Home » 3 Turizam, Ekonomska istorija, Sela » Sela rođenja i smrti Karađorđa: Viševac i Radovanje

Sela rođenja i smrti Karađorđa: Viševac i Radovanje

Пре неког времена, возећи путем од Раче до Аранђеловца свидела су ми се два пошумљена брда на том путу и помислио сам како је ту лепа и блага природа. Читајући Насеља у Лепеници, и гледајући у мапу насеља на крају књиге, схватио сам да су та два брда у селу Вишевцу месту у коме је рођен Карађорђе. У Радовањски луг често свраћам приликом повратка из Јагодине у Београд, и волим да са пријатељима тамо одем. У село Вишевац, на брдо Збеговиште ићи ћу чим опет будем ишао Цариградским друмом, па ћу и фотографије овог места, према писању медија (Новости) у лошем стању додати уз овај прилог.

Чудна је то била судбина, да буде убијен да десетак километара ваздушном линијом североисточно од места где је рођен, уколико се узме у обзир где је све путовао и живео.

Вишевац (Рача)

Вишевац се простире с обеју страна реке Раче и среског друма, који из варошице Раче води у Наталинце и Тополу. На левој су страни речној преко три, а на десној једва четвртина сеоских кућа. Лево су крајеви: Стари Вишевац, Вишевац и Радуловац, а десно само Мађупа под брдом Градиштем.

Стари Вишевац је на левој страни Влашког и на десној страни Кречанског Потока. Одмах је с леве стране овог потока Вишевац, чије су куће подигнуте на неколико брда; а испод њега је Радуловац с обеју страна Радуловачког Потока…

Кад су велике воде Рача, која је иначе сиромашна водом, јако набуја, излије се из свога корита и потопи сву долинску раван. Тада она јако оштети усеве у пољима, јер дуго не сплашњава, а кад се повуче поља остану под песком и шљунком. Сеоски потоци никад не излазе из својих потока, те нису штетни по село…

Вишевачки хатар има у простору 1047,77 хектара. Зиратна земља износи 885ха (њиве 712,15 и ливаде 173 ха), а шума 162,62 ха. Земља за обрађивање је у другом (133,52 ха), трећем (555,88 ха) и четвртом (195,75 ха) зиратном реду; а шума је у трећем (41,46 ха) и четвртом (121,16 ха) шумском реду. Осим тога има још 38 ха заједничке „селске“ шуме и утине на Градишту, Подрумској Страни и Красиловици. Кад се то дода, онда површина сеоског хатара износи укупно 1085,77 хектара.

Вишевчани имају својих земаља у хатарима села Поповића, Бошњана, Бара, Лукања, Сепаца (Јасеница), Баничине (Јасеница), варошице Раче и засеока Адровца. У вишевачком пак хатару имају поља становници села Бошњана, Лукања, Баничине, Саранова (Јасеница), засеока Адровца и варошице Раче.

Године 1903 у овом селу било је 17 родова у 166 домова са 1.102 душе, 1910 број кућа се попео на 195, а становника на 1.282. Међутим 31 јануара 1921 године живело је у Вишевцу 1.150 душа.

Сви се сељани слажу у томе да су сеоско име донели његови оснивачи, који су добегли овамо из истоименог села у коме су живели до Прве сеобе. Али док једни кажу, да су га донели они родови који су дошли из Црне Горе из племена Куча (међу којима је био најугледнији Карађорђев) дотле други причају, да се тако звало место порекла данашњег настаријег вишевачког рода Стојаковића. Овај је род, веле, живео у селу Вишевцу близу Сјенице. Карађорђев дед, бежећи у Србију, позвао је Стојакова оца да заједно пођу, на што је овај и пристао. Када су се доцније неки оснивачки родови утрли, а други отишли одавде, названо је ово село Вишевац по имену његовог краја, у коме је живео једини у њему заостали оснивачки род Стојаковићи. Међутим трагајући за селом тога имена у Црној Гори и око Сјенице, нисам га нашао ни у једном речник места на којој било карти наше Краљевине.

Крајеви Вишевац и Стари Вишевац имају име самог села. Стари се зове стога што је то најстарији крај сеоски, у коме су се настанили први досељеници. Радуловац је добио име поља на коме је заснован. Ту је било трло некога Радула из једног замрлог рода. Оно се звало Радулово, а по њему сеоски крај Радуловац. Мађупа је била најпре име места где су живели Цигани-Мађупци; кад је село проширено и овде, онда је овај назив задржан за новоосновани крај сеоски.

Вишевац је настао крајем прве половине 18-ог века у Старом Вишевцу на месту, које се и данас зове Збеговиште. Ускоро затим постао је крај Вишевац. Радуловац је из доба Кочине Крајине. Ту су се прво населили Мијатовићи из Ресаве. Мађупа је најмлађи крај. Основали су га Миловановићи из Јаковца у Тимоку 1806 године. Оснивачки род Стојаковића има данас у селу 51 кућу, т.ј. скоро трећину од укупног броја…

Село је расло поглавито досељавањем и рађањем, а број кућа се повећавао деобом и распадањем задруга. За време Кочине Крајине досељена су овамо 4 рода (51 дом), у доба Првог Устанка 4 рода (54 куће), а после 1815 године 8 родова (10 домова).

Вишевац је насељен из 7 области. Тимок му је дао 6 родова 52 куће, Јасеница 4 рода 16 домова, Ресава 3 рода 38 кућа, Стара Србија 1 род 51 дом, Црна Река 1 род 7 кућа, Гружа и Драгачево по један род један дом.

Од 17 вишевачких родова 9 их је дошло у збег (156 кућа), 5 као уљези (5 домова), а по један у службу (3 куће), у питомину (1 дом) и као доводац (1 кућа).

Старине су у овом селу тројаке: римске, средњевековне српске и из турског доба. У римске спада Туглиште где се распознају темељи грађевина од цигле. У средњевековне српске долазе: Градиште, Селиште и Џидовско Гробље. Међу свима старинама највише се истиче Градиште на источном брду, на чијим је странама сеоски крај Мађупа. Сељани причају да је овде био некада град, чије су се развалине познавале до пре 50 година. Сад је исто место зиратна земља, где се приликом орања и копања наилазе камени темељи, јер је сва цигла одавно разнесена. Народно предање каже, да је тај град зидала „проклета Јерина“. Он је био на оголићеном темену брда, а свуда испод њега дизала се густа шума. Отуд је стража с њега имала врло простран видик по Лепеници, Јасеници, па чак и Поморављу.

Одмах је испод Градишта Селиште, у равници с обеју страна реке Раче, до данашњег друма. Ту је, веле, била стара варош, коју нико није запамтио, али о којој се прича са колена на колено. Судећи по положају Градишта и Селишта може се скоро поуздано рећи, да је овде било средњевековно српско насеље: град и под њим трг. У прилог овој претпоставци иде и Џидовско Гробље, ниже насипа, на левој страни Раче, на коме и данас имају два камена без белега, који су уништени зубом времена. Ово је, вероватно, било гробље тог средњевековног насеља.

Успомена на турско доба одржала се у именима: Аниште, Турско Поље, Трмчиште и Стража. У Аништу је некада био турски хан, у Турском Пољу и Трмчишту трмчаници (пчелиници) вишевачког спахије, а на Стражи су били чувари који су мотрили на околне путеве. Поред тога на Турке опомиње и име поља Диваниште, где су они излазили на одмор и диване.

Међу свима лепеничким селима Вишевац има највећи историјски значај, јер је у њему рођен вођ нашег Првог устанка на Турке, Карађорђе Петровић, прадед нашег данашњег Краља Александра I Карађорђевића.

О Карађорђевом рођењу писано је на више места, али се прича коју сам чуо од Вишевчана и околних сељана унеколико разликује од осталих, које су забележене по разним списима. Ту сам причу објавио у шабачком листу Јединство (Т.Радивојевић: Карађорђево рођење. Јединство, орган радикалне странке, бр. 8 од 25 децембра 1903 год у Шапцу), али сматрам за потребно да је и овде изнесем.

У доба Карађорђевог рођења живело је у Вишевцу десетак српских породица по планинским збеговима. Сеоски хатар припадао је спахији Сали-аги, који је становао у Крагујевцу, а овамо долазио врло ретко. Карађорђеви родитељи Петар и Марица, живели су одвојено од осталих добеглица на десној страни Раче, у збегу на Градишту. Ту су пребегли с леве стране речне: неки веле од Турака, а други кажу због чуме. Они су живели у колиби под једном липом, која је, по наредби власти, посечена пре неколико година.

У данашњем Аништу био је тада хан, које је држао неки Турчин. Оне ноћи кад се Карађорђе родио, ханџија је легао раније него обично. Спавао је врло немирно и сањао страшан сан. Узнемирен њиме тргне се, скочи из постеље и случајно баци поглед на Градиште. Имао је шта и видети: Једна врло сјајна звезда поче се спуштати низ Небо и заустави се баш над колибом Карађорђевих родитеља. Звезда је сијала толику светлост, да је обасјала сву околину и засенила очи ханџији. Наста мрак као што је и пре тога био. Турчин се умири, дубоко замисли, леже и продужи спавање.

Чим је сутрадан чуо, да се те ноћи у тој колиби и баш у то доба родило мушко дете, он дозва Карађорђева оца и исприча му свој чудновати сан. „То ће дете бити велики и славан човек, али ће за нас Турке бити страшан. Склањај се одавде!“. Те је речи ханџија изговорио Петру, с киме је био у пријатељским односима. Петар послуша Турчинов савет, и чим се вратио кући пребегне, са женом и сином, са Градишта у зег на другој страни реке.

Тај догађај и ханџијин сан убрзо се рашчуше по околини и допреше до ушију крагујевачких Турака. Они се јако уплашише пророчанства вишевачког ханџије и одлучише да побију сву новорођенчад у Вишевцу, не би ли међу њима пала и глава Карађорђева. Сеоски спахија Сали-Ага лично дође у Вишевац и нареди покољ све деце вишевачке старе до годину дана. Писак и кукњава матера разлегаху се на све стране по селу и гори, али јаничари бејаху немилосрдни и свирепо извршише агину наредбу. Али нису постигли жељени циљ јер је Карађорђева мати Марица побегла дубоко у шуму и сакрила свога сина у шупљу кладу, да га јаничари не би могли пронаћи. Ту га је држала, док се Турци нису вратили у Крагујевац, а сама се за то време прерушила у девојку збацивши са себе одећу невесте. Али се и поред тога, као све остале младе жене и девојке, морала крити од јаничара, јер су им они, гдегод су коју стигли, скирали горњу одећу и стезали дојке да виде цурили из њих млеко. Ово су чинили ради тога да би пронашли матер Карађорђеву, а преко ње и њено дете.

Сеоско је гробље на Красиловици, с леве стране реке Раче. У њега се копа цело село и одовуд и одонуд реке. У селу су три трпезе, по једна у Старом Вишевцу, Вишевцу и Мађупи.

Молитва је на Младенце. Литија се носи двапут: део села у лево од реке на Спасовдан, а онај на десној страни речној по Спасовдану.

Стр. 49-54.

П.С. Вишевац је имао 274 становника у 1834 години, 735 у 1884, 1.298 у 1948 години, 700 у 2002, и 610 у 2011 години, у томе 19 млађих од 5 година (29 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 45,7 година.

Радовање (Велика Плана)

Радовање је на станама и теменима неколико брда од којих свако има своје нарочито име. То су брда: Самарић, Момајска, Крушчица, Диваниште, Липовчић, Купусина и Срчаник. По њима су куће које састављају ове крајеве: Влашки Поток, Диваниште, Село, Крушћицу, Момајску и Самарић.

Влашки Поток је одвојен од Диваништа косом Срчаником; између њих су сеоска имањa, а отстојање им износи пола часа хода.

Диваниште је растављено од села брдом Чукарцем, а раздаљина им је око 15 минута. Између Села и Крушчице су поља и пут сеоски.

Крушчица је одвојена од Момајске потоком Саставцима, а Мајска од Самарџића Ајдучким Потоком. Између Крушчице и Момајске има 15, а од Момајске до Самарића 10 минута хода.

Радовање је већим делом у сливу Лепенице, а мањим (по простору и броју кућа) у сливу Јасенице. Зато сам га урачунао у Лепеницу…

Сеоски хатар има у површини 990 хектара: 702 ха  под њивама, 75 ха под ливадама и 213 ха под шумом. Сва је зиратна земља (777 ха) у другом зиратном реду, а шума у другом шумском реду. У 213 ха шуме урачунато је и 13 ха „селске шуме“ у Дреновчићу и Рибнику. Шума у Дреновчићу заједничка је за све село и за Ракинац.

У овом селу имају поља сељани Ракинца, Баничине (Јасеница), Новог и Старог Аџбеговца (Ново и Старо Село – МЗ). Становници радовања имају својих земаља у хатарима Велике Плане, Ракинца и Старог Аџбеговца.

И у крајевима овог села има кућних група разгранатијих родова. Кућне групе имају у Селу: Аћимовићи, Лазовићи, Павићи Ђокићи и Зарићи; у Диваништу: Вуловићи, Живановићи и Дабовићи; на Самарићу: Јовићи и Радисављевићи; у Крушчици: Јовановићи, Павићи и Страињевићи; а у Влашком Пољу Илићи.

Радовање је 1903 године имало 31 род са 170 кућа, у којима је (1900) било 920 становника.Међу њима је један род с једним домом био цигански. 1910 године број кућа износио је 175, а број душа 1.033. На дан 31 јануара 1921 у селу су живела 923 становника.

Сељани причају, да је њихово село добило име по називу места на коме је засновано. О постанку назива тога места постоје у народу три објашњења. Једни веле, да је место прозвано по Радовану Пикљи, који се први овамо доселио. Други кажу да му је име дао кнез Лазар, а пре тога се звало Омајска. Из овог села је дошло, како се прича, на Косово 79 најбољих српских оклопника. Кнез Лазар видећи их како поносно иду узвикну: „Ево мога радовања!“. Па кад му рекоше да су из села Омајске, он им препоручи да га назову Радовањем. Трећи говоре, да је у турско доба живело овде 70 Радована, који су се спасли од јаничарских зулума бекством у Немачку (т.ј. Аустрију). У част свога спасења прозвали су своје место његовим данашњим именом.

Имена појединих крајева постала су овако. Село се зове зато што заузима средину села и што је највећи део Радовања, како по броју родова тако и по броју домова. Диваниште је названо по имену места на коме је основано. Ту су Турци долазили на теферич и на „диване“. Самарић је првобитно име брда на коме је заснован истоимени крај села; а брдо је названо по свом облику, јер заиста личи на самар. Крушчица је постала у истоименом пољу названом по некој крушчици. Влашки Поток се зове по „Власима“, досељеницима из Ресаве.

Али иако сељани верују да је Радовање постојало још у доба Косовске битке, ипак оно према мојим истраживањима није старије од 110 година и постојало је за време Кочине крајине. Основало га је 13 родова (Лазовићи, Павићи, Аћимовићи, Милутиновићи, Обалаши, Стругаревићи, Вуловићи, Дабовићи, Ђокићи, Зарићи, Јовчићи, Милентијевићи и Мирковићи), који данас у селу имају 111 домова или скоро 2/3 од укупног броја. То је једино лепеничко насеље са тако великим бројем оснивачких родова.

Чудновато је, да ово село није унесено ни у један списак насеља све до пописа 1866 године…

Тако исто Радовање није унесено ни у једну од досад поменутих карата на којима је претстављена Лепеница до 1853 године.

Радовање је више израсло рађањем него новим досељавањем, јер је у доба Првог устанка добило само шест родова (45 кућа), а после 1815 године 12 родова са 14 домова.

Село је насељено из 11 области. Највише је досељеника (7 родова 47 кућа) дошло из Старе Србије, па затим (5 родова 53 дома) из непосредног слива Голијске Моравице (3 рода (14 домова). По два рода дошла су из Лепенице (2 куће), Ресаве (21 дом), из непосредног десног слива Велике Мораве (19 кућа), Тимока (11 домова) и Ђетиње (2 куће). А по један род досељен је из Груже (5 домова) и Језаве (1 кућа.

Скоро две трећине родова (19) и највећи број сеоских домова (156) пореклом је до досељеника, који су овамо добегли у збегове. Три рода (4 куће) досељена су у службу, три рода (3 дома) на женино имање, два рода (3 куће) на трло. По један род са по једним домом води порекло од надничара, ковача, довоца и досељеника.

Испод данашњег сеског гробља, у чаиру Матеје Ђокића, има неко камење од старе грађевине. Народ мисли, да су то остаци цркве и зове их Црквина. Причају, да чим неко отпочне какав рад на томе месту одмах га стигне каква несрећа. Отуда је, веле, у роду Ђокића увек по неко чељаде с телесним недостацима (о овоме се ја лично нисам уверио). Других старина нема у овом селу, али имена поља: Диваниште и Караула потсећају на Турке, а Маџарка на Мађаре којих је овде некад (привремено) било.

У сеоској порти има једна софра.

Сеоско је гробље између крајева Села и Крушчице.

Пољска је заветина ускршњи Бели Четвртак, а виноградарска су Младенци. Литија се носи на други дан Св. Тројице.

У овом је селу, 13/26 јула 1817 године, убијен вођ Првог српског устанка Карађорђе Петровић, на трлу у ливади Драгића Војкића из Старог Аџбеговца. То место се сада зове Драгићевица. Оно је северно од села на брду Крушчици. Овде је некада био пуст луг, а сада има само један лужник и на њему запис – урезан крст. Убиство је извршио Никола Новаковић из Лапова по наредби кнеза Милоша, а под руководством војводе Вујице Вулићевића.

Четврт часа ниже Драгићевице је црква Покајница у Грабовачком Потоку. Она потпада под хатар Велике Плане (Јасеница). Њу је, по једнима, саградио војвода Вујица у знак покајања за извршени злочин, а по другима књаз Милош од онога новца који је убица нашао код убијеног Вожда. Причају, да је црква подигнута на овоме месту зато, што је Карађорђе пролазећи овде једном приликом рекао, да је ово место врло згодно за цркву.

Стр. 196-200.

П.С. Радовање је имало 344 становника 1866 године, 653 у 1884, 1.129 у 1948, 689 у 2002, и 543 у 2011 години, у томе 21 млађих од 5 година (33 од 5 до 10), уз просечну старост од 42,4 године.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>