26 лица (у Титоград, Никшић и Војводину). У периоду од 1890 до 1941г на рад у друге земље ишло је 47 мјештана (у Америку 32, Француску 4, Аустроугарску 8, Аустралију 1 и у Цариград 2). Сада дневних миграната има 5. У селу живи 58 мјештана који имају 60 и више година.

П.С. Буроњи су 2011г имали 58с, у томе 37 Срба и 15 Црногораца, просечне старости 48,5г.

152. Црвени Папрат (Подгорица)

Налази се између Долова, Ораовице, Балоча и Бандића. Захвата знатно разбијени, бреговито-доловити и нагнути простор од Долова, на југу до Матице на сјеверу… Повезано је главним команским путем који прего Горње Горице (Љешкопоља) води за Титоград. Од њега је удаљено 13, од Даниловграда 15 и од мјесног средишта у Балочима око 2,5км…

Овај простор су такође захватали Малиновићи. У турским дефтерима 1521 и 1523 заведене су двије овдашње махале нахије Малоншићи, и то Радоњићи са 5 (у првом и другом дефтеру) и Грлов кук са 10, односно 7 кућа…

Јуна 1974 у селу су живјели: Радоњићи 22д, Пејовићи 13, Радуловићи 13 и Јовановићи 2. У периоду 1918-41 иселило се 7д са 25ч, у Цетиње 2, Никшић 2, Београд 1 и Ново Село (Бјелопавлићи 2д), а послије 1945 35 мјештана. Дневних миграната (до Титограда) има 5. Раније је на рад у Америку ишло 7 мјештана.

П.С. Црвена Папрат је 2011г имала 68с, у томе 42 Црногорца и 22 Срба просечне старости 42,1г.

153. Ћафа (Подгорица)

Налази се између брда Зеленике, подгорине Бусовника, Балоча и ријеке Ситнице. Пошто се пређе мост под Зелеником (звани Комански мост на Ситници), среће се на домаку пута као прво село Комана… Од Титограда је удаљено 8, од Даниловграда 14, а од мјесног средишта у Балочима 2,5км…

Мада у консултованим изворима не налазимо непосредних помена неког насеља у атару овог села, логично је, с обзиром на положај и погодне топографске чиниоце с једне, и чињеницу да се у сусједним селима помињу стара насеља Бери, Лужница, Балочи, с друге стране, претпоставити да су и овдје првобитни замеци насеља такође стари. На то указује и сам назив села који је старог, „влашко-арбанашког поријекла“, а означава мјесто (превој) између двају брда…

Јуна 1974 у селу су живјели Радуловићи 34д.

Послије 1945 иселило се 19 мјештана (у Титоград 9, Београд 6 и Мостар 4), а у међуратном периоду 13 (у Титоград 7 и у Бар 6). Сада у селу живе 22 дневна мигранта (за Титоград). Раније је на рад у Америку ишло 5 мјештана.

П.С. Ћафа је 2011г имала 102с, у томе 68 Црногорца и 29 Срба, просечне старости 39г.

154. Ћепетићи (Подгорица)

Ово горњољешанско село налази се између Ораха, Релезе, Прогановића и Штитара. Захвата дио сјеверне зоне крашке штитарске завале… Насеље је од титограда удаљено 26, од Цетиња 30, и од мјесног средишта у Грацу 5км.

Јуна 1973г у селу су живјели: Вуксановићи 7д и Вукићевићи 3д. Послије 1945 иселила су се 42 лица, од којих 36 у Титоград. Највећим делом повремено долазе. У међуратном периоду, пак, иселило се 1д са 5 чланова (у Нови Сад). У Војводини су кол 2д са 10 чланова.

П.С. Ћепетићи су 2011г имали 7с, у томе 6 Црногорца, просечне старости 69,6г.

155. Долови (Подгорица)

Налазе се у Горњим Команима, између Милата на југу и Црвене Папрати и Ораовице на сјеверу… Село је од Титограда удаљено 15, од Даниловграда 17 и од мјесног седишта у Балочима 4,5км.

Заједно са сусједним насељима Долови су, према Ердељановићевим налазима, веома старо насеље. То потврђују и наведени подаци из турских дефтера 1521 и 1523 по којима су Горњи Комани са својих 7 махала имали 65 односно 66к…

Октобра 1974 у селу су живјели Радуловићи 13д.

Послије 1945 иселило се око 70 лица (у Титоград 25, Пећ 24, Црвенку 14 и у Београд 4), а у међуратном периоду 10. Раније је на рад у друге земље ишло 13 (у Америку 11 и Француску 2) мјештана.

П.С. Долови су 2011г имали 25с, све Црногораца, просечне старости 45,1г.

156. Дражевина (Подгорица)

Налази се на СИ страни Бусовника, захватајући његову вишу подгоринску зону, која се овдје у облику благо нагнуте површи простире између Круса, Корнета и Буроња… Од Титограда је удаљено 15, од Цетиња 40 и од мјесног средишта на Грацу 5,5км.

О величини насеља под његовим данашњим називом налазимо податке тек с почетака 19в, када је, по Дипреу и Сомијеру, имало 30к и 70 војника. Већ сам број кућа указује на то да је село релативно старо, те да је у односним турским дефтерима, па и код Болице, највјероватније заведено под другим називом или у саставу неког од сусједних села. Јер, та села (Крусе, Корнет и Буроњи) су у тим пописима евидентирани као знатна насеља…

Септембра 1974 у селу су живјели: Бурзановићи 16д, Глобаревићи 10, Вукчевићи 6 и Ускоковићи 1.

Послије 1945 иселило се 55 мјештана (48 у Титоград; 1д је кол у Војводину), а у периоду 1918- 1945 47 (такође у Титоград). Пресељеници у Титоград највећим дијелом повремено долазе. Дневних миграната има 7. Раније је у Америку ишло 10 мјештана.

П.С. Дражевина је 2011г имала 14с, у томе 10 Црногорца, просечне старости 70г.

157. Фармаци (Подгорица)

Налазећи се између ријеке Ситнице и Мале и Велике Михиње, Нешкове долине, Бијелога крша и Веље стране, село захвата (изузимајући заселак Штеке) најниже, уравњене дијелове Љешанске нахије, који се граниче са Љешкопољем. У том погледу сасвим је слично Берима и Лекићима са којим се такође граничи. Кроз село пролази пут Титоград-Цетиње, дуж кога су наређане куће његовог средишњег дијела. Од Титограда је удаљено 8, од Цетиња 38 и од мјесног средишта у Доњој Горици 5км.

И ово село је, попут других доњољешанских насеља, такође релативно старо. Његов данашњи заселак Штеци заведен је у турским дефтерима 1521 и 1523 као село Штеке са 13 односно 10 кућа…

Септембра 1974 у селу су живјели: Вукчевићи 16д, Радуновићи 10, Новаковићи 9, Пејовићи 6, Петковићи 5, Стојановићи и Радиновићи по 4, Раичковићи 3, Глобаревићи 2 и Ђикановићи и Челебићи по 1. Вукчевићи у Штецима и Радуновићи у Фармацима су старосједиоци, док су се остали досељавали касније.

Послије 1945 иселило се 35 мјештана (највише у Титоград), а у периоду 1918-41 1д са 3 члана (на Космет). Прије балканских ратова на рад у Америку ишло је 23 лица; вратили су се да би као добровољци учествовали у балканским ратовима.

П.С. Фармаци је 2011г имао 462с, у томе 271 Црногорца, и 134 Срба, просечне старости 39,6г.

158. Гољемади (Подгорица)

Налазе се на доњољешанској површини и захватају релативно велики простор од пута Титоград – Цетиње до Горњег Блата (Скадарског језера), односно између ЛИјеђња, Бигора, Брежина, Бриђа и Бегове Главице и Горњих Кокота… Од Титограда су удаљени 15, а од Цетиња 31км.

Село се као катун први пут помиње 1451г . По турским дефтерима 1521 и 1523 имало је 31 односно 21к…

У селу живе само Вукчевићи 56д.

У периоду 1918-41 иселило се 13 мјештана, а послије 1945 68, од којих 45 у Титоград, а остали у Београд, Сарајево, Мостар, Бар, Котор, Зрењанин и другдје… Из села је ради зараде у друге земље ишло око 60 мјештана.

П.С. Гољемади су 2011г имали 78с, у томе 56 Црногорца и 21 Срба, просечне старости 51,6г.

159. Горњи Кокоти (Подгорица)

Налазе се на сјеверном ободу доњољешанске површи, између Богомиље и Радовића главице. Кроз насеље пролази пут Титоград – Цетиње, који је и главни чинилац повољног географског положаја овог села… Насеље је од Титограда удаљено 10, од Цетиња 36 и од мјесног средишта у Барутани 3,5км…

Горњи Кокоти су, попут Гољемада, такође старо насеље. У Турским дефтерима налазимо податке за село Десиће, које је 1521 имало 46, а 1523 39 кућа…

Октобра 1974 у селу су живјели Пејовићи 26д, Новаковићи 9 и Стојановићи 4.

У периоду 1918-41 иселило се 7, а послије 1945 23 (готово сви у Титоград). Сви повремено долазе. Раније је у друге земље ишло 7 мјештана.

П.С. Горњи Кокоти су 2011г имали 74с, у томе 62 Црногорца и 10 Срба, просечне старости 44,9г.

160. Градац (Подгорица)

Налази се у Горњој Љешанској нахији, на СЗ подгорини Веље горе. Насеље је груписано на падинама Оскоруше и Клачне главице, а његов атар захвата брдски, карстификовани простор са увалама и вртачама – између Параца, Станиселића, Буроња и Прогановића… Од Титограда је удаљено 21 и од Цетиња 35км.

Градац се први пут помиње 1431г. У которским писаним споменицима „један Градац помиње се много раније 1335г“. Ковијанић сматра да је то „Љешански Градац, чије име је било познато у Котору, јер је поред њега водио велики средњевековни пут Котор – Подгорица – Ново Брдо“.

Јула 1974 у селу су живјели: Кажићи 6д, Ковачевићи 4, Раичковићи 6, Радовићи 1 и Маровићи 1.

У међуратном периоду се иселило 15 (у Титоград и Пећ) а послије 1945г 49 мјештана, од којих у Титоград 40. Они повремено долазе. Раније је у Америку ишло 18 мјештана. Сада село има 2 дневна мигранта.

П.С. Града је 2011г имао 9с, у томе 7 Црногорца, просечне старости од 62,5г.

161. Корнет (Подгорица)

Налази се између Дражевине и Лијешња. Заузима готово средишњи положај на територији Љешанске нахије. Село је краком дугим 6,5км везано за пут Титоград-Цетиње. Он се одваја код Фармака и води преко Штека и Попратница. Почео је да се ради 1959, а завршен је 1972г. Изградњу прве дионице (4,5км) до Попратнице финансирао је исељеник у Америку Божо Лукин Вукчевић, а другу сами мјештани уз помоћ друштвене заједнице. Насеље је од Титограда удаљено 14, од Ријеке Црнојевића 18 и од мјесног средишта у Барутани 3км.

Према турском дефтеру, село је 1521г имало 37к, а његове махале – Радосалићи 13 и Вишосалићи 9к. У другом дефтеру из 1523 пописане су махале истог села, и то: Илићи са 20к, Вишосалићи са 10, Радосалићи са 12 и Његосалићи са 16к…

П.С. Корнет је 2011г имао 28с, у томе 16 Црногорца и 9 Срба, просечне старости 55,7г.

Октобра 1974 у селу су живјели: Вукчевићи 13д и Ускоковићи 2.

У међуратном периоду иселило се 7 мјештана, а послије 1945г 54 (сви у Титоград). Повремено долазе, а село има 3 дневна мигранта. Раније је на рад у друге земље ишло 13 лица (у Америку 11).

162. Крусе (Подгорица)

Налази се на СЗ подгорини Бусовика, између Дражевине на југу и Бера на сјеверу… Насеље је од Титограда удаљено 13, а од мјесног средишта у Доњој Горици 9км…

Насеље се као један од пет катуна у Горњој Зети помиње 1451г. У которским споменицима први пут се помиње 1494.

У селу су октобра 1974 живјели: Бојановићи 12д, Ћетковићи 6, Разковићи 3, Мишковићи и Перовићи по 2 и Вукчевићи 1.

Послије 1945 иселило се 126 мјештана, од којих – 86 Бојановића (само у Бере око 60), затим 15 Ћетковића, 11 Рацковића, 9 Мишковића и 5 Перовића. Раније је на рад у друге земље ишло 5 лица (у Америку 4 и Цариград 1). Сада дневних миграната (до Титограда) има 24.

П.С. Крусе је 2011г имало 40с, у томе 39 Црногораца, просечне старости 51,9г.

163. Лекићи (Подгорица)

Ово љешанско село налази се у граничној зони СЦГ према Љешкопољу. Смјестило се подножјем Лекићке стране, захватајући равницу између десних обала Мораче и Ситнице. Граниче га Фармаци и Горњи Кокоти на једној и љешкопољска села Доњи Кокоти и Грбавци на другој страни. Географски положај му је (слично Фармацима) врло повољан. Краком дугим 2км, довршеним 1935г повезано је са путем Титоград – Цетиње, од Титограда је уњаљено 10, а од мјесног средишта у Доњој Горици (у Љешкопољу) 6км…

Мада не располажемо подацима који би одређеније указивали на старост насеља, има основе за претпоставку да је оно релативно старо. При томе имамо у виду повољне природне услове, близину двеју ријека, давне и значајне комуникације преко овог дијела Зетске равнице, близу таквих средишта као шт су стара Дукља, Рибница, односно Подгорица, као и релативно ране помене сусједних Грбаваца и Фармака…

Октобра 1974 у селу су живјели: Лаковићи 12д, Новаковићи 8, Вукчевићи 3, Стојановићи 9 и Гарићи 1. Послије 1945 иселила су се 24д са 90 чланова (у Титоград 19д са 71 чланом, у Београд 4 са 16 и у Зрењанин 1д са 3 члана). До балканских ратова у Америку је ишло 11 мјештана…

П.С. Лекићи су 2011г имали 193с, у томе 149 Црногорца и 28 Срба, просечне старости 38г.

164. Лијешње (Подгорица)

Налази се на доњољешанској површи, између Горњих Кокота, Гољемада, Бигора и Корнета. На домаку је пута Титоград – Цетиње, са којим га повезује пет кракова… Без обзира на то што у консултованим изворима не налазимо непосредни помен или друге податке о овом селу, са довољно разлога се може тврдити да је оно старо бар толико колико и два њему гранична села, Гољемади и Корнет…

Октобра 1974 у селу су живјели: Викчевићи 38д, Ускоковићи 2 и по 1д Глобаревићи, Божовићи и Црвенко..

У периоду 1918-45 иселило се 12, а у поратном 45 лица (34 у Титоград, а други у Београд, Мостар, Панчево и другдје). Раније је на рад у друге земље ишло 9 мјештана.

П.С. Лијешње је 2011г имало 84с, у томе 51 Срба и 33 Црногораца, просечне старости 40,8г.

165. Милати (Подгорица)

Ово команско-бандићко село се налази у подгорини Сиљевице, између Долова и Ђеђеза… Од Титограда је удаљено 16, од Даниловграда 18 и од мјесног средишта у Балочима 6км…

Према подацима које смо о Команима у цјелини и појединим команским селима посебно напријед навели, може се констатовати да су Милати релативно старо насеље. Налазећи се недалеко од Ђеђеза, они су такође били у саставу старог племена Малоншића. Од крај 17в данашње Горње Комане почели су да насељавају преци данашњег становништва, који су одатле постепено ширили у друге дијелове команско-бандићског подручја…

Маја 1974 у селу су живјели: Радуловићи и Радоњићи (по 7д) и Јовановићи и Пејовићи (по 2д).

У периоду 1918-41 иселило се 9д са 24 члана, а послије 1945 око 70 мјештана, од којих 20 у Војводину (Црвенка), а остали у Титоград, Никшић, Боку, Београд. Раније је на рад у Америку ишло 17 мјештана.

П.С. Милети су 2011г имали 16с, у томе 13 Црногораца, просечне старости 39,1г.

166. Ораовица (Подгорица)

Налази се на СЗ подгорини Бусовика и захвата средишње дијелове Комна, између Долова, Црвене Папрати и Балоча. „Насеље је размјештено на подовима и у неколиким долови код цркве“… Од Титограда је удаљено 12км, од Даниловграда 15 и од мјесног средишта у Балочима 3км.

Судећи по положају и прилично благодетним природним одликама села, може се поуздано претпоставити да су овдашњи први замеци насеља веома стари. Предање о старим братствима која су крајем 17в овдје затекли новодосељеници (Радуловићи и Бездановићи) указује на старе Малоншиће који су захватали већи дио Комана. С друге стране, о старости насеља говоре остаци манастира св. Врачева, који се налазе усред села. Предање каже да је манастир првобитно подигнут у доба Немањића, те да га је у 16в обновио владика Пахомије Команин…

У селу су октобра 1974 живјели: Радуловићи 22 и Јовановићи и Радоњићи по 2д.

У међуратном периоду иселила су се 2д са 15 чланова, а у поратном – 19 мјештана, од којих су 3д са 6 чланова колонизована у Војводину. Раније је у Америку ишло 7 мјештана, а 1971 су била 2 дневна мигранта…

П.С. Ораовице су 2011г имале 19с, у томе 12 Срба и 6 Црногорца, просечне старости 61,4г.

167. Ораси (Подгорица)

Ово горњељешнско село налази се између Веље стране, Раткове главице, Мисочела и Ставора, гранечиће си са Штитарима, Ћепетићима и Барјамовицом… Насеље је од Титограда удаљено 30, од Цетиња 32 и од мјесног средишта у Грацу 6км…

С обзиром на релативно ране помене сусједних Штитара и Прогоновића, може се претпоставити да је и у подручју данашњих Ораха постојало насеље. Утолико прије што се у селу (у Радомилу, помеђу засеока Милоша и главнине села) налазе стара кућишта. Ту су, по предању, живјели стари Радомиљани. Они су, каже се, имали „свога кнеза“ који је „водио надзор“ кад се градила вода Развађа. Послије њих живјели су ту „некакви Кошарчићи“, да би затим дошли данашњи мјештани, који су у „вријеме владике Данила“ доселили са Вукова Пода из Велестова. Била су то три брата – Пејо, Стојо и Ђуро, од којих су данашњи Пејовићи, Ђуровићи и Стојановићи. Неко вријеме су живјели заједно са старосједиоцима, али у нетрпељивом односу. Дошљаци су ишли на то да Кошарчићима одузму имовину и најзад су их прогнали. У овом предању је вјероватно ријеч о братствима (слично поменутим у Команима) старих Малоншића, који су захватали и ово подручје…

У селу су маја 1974 живјели: Пејовићи 12, Ђуровићи 10, Стојановићи 8 и Ивановићи 1.

У периоду 1918-41 иселило се 83 (у Метохију 43, Цетиње 9, Даниловград 6, Београд 4 и остали у друга мјеста), а послије 1945г 74 лица (у Титоград 32, Цетиње 20, Котор и Никшић по 3, а Београд 2). У Војводину је кол 18д са 88 чланова. Раније је у Америку ишло 31 лице.

П.С. Ораси су 2011г имали 9с просечне старости 60,8г.

168. Парци (Подгорица)

Пружају се ЈИ подгорином Веље горе, између брда Гомиле Маровића, Дебелог бријега, Гојана, Врањске главице и пута Крњичка каманица – Прогоновићи. Граниче их села Градац, Станисељици, Брежине и Загора… Од Титограда је удаљено 24, од Цетиња 33 и од мјесног средишта у Грацу 2км.

Парци су, по свој приливи, једнаке или приближне старости са Грацем и Станисељићима. По турским дефтерима из 1521 и 1523 имали су 16 односно 11 кућа…

Јуна 1973 у селу су живјели: Ђуришићи 8д, Раичковићи 7 и Луковци 1. У периоду 1918-41 исељено је 25, апослије 1945г 103 (у Титоград 85). Највише (повремено) долазе ови из Титограда. Раније је у АМерику ишло 16 мјештана.

П.С. Парци су 2011г имали 31с у томе 19 Црногорца и 10 Срба, просечне старости 51,6г.

169. Прогоновићи (Подгорица)

Налазе се на превојном потезу Веље горе (521м) на западу и Рудинице (755м) на истоку. Туда води стари пут из Катунске у Љешанску нахију… Раније је кроз село пролазио један од главних путева СЦГ. Њиме су у средњем вијеку пролазили каравани од Котора према Подгорици…

На овом подручју налазе се остаци градина, гомила, селишта и гробља, као и неки „стари“ топоними који указују на његову давну насељеност… О војводи Радуну, тј о његовим борбама са Турцима, Ердељановић је записао овакво предање: „Он се био прије 8 пасова (по Т. Кажићу: око 1660г) настанио у Прогоновићима и у два маха је посијекао турске „харачлије“ – први пут код села Релезе (по Т. Кажићу: 1701г) а други пут у горњој Дражевини код свога таста Бана Милоњића… Зато су Турци ударили на његову кулу у Прогоновићима, али му притекну у помоћ Велестовци (Озрињићи) с Вуком Мићуновићем и Мандушићем на челу, те погнају Турке до Котора и посијеку 83 главе“.

У селу су августа 1973 живјели: Радуновићи 40д, Рогановићи 2 и Радоњићи 3.

У периоду 1918-45 иселило се 17, а послије 1945г 153 лица, од којих само у Титоград 107. Од њих повремено долази 117. У Војводини је колонизовано 12, док је раније у друге земље ишло 25 мјештана (у Америку 12, у Аустралији 10 и Белгију и Француску 3). Сада у селу има 46 лица са 55 и више година старости, 13 пензионера и 7 дневних миграната (до Титограда).

П.С. Прогоновићи су 2011г имали 28с, у томе 26 Црногорца, просечне старости 56,8г.

170. Релеза (Подгорици)

Налази се између брда Реле, Јардана (воде), Решње (воде) и Ракове главице. Захвата сјеверни дио искошене ободне зоне штитарске завале, између Прогоновића, Штитара и Ћепетића… Од Титограда је удаљена 26, од Цетиња 30 и од мјесног средишта у Градцу 5,5км.

Назнаке о старости овдашњих насеља, које смо саопштили у дијелу о Прогоновићима, односе се и на ово, такође старо насеље…

У селу су августа 1973 живјели: Радуновићи 6, Ђуровићи 2, Вукићевићи 3 и Думовићи и Којовићи по 1д.

Послије 1945 иселило се 34 мјештана (у Титоград 10, Цетиње 7, Никшић 5, Београд 3, Загреб 2, Спуж 3 и у Мостар, Сарајево и Тиват по 1). Повремено долази 19. На рад у Америку ишло је 10. У селу сада живе 3 дневна мигранта (до Титограда). У насељу има 10 лица старијих од 55г и 3 пензионера.

П.С. Релеза је 2011г имала 7с, у томе 6 Црногорца, просечне старости 53,2г.

171. Станисељићи (Подгорица)

Пружају се јужним подножјем брда Кривог врха, Доброшкице и Туња. Окружавају их села Парци, Градац, Буроњи, Корнет, Лијешње и Брежине… Од Титограда су удаљени 20, од Цетиња 34 и од мјесног средишта у Грацу 1,5км.

Насеље је, попут сусједних села, такође релативно старо. Помиње се (у вези са међама између Брежина и њега) у повељи Ђурђа Бранковића 1492г… Ердељановић је забиљежио „да у Станисељићима има доста успомена на потурчењаке који су у њима живјели“…

У селу су маја 1974г живјели: Богојевићи 16д, Поповићи 7, и Пејовићи и Давидовићи по 2д.

У међуратном периоду исељено је 10-ак п са 35-40 чланова (у Пећ, Подгорицу и Улцињ), а послије 1945г 96, од којих 86 у Титоград. Повремено их долази 62. Раније је у Америку ишло 19 мјештана, у Цариград 2; сада дневних емиграната (до Титограда) има 8. Старијих од 55г у селу је било 27, а пензионера 9.

П.С. Станисељићи су 2011г имали 20с, у томе 17 Црногорца, просечне старости 43,9г.

172. Врањина (Подгорица)

Ово, некада острвско насеље, налази се поред магистрале и жељезничке пруге Титоград – Бар. Од мјесног средишта у Голубовцима (Зета) удаљено је 12, од Вирпазара 7 и од Петровца 36км…

Само острво познато је из средњег вијека по манастиру св. Никола. Врањанин се помиње 1.149г. „Ва љето 1220 постави св. Сава праваго епископа зетског Илариона Шишоевића ва Манастир на Цркви светога Николе в Вранину“. Старост насеља, међутим, не може се поуздано утврдити. Прије свега, нема никаквих индикација да је насеље постојало у претурском периоду. Мјештани кажу да се највећи број досељеника овдје настанио за вријеме Турака, и то због крвне освете или других размирица које су имали у матичним селима. Ту лежо главни разлог што у насељу живи људство из разних братства и племена што (извјесно попут Лимњана) чини јединствен примјер у овој области.

У селу су октобра 1974 живјели: Газиводе 8д, Пајовићи 6, Петровићи, Улићевићи, Сјеклоће и Драшковићи (по 4), Јовићевићи, Дапчевићи и Баришићи (по 3), Игумановићи, Вукашевићи и Генераловићи (по 2) и Вукићевићи, Хлобаревићи, Радановићи, Пекићи, Дармановићи, Почеци, Мараши, Ражнатовићи, Пурлије и Баше по 1д.

Прије 10-15г почела су се досељавати нова д (Вујовићи 2 и по 1д Лопичића, Стојовића, Јокетића и Пекића). Куће су им издвојене у јужном дијелу – код „Задруге“.

Послије 1945г иселило се 47 мјештана, а у међуратном периоду 16. Сада повремено долази око 25д. Раније је на рад у друге земље ишло 12 мјештана.

П.С. Врањина је 2011г имала 209с, у томе 159 Црногораца и 46 Срба, просечне старости 39,7г.

 

Tags: ,

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>