Home » Uncategorized » ZAKONI KAO SMETNJA DALJEM RAZVOJU I NEDOVRŠENOJ TRANZICIJI

ZAKONI KAO SMETNJA DALJEM RAZVOJU I NEDOVRŠENOJ TRANZICIJI

Rad je priložen i obrazložen na savetovanju Naučnog društva ekonomista Srbije održanom 5.5.2012. godine na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Mahmud Bušatlija, Miladin Kovačević, Stojan Stamenković

Opšta reforma zakonskog regulisanja privrednog sistema u Srbiji treba da obezbedi održivi razvoj u procesu evropskih i međunarodnih integracija koje su započete. U  tom okviru,  ključni ciljevi su značajno povećanje broja novih radnih mesta u krajnjem ishodu (bez obzira na tranziciono prilagođavanje konkurentnosti ekonomije kratkoročnim smanjivanjem broja zaposlenih) i predvidivu, pouzdanu egzistencijalnu osnovu trećeg doba.

Kao primarni zadatak nove vlade ovde vidimo dugoročnu fiskalnu konsolidaciju, posebno u situaciji kada je nivo javnog duga suočen sa limitom i kada izdavanje državnih obveznica deviznim zaduživanjem izgleda nema alternativu, što znači i zaoštravanje pitanja eksterne likvidnosti te investicionog rejtinga zemlje. Okvir je širi. Naime, razumno je da svi budući tranzicioni (reformski) koraci budu  usmereni navedenim ciljevima, a da bi se pokrenuli pozitivni procesi njihovog ostvarivanja nužna je sveukupna reforma javnog sektora kao jezgro inače potrebnih sveobuhvatnih reformi šireg sistemskog ambijenta. Ta reforma bi  obuhvatila javnu upravu, javne finansije, javna preduzeća, fondove obaveznog socijalnog, zdravstvenog i penzijskog osiguranja, kao i segment upravljanja državnom i javnom imovinom, u okviru koga je najvažnije upravljanje gradskim i građevinskim zemljištem. Svi budući rezultati javne uprave i političkog delovanja, što podrazumeva i održivo ublažavanje nužnih strukturnih i tranzicionih efekata na opštu  zaposlenost, treba da se mere nivoom zaposlenosti i pouzdanosšću obaveznog penzijskog sistema.  Sagledavajući  budućnost na ovaj način, kao veliki problem i smetnja daljem razvoju uočava se donošenje i primena određenih sistemskih zakona. U nastavku će biti analizirani neki od važećih zakona koji najviše zaprečavaju normalno funkcionisanje države u domenu tržišnog i socijalno prihvatljivog ambijenta i, shodno tome, zaprečavaju predvidiv, na dugi rok pouzdan i ravnomeran razvoj. To su: Zakon o planiranju i izgradnji, Zakon o obaveznom penzijsko-invalidskom osiguranju, Zakon o javnoj svojini, Zakon o restituciji, nacrt Zakona o razvojnoj banci Srbije, zakoni koji regulišu fiskalnu politiku i poreski sistem. Ovde se ne razmtraju širi regulatorni okvir i praksa u pogledu ustavnog i pravnog sistema ili pak instrumentarij prinude i sankcionisanja negativnih pojava i smetnji razvoju slobodnog tržišta kao što su monopoli, korupcija i dr. Ipak, navedeni regulatorni okvir (mada bi se mogli dodati i neki drugi zakoni) smatramo ključnim  i u pogledu iskorenjivanja generatora i prostora za takve pojave.

U svakom odeljku posvećenom određenom zakonu ili grupi zakona locirani su problemi u primeni i način na koji određeni zakoni ometaju, ili onemogućavaju dalji razvoj te mogućnost prevazilaženja problema.

Za Zakon o planiranju i izgradnji je kao najbolja opcija sagledano njegovo stavljanje van snage; sva njegova dejstva treba da se ponište i rezultati dosadašnje primene vrate u pređašnje stanje. Umesto ovog Zakona, kao uputna je sagledana izrada i usvajanje čitavog niza zakona koji bi regulisali prostorno i urbanističko planiranje, izgradnju, gradsko i građevinsko zemljište, rad zemljišnih fondova i legalizaciju nelegalno izgrađenih objekata. Opisani su principi na kojima treba da budu kreirani i upotrebljavani ovi zakoni. Zakon o planiranju i izgradnji tretira i jedan deo restitucije, čime je prejudiciran konačan predlog usvojenog Zakona o restituciji i time je naneta  šteta javnom interesu i građanima. Zbog toga smo se posebno osvrnuli i na Zakon o restituciji, koji svojim dejstvom dovodi do neravnopravnosti građana, a povećava javni dug, u uslovima njegove problematične održivosti. Obavezno penzijsko-invalidsko osiguranje, kao najveći budžetski korisnik, posebno je analizirano i razmatrano, a sagledano je i rešenje koje bi dovelo do relaksacije budžeta i pouzdanog funkcionisanja sistema[1]. Analiza  Zakona o javnoj svojini polazi od principijelnih postavki koje opredeljuju definiciju državne svojine, odnosno pravilno upravljanje državnom svojinom u komercijalne i javne svrhe. Pravilna definicija otvara mogućnost uspostavljanja javno-privatnog partnerstv i uvođenje privatne štednje u javne servise i usluge. Pored analize Zakona o restituciji i problema koji će nastati njegovom primenom, predstavljene su  i principijelne postavke na kojima mora biti uspostavljena restitucija,  kako otklanjanjem jedne nepravde ne bi bila učinjena još veća. Analiziran je nacrt Zakona o razvojnoj banci i sagledano rešenje o uspostavljanju pouzdanog državnog razvojnog instrumentarija, koji treba da pomaže razvoj prioritetnih oblasti od opšteg interesa. Na kraju je dat predlog promena fiskalne politike i poreskog sistema, što bi trebalo da, sa ostalim tretiranim zakonskim promenama, uspostavi kostur reformi u javnom sektoru, da dovede do smanjenja javne potrošnje i pouzdanog rasta budžetskih prihoda.

1.         ZAKON O PLANIRANJU I IZGRADNJI

Stvaranje zakonodavnog okvira koji bi konačno uredio planiranje, izgradnju, definiciju gradskog i građevinskog zemljišta, razgraničenje i pretvaranje ostalog u građevinsko zemljište, neophodan je korak ka stvaranju odgovarajučeg političko-ekonomskog ambijenta u kome se mogu očekivati investicije, toliko potrebne za dalji održiv i na dugi rok predvidiv razvoj. Ovaj korak bi takođe omogućio, stvaranje prepoznatljivog i funkcionalnog zakonskog okvira u ovoj oblasti, kao i visoke norme primene zakona i izvršenja pravosnažnih sudskih odluka, neophodnih za ostvarivanje evropske integracije.

U proteklom periodu već su propuštene dve šanse da se oblast planiranja i izgradnje uredi na odgovarajući način. Prvi put 2003. godine: i pored primedbi stručne javnosti, investitora i građevinske industrije, kao i upozorenja da tadašnji predlog Zakona o izgradnji i planiranju ne odgovara svojoj svrsi, Zakon je u Skupštini usvojen i, kako se i očekivalo, nije omogućio bilo kakav napredak u oblasti izgradnje, što se moglo videti i iz ocene Svetske banke (SB) da se nalazimo u rangu zemalja sa najdužim periodom pribavljanja građevinske dozvole[2]. I pored svih saznanja o neadekvatnom zakonskom ambjentu, na koje je upozoravala stručna javnost, 2009. godine donet je novi Zakon o planiranju i izgradnji, koji je situaciju dalje zakomplikovao[3]. Zakon je stupio na snagu u septembru 2009, a do sada još uvek nisu doneta sva podzakonska akta koja bi omogućila punu primenu, iako je rok bio 30 dana. Samo donošenje Zakona kao i evidentna nemogućnost da se u celini primeni, bitno je ugrozilo mogućnost sveobuhvatne, temeljne reforme javnog sektora, čime se dovodi u pitanje budući razvoj, kao i temeljni principi demokratije i slobodnog tržišta, dakle onih bitnih zahteva koji moraju biti ispunjeni ukoliko želimo postati punopravan član EU. Nemogućnost da se Zakon primeni više od dve i po godine dovela je do Nacrta Zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji (2011). Na žalost, ovaj Nacrt donosi uglavnom terminološka poboljšanja i predstavlja samo kozmetičko doterivanje zasnovano na pogrešnim predpostavkama važećeg Zakona.

Dovoljan je površan pogled na Zakon o planiranju i izgradnji, da bi se zaključilo da je ishitren, urađen bez potrebnih analiza efekata, konfliktan, pa samim tim i nesprovodiv. Problem ovoga Zakona, kao uostalom i zakona iz 2003., je da se kroz jedan zakon pokušavaju rešiti mnogi problemi. Osim (1) planiranja i (2) izgradnje, zakon pokušava da reši i pitanje (3) građevinskog zemljišta, (4) restitucije nacionalizovanog zemljišta i (5) legalizacije bespravno izgrađenih objekata. I bez iskustva u dosadašnjoj (ne)primeni Zakona, jasno je da svaka od ovih pet oblasti mora biti obrađena posebnim zakonom, da bi se prava i obaveze jasno utvrdile, a procedure pojednostavile i skratile. Nastavkom razrade principa iz važećeg Zakona iz 2009, koji je gotovo neprimenljiv, što je dosadašnja praksa i pokazala, situacija se niukoliko neće popraviti; to se ogleda u sledećem:

  • Planiranje je potrebno urediti posebnim zakonom koji bi obuhvatio prostorni plan Republike (PPR) i sve ostale planske dokumente nižeg reda[4]. Zakon predviđa uređenje prostora bez planiranja i dugoročne strategije razvoja Republike[5]. Iz dosadašnje prakse je jasno da je nemoguće primeniti Zakon jer ne postoje osnovni planski dokumenti.
  • Nedonošenje planova nižeg reda ometa primenu Zakona, jer su ti planovi osnova za izdavanje lokacjiske i građevinske dozvole, ali i legalizacije bespravno sagrađenih objekata.
  • Sam Zakon je u dobrom delu arbitraran i njegova primena zavisi od donošenja preko 60 podzakonskih akata, od kojih je doneto jedva nekoliko. Vlada je šest meseci nakon usvajanja Zakona donela jednu, a nedavno i drugu uredbu, koje su predstavljene kao najvažniji elemenat regionalizacije i ravnomernog razvoja, od koga se očekuje značajno privlačenje stranih investitora. Uredbe omogućavaju lokalnim samoupravama da investitoru[6], malim i srednjim preduzećima[7], smanje zakup građevinskog zemljišta i da mu ga čak poklone, pod uslovom da isti zaposli određeni broj radnika. Konačnu odluku donosi Vlada na predlog lokalne samouprave. Ove uredbe, otvaraju dva krupna pitanja: (1) motivacionog smisla i  zdravog razuma[8]; (2) pitanje povezano sa opštim principom podele nadležnosti između različitih nivoa vlasti i jednim koherentnim zakonom o državnoj (javnoj) svojini[9]. Decentralizacija jeste osnov ravnomernog razvoja, gde je uloga države isključivo planiranje dugoročnog razvoja, na osnovu raspoloživih materijalnih i humanih resursa. Sa tog stanovišta je neprihvatljivo da država podupire, ili stvara sistem u kome će lokalna samouprava unutar svoje nadležnosti predlagati, a Vlada odlučivati, umesto da u potpunosti prepusti lokalnim samoupravama da odlučuju i sa punom odgovornošću sprovode svoje odluke u zakonskim okvirima, u najboljem interesu svojih građana.
  • Arbitrarnost Zakona koji nije propraćen odgovarajućim podzakonskim aktima dovodi do spuštanja arbitraže na niži upravni nivo (gradovi i opštine), što za posledicu ima otpor administracije da primenjuje nejasne, pravno ili intersno konfliktne, ili nedovoljno jasno definisane zakonske odredbe. Svaka arbitrarnost, bilo da je na nivou lokalne ili republičke uprave, neminovno otvara put zloupotrebi političkog položaja i korupciji.
  • U delu Zakona koji reguliše izgradnju, nije razdvojena izgradnja objekata u većinskom vlasništvu države od objekata u privatnom vlasništvu, te je predviđeno davno prevaziđeno rešenje izdavanja građevinske dozvole na osnovu glavnih projekata za sve vrste objekata i sve vlasničke strukture, što period pripreme i pribavljanja građevinske dozvole znatno produžava. Radi zaštite javnog interesa, investicije u kojima država ili lokalna samouprava, učestvuje kao većinski partner, ili apsolutni vlasnik, moraju biti pod ozbiljnom društvenom kontrolom. Kada su u pitanju privatne investicije, uključujući i one u kojima država učestvuje kao manjinski partner, odgovornost za uspešnost investicije mora da leži isključivo na investitoru.[10]
  • Dalja degradacija Zakona načinjena je ubacivanjem poglavlja „Građevinsko zemljište“, kojim se pokušava delimično rešiti i pitanje restitucije. Gradsko i građevinsko zemljište (bilo da je na teritoriji grada, ili van nje) treba da se tretira posebnim zakonom. Posebnim zakonom o gradskom i građevinskom zemljištu, mora se urediti stvaranje gradskog (opštinskog) okvira, stvaranje, namena, promet i eksploatacija građevinskog zemljišta. Ranija zabrana promena namene poljoprivrednog zemljišta I klase u građevinsko, a u cilju zaštite poljoprivredne proizvodnje, poslednjih godina je nestala iz zakonskog okvira. Svedoci smo poslednjih godina ogromnih zloupotreba, promenom namene poljoprivrednog zemljišta u građevinsko[11].
  • Konverzija prava korišćenja u pravo svojine nad građevinskim  zemljištem je opterećena nejasnim rešenjima koja otvaraju mogućnost da se troškovi kupovine kapitala preduzeća u procesu privatizacije, tretiraju kao troškovi kupovine građevinskog zemljišta[12]. Konverzija građevinskog  zemljišta definitivno ostavlja državu bez imovine, čijom utilizacijom ta ista država treba da stiče sredstva za ostvarivanje njenih osnovnih funkcija:  školstvo i zdravstvena zaštita, podmirivanje obaveza prema penzijsko-invalidskom osiguranju, ali i prema korisnicima restitucije, sve to u funkciji daljeg smanjivanja, a ne povećavanja i onako prevelikog javnog duga.
  • Pretvaranjem prava korišćenja građevinskog zemljišta u pravo svojine, definitivno se onemogućilo sprovođenje restitucije naturalnim povraćajem, pa će se obavljati isključivo finansijskom kompenzacijom, kako je to predviđeno Zakonom o restituciji.
  • Koren problema legalizacije nalazi se u dva potpuno odvojena segmenta nelegalne izgradnje: (1) izgradnja stambenih i malih zanatskih objekata za ličnu upotrebu, nastala iz migracija tokom devedesertih i mehaničkog priliva stanovništva u Beograd. To su objekti izgrađeni na neuređenom zemljištu, koje iziskuje izgradnju neophodne infrastrukture i integraciju stanovništva u neki od privrednih i robnih tokova; (2) nelegalna izgradnja objekata koji se dalje komercijalizuju[13]. U svakom slučaju, legalizacija je vrlo složen postupak u oblasti komercijalne izgradnje i zavređuje izradu novog zakona, sa vrlo ozbiljnim rešenjima utvrđivanja i sankcionisanja obostrane odgovornosti, investitora i javne uprave; inače se legalizacija ove vrste objekata neće moći uspešno sprovesti.

Pored promptne, ali i štete koju će nanositi sve dok je na snazi (štete izazvane lošim i komplikovanim procedurama i arbitrarnim odlučivanjem na svim nivoima javne uprave, koje su se već reflektovale na smanjenje i dalji konstantan pad direktnih stranih investicija, a posebno Green Field investicija), Zakon o planiranju i izgradnji nanosiće i značajnu dugoročnu štetu povećavajući javni dug, daleko preko granice održivosti, po osnovu konverzije prava korišćenja u pravo svojine nad građevinskim zemljištem, legalizacije nelegalno izgrađenih objekata i restitucije nacionalizovane imovine. Zakon nastavlja narušavanje Ustavom zagarantovane jednakosti i jednakopravnosti svih građana po svim navedenim osnovama.

1.1.      Konverzije prava korišćenja u pravo svojine nad građevinskim zemljištem

Konverzije prava korišćenja u pravo svojine nad građevinskim zemljištem, u svim predviđenim oblicima, ne vodi računa o zaštiti javnog interesa, kreira dodatni javni dug, legalizuje manipulacije i zloupotrebe procesa privatizacije. Ova konverzija direktno uništava teritorijalni, odnosno rentni kapital koji mora kreirati najizdašniji direktni budžetski priliv, a koji treba da postane motor daljeg održivog  razvoja. Konverzija uz naknadu, građevinskog zemljišta na kome su sagrađeni privredni objekti, prenosom prava svojine na preduzeća koja menjaju namenu, uz predviđene popuste ne može generisati dovoljno sredstava koja bi mogla pokriti finansijsku kompenzaciju umesto restitucije tog zemljišta. U ovom slučaju posebno brine činjenica da tržišnu cenu građevinskog zemljišta određuje Uprava prihoda, što je negacija slobodnog tržišta, a otvara mogućnost arbitrarne odluke podložne zloupotrebi političkog položaja i visokoj korupciji. Konverzija zemljišta koje nije predmet restitucije, umanjuje državnu imovinu bez stvaranja prihoda po osnovu adekvatne tržišne cene. Svako umanjenje državne imovine trajno eliminiše prihod po osnovu korišćenja te imovine, koji treba da predstavlja izvorni budžetski prihod, a na taj način stvara potencijalni javni dug. Demokratija ne poznaje mandat koji izabranim i postavljenim protagonistima javne uprave, na bili kom nivou, dozvoljava umanjivanje vrednosti državne i javne imovine.

1.2.      Legalizacija nelegalno izgrađenih objekata

Legalizacija nelegalno izgrađenog objekta mora imati jasnu definiciju dva potpuno odvojena procesa: (1) kažnjavanje nezakonite radnje i (2) opremanje građevinskog zemljišta, a u cilju zaštite jednakosti i jednakopravnosti svih građana i zaštite javnog interesa. Nezakonita izgradnja na neki način mora biti kažnjena, da bi se jasno stavilo do znanja da se i ubuduće nezakonito ponašanje ne može tolerisati. Socijalno odgovorna, demokratska država mora uvažiti određene socijalne elemente i u dobroj meri amnestirati prekršioce, ukoliko za to postoji opravdanje. U tom slučaju, maksimalna amnestija treba da bude da se sazidani objekat ne ruši. Nezakonita izgradnja komercijalnih ili objekata za tržište, mora biti rigorozno kažnjena, vodeći računa da sankcije snosi prekršilac, odnosno onaj koji je bespravno sagradio objekat, a ne kupac. U cilju zaštite javnog interesa, ne sme se dozvoliti da nelegalan i nezakonit postupak ostane nekažnjen, uvodeći u proceduru razne popuste. Onaj kome je objekat legalizovan mora da ima ista prava i obaveze po osnovu ustupanja i opremanja građevinskog zemljišta, kao i svi ostali koji su legalno gradili. Svaki popust koji se primenjuje na ustupanje i opremanje građevinskog zemljišta na kome se nalazi legalizovani objekat, stavlja u neravnopravan položaj ostale građane, a dodatno kreira javni dug po osnovu nenaplaćenog opremanja građevinskog zemljišta.

1.3.      Restitucija nacionalizovane imovine

Zakonom predviđeni način konverzije prava korišćenja u pravo svojine nad građevinskim zemljištem, prejudicirao je rešenja u Zakonu o restituciji, ograničavajući povraćaj građevinskog zemljišta isključivo na finansijsku kompenzaciju. Na osnovu analize prispelih zahteva po osnovu Zakona o registraciji imovine za povraćaj, utvrđeno je da je za povraćaj evidentirano 127.122.207,00 m2, a nakon uklanjanja dupliciteta 122.444.837,00 m2 građevinskog zemljišta[14]. U momentu sprovođenja odredaba Zakona o registraciji imovine za povraćaj, najveći deo građevinskog zemljišta je i dalje bio u vlasništvu države[15]. Ukoliko imamo u vidu da je država Zakonom o planiranji i izgradnji iz 2009. godine omogućila privatizaciju nacionalizovanog zemljišta, po osnovu prava korišćenja i zakupa građevinskog zemljišta, onda je jasno da ta ista država ne može imati pravo da donese propis kojim će oštetiti ranijeg vlasnika u postupku finansijske kompenzacije, diskontujući procenjenu vrednost njegove ranije oduzete imovine. Potpuno je jasno da država nema nikakav argument kojim bi pravdala diskontovanu vrednost imovine, u situaciji kada je omogućila privatizaciju nacionalizovane imovine, odnosno transfer vlasništva nad građevinskim zemljištem privatnicima, u njenoj punoj vrednosti. Računajući na ovu činjenicu, mora se uzeti minimalna ukupna procenjena vrednost imovine koja će biti predmet restitucije, od oko 8.6 milijardi €, uvećana za iznos kompenzacije za imovinu koja je eksproprisana u periodu 1941 – 1945. godine. Ukoliko bi ukupna procenjena vrednost kompenzacije dostigla samo 12 milijardi €, što je teško očekivati, onda bi javni dug sa prinosom na državne obveznice, mogao da bude preko 20 milijardi €, a najveći deo po osnovu kompenzacije za građevinsko zemljište; to znači da bi samo po osnovu servisiranja godišnjeg prinosa na obveznice, država morala obezbeđivati oko 500-600 miliona € godišnje, u sledećih 20 godina što bi više nego udvostručilo plaćanja kamata po osnovu javnog duga.

Pošto pitanje restitucije zadire u zahteve i uslove budućih evropskih  integracija, u sprovođenju će se morati voditi računa i o mišljenju evropskih institucija. Ukoliko bi se te institucije saglasile sa određenim diskontom procenjene vrednosti nacionalizovane imovine, čak i tada bi javni dug nastao po toj osnovi bio neizdrživ. Ukoliko se bude računalo i insistiralo na tom diskontu, država će biti izložena mnogim sudskim procesima, a naročito pred inostranim sudovima koji će štititi prava i imovinu svojih građana, naslednika originalnog vlasnika koji su sada nosioci višestrukog državljanstva.

Zakon o planiranju i izgradnji isprečio se daljem pouzdanom i na dugi rok predvidivom rastu ekonomije, onemogućavajući celovitu reformu javnog sektora koja bi rezultirala povezanim dejstvima između javne uprave, javnih finansija, javnih preduzeća, javnih fondova i upravljanja državnom i javnom imovinom. Daljem razvoju zemlje, odnosno sprovođenju reforme javnog sektora, treba da prethodi donošenje Zakona o stavljanju van snage Zakona o planiranju i izgradnji, ukidanje njegovog dejstva i vraćanje na pređašnje stanje, na osnovu čega bi se moglo sprovesti sveobuhvatno rešavanje problema relaksacije državnog budžeta. Potrebno je dopunama i izmenama, uskladiti postojeće zakone sa gore navedenim. U nastavku je dat pregled osnovnih pretpostavki i zakonskih rešenja neophodnih za uspešno sprovođenje zemljišne reforme, a u okviru toga denacionalizacije i restitucije.

1.4.      Zakon o gradskom i građevinskom zemljištu

Kategorizacija i konverzija zemljišta: Imajući u vidu činjenicu da na administrativnim teritorijama gradova i naseljenih mesta, u principu postoje sve vrste zemljišta, od peščare, močvarnog zemljišta, zemljišta na kome se vrši površinska eksploatacija podzemnih resursa, zemljišta koje ostaje posle površinske eksploatacije, svih kategorija poljoprivrednog i pošumljenog zemljišta, do građevinskog zemljišta, potrebno je pre svega jasno definisati građevinsko zemljište. Osnovna karakteristika gradova i naseljenih mesta je konstantna potreba izgradnje novih rezidencijalnih, poslovnih i industrijskih objekata, a to se postiže stalnom konverzijom svih navedenih vrsta zemljišta u građevinsko, čime se menja način upotrebe zemljišta i bitno povećava njegova vrednost. Građevinsko zemljište može biti samo ono koje je privedeno građevinskoj nameni, odnosno oslobođeno od prethodno sagrađenih objekata, infrastrukturno uređeno i opremljeno zemljište. To zemljište takođe mora imati jasnu plansku definiciju[16], izraženu u urbanistickoj dozvoli.

Pribavljanje građevinskog zemljišta: Način pribavljanja građevinskog zemljišta mora biti vremenski utvrđen najam, ili kupovina. Oba ova načina su široko prihvaćeni od strane investitora i devalopera i jedina razlika u planiranju projekta je da (1) u koliko se zemljište kupuje, onda troškovi padaju na račun investicije, a (2) zakupljeno zemljište alocira troškove najma na račun troškova poslovanja. Pribavljanje građevinskog zemljišta u cilju izgradnje, samo je jedan od tri bitna elementa koji determinišu izgradnju. Drugi elemenat je podobnost lokacije, a treći je pribavljanje prava izgradnje (Air Rights), odnosno prava zauzeća određene kubature vazdušnog prostora iznad zemljišta, definisane urbanističkim parametrima[17].

Prava izgradnje moraju biti u prometu, što znači da ta prava moraju biti vezana za građevinsku parcelu, a ne za investitora, te se tako postiže da prodajom zemljišta, ili prenosom zakupa na drugog investitora, automatski na njega prelaze i prava izgradnje. Sva tri gore navedena elementa pribavljanja građevinskog zemljišta (podobnost lokacije, zakup građevinskog zemljišta i prava izgradnje) integrišu se u GRADSKU RENTU, s tim da se kompenzacija za podobnost lokacije isplaćuje jednokratno i uslov je za izdavanje građevinske dozvole, a naknada za zakup zemljišta i prava izgradnje plaćaju se u utvrđenim mesečnim iznosima. Ovaj način formiranja i naplate gradske rente podrazumeva reformu planiranja i urbanizma sa m2 na m3, a sve u cilju harmonizacije sa važećim normama u evropskim zemljama. Predloženi model ima bitnu karakteristiku – eliminaciju socijalnog i političkog elementa u eksploataciji zemljišta, lokalnih resursa i infrastrukture, uvođenjem jasno definisanih tržišnih, regulatornih i kontrolnih elemenata[18]. Zakonom o gradskom i građevinskom zemljištu treba utvrditi da ukupno građevinsko zemljište (izgrađeno, neizgrađeno, ostalo i javno) zatečeno u momentu donošenja ovog zakona, kao i zemljište koje će biti vraćeno u vlasništvo države prekidom važenja Zakona o planiranju i izgradnji, mora biti uneto u FONDOVE GRAĐEVINSKOG ZEMLJIŠTA, čije će osnivanje i rad biti definisani Zakonom o zemljišnim fondovima, a operativno izvedeno transformacijom postojećih direkcija, ili odeljenja  za upravljanje gradskim i građevinskim zemljištem. Ovi fondovi treba takođe da vrše konverziju drugog zemljišta u građevinsko, privođenje nameni, promenu namene, opremanje i eksploataciju tako nastalog građevinskog zemljišta. Izvor sredstava ovih fondova je GRADSKA RENTA. Restitucija i dalja privatizacija građevinskog zemljišta vrši se isključivo preko vlasničke strukture fondova građevinskog zemljišta.

1.5.      Zakon o zemljišnim fondovima

Prava i obaveze fondova: Ovi fondovi se formiraju na teritorijalnoj osnovi, odnosno na teritoriji gradova i opština. Fondovi se mogu osnovati i na teritoriji više opština zainteresovanih za zajednički razvoj. Fondovi se osnivaju kao akcionarska društva i isključivi su vlasnici građevinskog zemljišta na svojoj teritoriji, zatečenoga u momentu donošenja ovog zakona i povraćajem zemljišta privatizovanog po Zakonu o planiranju i izgradnji. Oni otkupljuju, privode nameni i opremaju ostalo zemljište, pretvarajući ga u građevinsko. Fondovi mogu da počnu sa otuđivanjem građevinskog zemljišta isključivo prodajom na licitaciji, od momenta kada Greenfield investicije na godišnjem nivou pređu 8% od BDP-a. Fond licitacijom ustupa građevinsko zemljište i prava izgradnje, investitorima i devaloperima na određeno vreme. Osim bavljenja osnovnom delatnošću, fondovi moraju postići i sledeće ciljeve:

  • Restitucija nacionalizovanog zemljišta svih vrsta i kategorija – koja se vrši kompenzacijom kroz podelu dividendi nastalih od profita iz osnovne delatnosti fondova. Korisnici restitucije direktno ostvaruju svoja prava držanjem akcija fondova. Sa stanovišta međunarodne prakse, konverzija dugova u akcije smatra se privatizacijom;
  • Privatizacija nacionalizovanog zemljišta svih vrsta i kategorija – koja se vrši prodajom građevinskog zemljišta, kada se za to steknu makroekonomski parametri;
  • Obeštećenje punoletnih građana koji su trajno oštećeni prelivanjem dohotka u fondove iz kojih je u periodu od šezdesetih godina prošlog veka na ovamo, finansira infrastruktura, izgradnja stambenih i javnih objekata. Punoletni građani ostvaruju svoja prava indirektno, odnosno paket njihovih akcija[19] se alocira u PIO fond, koji zasniva portfolio sa ostalim akcijama i sredstvima iz procesa privatizacije. PIO fond mora kroz reformu javnog sektora prerasti u ozbiljan investicioni fond, koji mora održavati i povećavati vrednost portfolia;
  • Konsolidacija PIO fonda, dodelom  akcija Zemljišnjih fondova.

Ispunjavanjem proklamovanih ciljeva postiće se sledeće: (1) izvršiće se denacionalizacija svih vrsta zemljišta koje se sada nalazi na teritoriji naselja; (2) delimično će se obeštetiti svi punoletni građani, koji su u dugom periodu ulagali u infrastrukturu i razvoj; (3) konsolidacijom PIO fonda on će se u najvećoj meri osloboditi od potrebe za zahvatanjem iz budžeta; (4) izvršiće se privatizacija građevinskog zemljišta; (5) stvoriće se izrazito veliki akcijski korpus, koji će biti dalji podsticaj prometu hartija od vrednosti; (6) prometom i kolateralizaciom akcija obezbediće se investicioni kapital, koji će dalje podsticati razvoj.

Vlasnička struktura zemljišnjih fondova: Vlasnici akcija biće grad, lokalna samouprava, PIO fond i restitucionari. Konačno utvrđivanje vlasničke strukture i raspodela akcija biće predmet ozbiljne, sveobuhvatne analize. Podela akcija korisnicima restitucije biće regulisana posebnim zakonom o restituciji gradskog i građevinskog zemljišta. Taj zakon će propisati način obračuna broja akcija u odnosu na vrstu i kategoriju nacionalizovanog zemljišta.

Prihodi zemljišnih fondova: Fond ubire prihod od korišćenja građevinskog zemljišta naplatom gradske rente, na sledeći način :

  • na ime podobnosti lokacije – čija visina kompenzacije se ustanovljava licitacijom za određenu parcelu i naplaćuje se jednokratno;
  • na ime zakupa građevinskog zemljišta – čija visina se utvrđuje licitacijom za određenu parcelu, a naplaćuje se u mesečnim iznosima do isteka zakupa;
  • na ime prava izgradnje (Air Rights), odnosno zauzeća vazdušnog prostora iznad parcele, koji je urbanistički utvrđen za izgradnju, a naplaćuje se u mesečnim iznosima do isteka zakupa.

U daljoj razradi utvrdio bi se način procene vrednosti kompenzacija za sadašnje korisnike izgrađenog građevinskog zemljišta i javnih objekata. Takođe bi se odredili načini podsticaja izgradnje kroz odgođenu, ili beneficiranu naplatu mesecnih zakupa, kao i načini destimulacija izgradnje određenih objekata na određenim lokacijama.

Rashodi zemljišnih fondova na godišnjem nivou bili bi, u najvećem procentu, investicije u primarnu i sekundarnu infrastrukturu, otkup ostalog zemljišta i privođenje nameni, kao i troškovi poslovanja. Utvrđeni procenat dividendi će biti dodeljen PIO fondu i restitucionarima, a grad i lokalna samouprava će biti obavezna da svoje dividende reinvestira u osnovnu delatnost fonda, proširenje materijalne osnove fonda, odnosno u svoje, ili infrastrukturne projekte na bazi javno-privatnog partnerstva.

Održavanje i javna kontrola vrednosti fondova: U cilju tačnog utvrđivanja vrednosti akcija fondova, gradovi i lokalne samouprave iz svoga portfolia moraju na berzi plasirati najmanje 10% ukupnog broja akcija fondova. Na ovaj način će se obezbediti tržišni mehanizam utvrđivanja vrednosti akcija, koji će dalje omogućiti trgovinu akcijama, pre svega u vlasnistvu privatnih lica, emitovanje akcija u cilju dokapitalizacije fonda i kolateralizaciju akcija u cilju obezbeđivanja kredita, vezanih za određene infrastrukturne projekte.

1.6.      Zakon o izgradnji

Zakon o izgradnji treba da bude razdvojen od Zakona o planiranju. Zakon o planiranju mora da uredi nadležnosti, obaveze i prava države u prostornom i planiranju urbanog razvoja. Zakon o izgradnji mora da uredi odnose između države i svih ostalih subjekata u lancu planiranja investicija, projektovanja, izvodjenja i opremanja objekata. Zakon o izgradnji jasno bi definisao sledeće:

  • Učesnici u procesu izgradnje: (1) investitor; (2) developer; (3) izvođač radova; (4) podizvođač; (5) opremač; (6) projektant; (7) revizor projekta; (8) kvantitativni i kvalitativni nadzor; (9) inspekcije nad izgradnjom; (10) prijem izvedenih radova i (11) javna uprava koja izdaje urbanističku, građevinsku i upotrebnu dozvolu. Za sve učesnike u procesu izgradnje mora se utvrditi minimum potrebnih uslova za registraciju i licencu za obavljenje predviđenih poslova. Naročito je važno uvesti rigorozne kaznene mere za nepridržavanje minimalnih uslova[20].
  • Urbanistička dozvola: Dosadašnja praksa nalaže da investitor pribavlja uslove za projektovanje od organa uprave (od opštinske do državne), javnih državnih i komunalnih preduzeća i iste te uslove predočava organima uprave nadležnim za urbanističke, građevinske i komunalne poslove[21]. Nadlezni organ uprave za urbanističke, građevinske i komunalne poslove mora sam pribavljati uslove od ostalih organa uprave, javnih državnih i komunalnih preduzeća. Prikupljeni uslovi bili bi sastavni dio urbanističke dozvole za predmetnu lokaciju građevinskog zemljišta. Investitor mora biti oslobođen od bilo kakvog kontakta sa javnim preduzećima, osim ugovaranja korišćenja njihovih resursa.
  • Građevinska dozvola: Za razliku od Zakona o planiranju i izgradnji, koji izdatu građevinsku dozvolu ne tretira kao dokumenat na osnovu koga se mogu početi i izvoditi radovi[22], zakonom se mora ustanoviti institut punovažne građevinske dozvole izdate na osnovu urbanističke dozvole, dokaza o posedovanju ili najmu građevinskog zemljišta i idejnog projekta[23].
  • Upotrebna dozvola: Organ uprave koji vrši kontrolu izvedenih radova i izdaje upotrebnu dozvolu, ne sme biti isti onaj koji je izdao građevinsku dozvolu. Organ uprave koji vrši kontrolu izvedenih radova dužan je da utvrdi da li je investitor poštovao uslove iz urbanističke dozvole, kao i da li je izveo radove po projektu koji je urađen na osnovu tih uslova. Ukoliko uslovi nisu u potpunosti ispoštovani, investitor ne može dobiti upotrebnu dozvolu, čime sebi stvara nesagledive troškove. To je jedini tržišni način kontrole ispunjenja  uslova dobijenih kroz urbanističku dozvolu.
  • Investicije u kojima država, ili lokalna samouprava, učestvuje kao većinski partner, ili apsolutni vlasnik (od 51% do 100%), moraju biti pod ozbiljnom društvenom kontrolom, koristeći sledeće mehanizme: (1) najšire ućešće javnosti u jasnom utvrđivanju potrebe izgradnje planiranog objekta; (2) javni uvid u finansijski predračun i plan realizacije; (3) izbor projekta javnim konkursom; (4) planiranje, projektovanje, revizija projekata, izvođenje, opremanje i nadzor, moraju biti ustupljena isključivo kroz javne nabavke; (5) građevinska dozvola se izdaje na osnovu revidovanog glavnog projekta; (6) knjigovodstvo investicije mora biti javna isprava, u svakom momentu dostupna javnosti; (7) upotrebna dozvola se ne može izdati bez oditovanog završnog računa investicije. S obzirom na to da je u ovom slučaju izvor finansiranja državni budžet, smisao svih ovih mehanizama je zaštita javnog interesa.
  • Privatne investicije, uključujući i one u kojima država učestvuje kao manjinski partner, odgovornost za uspešnost investicije alociraju isključivo na investitora. U skladu sa tim, država mora samo da obezbedi plansku dokumentaciju, izda urbanističku i građevinsku dozvolu. Nepotrebno je i kontraproduktivno bilo kakvo uplitanje države u dalji proces, budući da je to isključiva odgovornost investitora. Država mora obezbediti kontrolu sprovođenja urbanističke i građevinske dozvole, kao uslova za dodelu upotrebne dozvole, stvarajući zakonske i upravne mehanizme da se ni u kom slučaju urbanistička dozvola ne može menjati u toku realizacije investicije. Puna odgovornost investitora dolazi do izražaja u postupku pribavljanja upotrebne dozvole. Ukoliko je u svemu postupio po urbanističkoj dozvoli, dobija upotrebnu dozvolu i počinje eksploataciju, povraćaj investicije i stvaranje profita. Ukoliko u toku gradnje nije poštovao urbanističku dozvolu, ne može dobiti upotrebnu, pa samim tim ne može početi eksploataciju i povraćaj investicije. Kako je jedini smisao investicije stvaranje profita, privatni investitor će biti prisiljen da poštuje urbanističku dozvolu, ako ne želi da dođe u situaciju da ne može da povrati investiciju.

2.         ZAKON O OBAVEZNOM PENZIJSKO-INVALIDSKOM OSIGURANJU

Dugoročni ciljevi reforme fonda obaveznog penzijsko-invalidskog osiguranja su da obezbedi sigurnost, pouzdanost i predvidivost u dugom periodu, funkcionisanja obaveznog PIO fonda. Cilj reforme je u perspektivi emancipacija Fonda od zahvatanja iz državnog budžeta, stvaranjem izvornih prihoda fonda iz dividendi po osnovu držanja akcija javnih preduzeća i zemljišnih fondova. To ne znači odustajanje od doprinosa, nego kombinaciju ta dva izvora sredstava, koji, u krajnjoj liniji, moraju da stvore i određenu akumulaciju za dalje investiranje, čime bi se ostvarila i dodatna garancija ispunjavanja dugoročnih obaveza Fonda prema korisnicima. Dalji pravci reforme moraju biti optimizacija rada administracije Fonda, smanjenje broja zaposlenih u Fondu, podizanje efikasnosti na evropski standard, koji je već bio dostignut u fondu PIO samostalnih delatnosti[24]. Poseban zadatak reforme mora biti dalja segregacija osiguranika i korisnika penzionog fonda, kao i prebacivanje određenih korisnika na fond solidarnosti (socijalno osiguranje). Država treba da obezbedi stvaranje i rad nove institucije koje upotpunjava sistem obaveznog osiguranja. To je CENTRALNI REGISTAR OSIGURANIKA koji bi bio zadužen za centralnu bazu podataka i individualne račune svih osiguranika; oni treba da budu osnov čitavog sistema obaveznog osiguranja, povezivanja doprinosa i prava u budućnosti. Pored toga, registar treba da obavlja funkciju prikupljanja, evidentiranja i kontrole naplate doprinosa, da evidentira podatke o visini sredstava na svakom računu, o izvršavanju obaveza poslodavaca prema penzionom fondu, da formira redovne mesečne izveštaje o visini uplaćenih doprinosa za svakog osiguranika pojedinačno.

Analizirajući funkcionisanje, naplatu i distribuciju doprinosa, troškove i budžetske transfere fondova obaveznog penzijsko-invalidskog, zdravstvenog i socijalnog osiguranja, jasno je da najveći problem konsolidacije državnog budžeta predstavlja fond PIO. Pitanje imperativne konsolidacije javnih finanasija je pitanje konsolidacije PIO fonda. Problem prvenstveno proizilazi iz demografskih kretanja, a trenutno je pojačan malom zaposlenošću i slabom naplatom. Sadašnji jedinstveni fond PIO mora se hitno reformisati, osloboditi elemenata socijalne zaštite, kadrovski i tehnički osposobiti za operativniji rad. PIO fondu se mora vratiti imovina i uzurpirana prava predhodnih fondova. Poslije reorganizacije, i dalje će se zadržati problem u sektoru zaposlenih, ali u nešto manjem obimu. Predložena reforma podrazumeva uključivanje PIO fonda u korporativnu strukturu javnih državnih i komunalnih preduzeća. Ukupan prihod iz neto profita – dividendi javnih preduzeća i zemljišnih fondova – raspoređuje se obaveznom PIO fondu i korisnicima restitucije. Jasno je da je potrebno izvesno vreme, najmanje 4-5 godina, da bi izvorni prihod dostigao nivo većeg dela budžetskog deficita. Na kraju perioda sprovođenja reforme, može se očekivati da prihodi dostignu oko 50% budžetskog transfera fondu PIO zaposlenih, što će predstavljati bitnu relaksaciju budžeta. Sve je to u duhu i na liniji ukupne reforme javnog sektora čiji je konačan cilj stvaranje prepoznatljivog i podsticajnog investicionog ambijenta, što podrazumeva elimininaciju nasleđene neizvesnosti, sada ukorenjene u sistemu, i regulisanje javne potrošnje (budžetski korisnici i obavezni fondovi zdravstvenog, socijalnog i PIO), u okviru planskih proporcija koje ne ugrožavaju razvoj. Reforma treba da bude zasnovana na poznatim i u svetu prihvaćenim normama, koje maksimalizuju upotrebu i prihode javnih preduzeća, kao i prihode od gradske rente, razvijaju akcionarstvo, preduzetništvo i zdravu tržišnu konkurenciju, što bi dalje generisalo veći interes za investiranje, posebno u Green Field projekte.

Najvažniji aspekti reforme sistema penzijsko-invalidskog osiguranja reflektuju se na pitanju održivosti PIO fonda zaposlenih. Druga dva postojeća segmenta PIO pod državnom jurisdikcijom, po dimenzijama, ili po perspektivi održivosti, ne predstavljaju uporedive kategorije i nemaju bitnu ulogu u pogledu olakšanja tereta reforme kojoj se mora podrediti PIO zaposlenih. U dosadašnjim reformskim dokumentima pominju se tri stuba penzijsko-invalidskog osiguranja[25]. Prvi stub je sistem koji je nasleđen i funkcionisao je kao PIO fond zaposlenih. Sada taj fond funkcioniše kao objedinjeni fond zaposlenih, preduzetnika, individualnih poljoprivrednika i vojnog penzijskog osiguranja. Razvoj drugog stuba je preporučen u reformskim dokumentima dosadašnjih Vlada, ali treba imati na umu da je ovo vid osiguranja kroz obavezne doprinose koje država propisuje, a na teret dohodka zaposlenih. Najveći broj naših građana nema dovoljno prihoda koji obezbeđuju akumulaciju da bi mogli plaćati dopunsko osiguranje[26]. Manji broj koji ostvaruje veće dohotke usmeren je na privatne fondove (treći stub) i osiguravajuće kompanije koje nude razne vrste usluga, pa samim tim i nisu ciljna grupa za drugi stub.

Izlaz je u dva pravca. (1) Države koje imaju mlado stanovništvo mogu da emituju obveznice, kojima obezbeđuju iznos koji treba da se nađe na privatnim penzionim računima pripadnika starije generacije[27]. (2) Drugi pravac je sveobuhvatna reforma javnog sektora, koja kroz korporativizaciju javnih preduzeća i reformu zemljišne politike dovodi do optimalne utilizacije državne imovine. ZEMLJIšNI FONDOVI, nastali iz reforme zemljišne politike, ostvarivali bi svoj prihod naplatom gradske rente. Da bi se postigao ovaj efekat, mora se pristupiti reformi zemljišne politike: (1) stvaranjem uslova za uvođenje komercijalne rente za postojeće objekte, postepenim podizanjem rente u roku od 5 godina; (2) uvođenjem rente za sve nove građevinske objekte i stacionarni saobraćaj, od momenta donošenja zakona o gradskom i građevinskom zemljištu. Utilizacija državne imovine kroz korporativnu (akcionarsku) organizaciju javnih preduzeća, omogućila bi besplatnu dodelu akcija fondu obaveznog PIO, za pokriće nedostajućih sredstava za ulazak u sistem finansiranja penzija putem akumulacije kapitala[28]. Kako ni to nipošto nije dovoljno kao ekvivalent kompletnom dugu penzijskog osiguranja po sistemu PAG, problem daljeg funkcionisanja ukupnog sistema rešava se kombinacijom prvog i trećeg stuba, eliminišući u potpunosti drugi stub. Sada, nakon određenih iskustava i sagledavanja preduslova u implementaciji i razvoju nužno je sagledati „izlaznu strategiju“ koja se oslanja samo na prvi i treći stub. Drugi stub je u razvijenim zemljama još uvek sa minornom ulogom u penzionom sistemu u odnosu na „statusno penzijsko osiguranje“[29]. Treći stub je deo prirodnog razvoja finansijskog sektora, u meri koja prati socijalni i ekonomski razvoj. Dobrovoljna štednja (akumulacija) je dobar način pospešivanja tržišta kapitala i investicija, a privatni penzioni fondovi su jedna od opcija[30]. Na osnovu napred rečenog, jasno je da glavni cilj zahvata radi konsolidacije PIO sistema mora biti prvi stub.

Sagledani elementi reforme, novi zakonski okvir i transformacija PIO fonda, nužno se podređuju sledećim strateškim i operativnim elementima:

  • Dominantan karakter sistema mora ostati tekuće usklađivanje (PAG sistem).
  • Zbog otvaranja perspektive povećenja i diversifikacije prihoda i samim tim boljih izgleda u pogledu stabilnosti i održivosti sistema, Fond se mora transformisati na dva koloseka: (a) u pravcu kapitalizacije i (b) investicionog fonda. Kapitalizacija fonda je moguća jedino kroz stavljanje u njegov portfolio adekvatnog dela državnog kapitala dodeljenog kroz privatizaciju javnih predizeća, dela koji je preostao u privatizacionom registru iz privatizacije društvenog sektora svojine i adekvatnog dela akcija zemljišnih fondova.
  • Po uzoru na reformu Austrijskog penzionog sistema[31] treba ustanoviti „individualni penzijski račun“, koji pokazuje tekuća prava po osnovu penzijskog osiguranja i na taj način uvodi se princip transparentnosti i individualno specifičnih prava.
  • Po istom uzoru treba uvesti tranzicionu paralelnu metodu obračuna penzija[32].
  • Mora se primeniti metod korekcije postojećih penzija koji „pegla“ diskriminacione efekte primene različitih kriterijuma u prišlosti.
  • Treba razraditi formulu usklađivanja prosečne penzije sa kretanjem troškova života, zarada i realnih prihoda iz doprinosa i budžetskih transfera, tako da se na duži rok čuva ustanovljena „proporcija zamene“[33] i istovremeno sprečava produbljivanje deficita.
  • Dinamika povećanja broja penzionisanih mogla bi se relaksirati uvođenjem starosnog intervala umesto starosne granice penzionisanja.

3.         ZAKON O JAVNOJ SVOJINI

Zakon o državnoj svojini u komercijalnoj i javnoj upotrebi, koji bi regulisao prava i obaveze proizašle iz sticanja, raspolaganja, upotrebe i prometovanja državne imovine, neophodan je za dalje normalno funkcionisanje države. Nažalost, nepostojanje tog zakona u poslednjih desetak godina dovelo je do ozbiljne štete, devastiranjem, obezvređivanjem i konačnim uništavanjem dela državne i društvene imovine, prelivanjem u privatne ruke, što je naročito vidljivo u procesu privatizacije, koji nije pratila objektivna odgovornost javne uprave. Nedavno usvojeni Zakon o javnoj svojini[34] ne rešava predmet državne svojine na način koji bi maksimalno zaštitio javni interes, omogućio komercijalizaciju te svojine i uspostavljanje javno-privatnog partnerstva. Prilikom usvajanja Zakona o javnoj svojini, nisu ustanovljene principijelne postavke na kojima se mora graditi doktrina pribavljanja, posedovanja, zaštite, prometovanja i upravljanja svojinom koja se koristi u javne svrhe – bila ona državna, privatna ili mešovita.

Definicija državne svojine: Problem upravljanja državnom svojinom nalazi se u ustavnoj definiciji ravnopravnosti svih oblika svojine (Član 86) kojom se jamči privatna, zadružna i javna svojina, a zatim se javna definiše kao državna, svojina autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Pre svega, nije uputno niti celishodno da  državna svojina u celini postane i javna, kako to aktuelni zakon predviđa, oslanjajući se na Ustav. Nije samo razlog taj što preimenovanje i nepostojanje jasnog titulara vodi razvodnjavanju svojinskog statusa, nego država mora imati i komercijalnu imovinu, inače će se vrlo brzo primaći idealu komunizma, po kome država treba da odumre. Zato je u Ustavu trebalo predvideti, a u Zakonu o državnoj svojini, regulisati postojanje samo dva oblika svojine, državnu i privatnu, kako to reguliše i većina demokratskih zemalja. Državna svojina mora biti „starija“ od javne, odnosno one koja se koristi u javne svrhe, bilo da je u apsolutnom vlasništvu države, ili u mešovitom državno-privatnom vlasništvu. Kada je reč o državnoj svojini, onda treba voditi računa o tome da ona može i treba da bude[35] raspoređena u vlasništvo Republike, pokrajine, grada, opštine, pa čak i nižeg nivoa lokalne samouprave (mesna zajednica), prateći istoriju nastanka, nasleđe i izvore finansiranja iz kojih je stvarana.

Javna svojina je vid kolektivne svojine čime se zamagljuje stvarni vlasnik, a upravljanje se delegira kroz politički sistem, čime se potpuno eliminiše odgovornost za upravljanje, kako je to naša dosadašnja demokratska praksa pokazala. Ovakva definicija državne svojine kroz javnu, onemogućava stvaranje, korišćenje i prometovanje državne svojine u komercijalne svrhe, što je jedna od osnovnih brana uspostavljanju javno-privatnog partnerstva. Javno-privatno partnerstvo se ne uspostavlja na osnovu svesti privatnog investitora o potrebi vršenja javnih poslova i pružanja javnih usluga, nego na proceni investitora kakvu korist će izvući iz tog partnerstva, odnosno koliki profit će ostvariti. Rešenje ovog problema nalazi se u jasnoj definiciji državne (a ne javne) svojine, koja se može koristiti u komercijalne i javne svrhe. Tako se utvrđuje titular, bilo da je on Republika, pokrajina, grad, ili bilo koji drugi oblik lokalne samouprave. Država mora sticati, raspolagati i prometovati svojinu, ne samo za javne potrebe, nego i na komercijalnoj osnovi, sa jasnim ciljem stvaranja profita, koji će se delom raspoređivati i u budžetski prihod, a delom u razvojne investicije koje moraju doneti nova radna mesta. Državna komercijalna imovina, za razliku od državne imovine u javnoj funkciji, ima jasno vidljive ekonomske i tržišne parametre koji kroz dobro upravljanje mogu bitno (pozitivno) uticati na Country Risk i kreditni rejting države, ali i pokrajine, grada ili opštine[36]. Nasuprot tome, državna imovina u javnoj funkciji mora poštovati određene zahteve zaštite javnog interesa, čime se eliminiše komercijalni, na račun socijalnog aspekta.

Zakonom mora biti predviđeno da delu državne imovine koji se koristi isključivo u javne svrhe, pripadaju prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa i sredstva koja koristi javna uprava na svim nivoima – od republike, do pokrajine, grada i opštine. Državna svojina mora imati ista prava i obaveze kao i privatna, a na tržištu mora imati potpuno isti status kao privatna. Država ne sme državnoj svojini davati veća prava, ili obezbeđivati privilegije u odnosu na privatnu svojinu. Zbog toga državna imovina koja se koristi u javne svrhe mora biti dovedena u stanje u kome može trpeti konkurenciju, pogotovo ako imamo na umu evropske integracije, koje ne dozvoljavaju monopole u javni servisima. Jedna od retkih, a možda i jedina oblast u kojoj mogu postojati tehnički monopoli, jesu mreže koje moraju postojati kao jedinstven tehničko-tehnološki kompleks, koji mora obezbediti iste tehničke i komercijalne uslove pristupa svim proizvođačima (voda, struja…) ili davaocima usluga (telekomunikacije …). Zbog neizbežnog monopolskog položaja, država mora obezbediti formiranje i rad nezavisnih regulatornih tela[37], koja moraju propisivati tehničke uslove, obim, vrstu i cenu usluga koje mreža obavlja, kontrolisati rad i sankcionisati nepridržavanje propisa. Ukoliko se uspostavi sistem kontrole od strane nezavisnih regulatornih tela, nije neophodno da mreže budu u isključivom vlasništvu države. One mogu, i poželjno je da budu, u mešovitmo vlasništvu, prvenstveno kroz javno-privatno partnerstvo, koje će obezbediti priliv neophodnih investicija iz privatne štednje, bilo domaće ili inostrane.

Neotuđiva državna imovina je prostor ispod[38] i iznad[39] suverene teritorije države i mora biti definisan kao neotuđiva državna imovina, koja se ni pod kojim uslovima ne može otuđiti, ili dovesti u situaciju da bude otuđena kroz neki vid kolaterala. Ova državna imovina može biti samo ustupljena na korišćenje, kroz razne oblike stavljanja u javnu upotrebu[40].

Upravljanje državnom imovinom: Nije dovoljno zakonom utvrditi da je onaj ko upravlja, dužan da postupa kao dobar domaćin, jer je to moralna kategorija koja se u dosadažnjoj praksi nije pokazala dovoljnom branom od obezvređivanja i uništavanja državne imovine. Onaj ko upravlja državnom imovinom mora to raditi kao i privatnik, sa punom materijalnom odgovornošću. Upravljanje državnom imovinom koja se koristi u komercijalne ili javne svrhe, mora biti depolitizovana i profesionalizovana, sa jasno utvrđenim materijalnim odgovornostima. Država mora uspostaviti centralni registar državne i javne imovine, a javna uprava i lokalna samouprava moraju tom imovinom upravljati kroz direkcije i privredna društva, koja na nivou Republike, pokrajine, grada i opštine, moraju uspostaviti portfolio imovine koju poseduju i kojom upravljaju. Da bi se u svakom momentu imala potpuno jasna slika o državnoj imovini, portfolio mora voditi: (1) istorijat imovine – vreme i način pribavljanja i prometa imovine; (2) knjigovodstvenu vrednost[41]; (3) eksploatacionu vrednost; (4) procenu tržišne vrednosti.

Direkcije mogu upravljati isključivo imovinom koja se izdaje na korišćenje, ili koncesiono stiče. Svi ostali vidovi upravljanja državnom imovinom moraju se vršiti kroz korporativizaciju, stvaranjem akcionarskih društava otvorenih za javno-privatno partnerstvo, koje bi se ostvarivalo isključivo dokapitalizacijom. Zakon mora omogućiti učešće državne imovine i prava u akcionarskim društvima uspostavljenim na komercijalnoj osnovi i javno-privatnom partnerstvu[42].

Vrednost državne imovine: Zakonom se mora zaštititi ukupna vrednost državne imovine, koja se može koristiti u komercijalne i javne svrhe, na nivou minimalne vrednosti te imovine u momentu preuzimanja prava upravljanja novoizbrane javne uprave, na svim nivoima. Zakonom se mora utvrditi da ni jedan nivo javne uprave i lokalne samouprave, nema pravo da u svom mandatu smanji ukupnu vrednost imovine koju poseduje i kojom upravlja. U koliko iz određenih razloga, javna uprava mora prodati neki deo državne svojine kojom upravlja, mora u roku ne dužem od trajanja njenog mandata, kroz investiciju nadoknaditi najmanje istu vrednost prodate imovine. Izuzetak od ovog pravila može biti jedino ulaganje u poboljšanje uslova života, kroz zaštitu životne sredine, koje na dugi rok povećava vrednost državne imovine, uštedom na obaveznom zdravstvenom i penzijsko-invalidskom osiguranju.

4.         ZAKON O RESTITUCIJI

Demokratskim promenama s početka ovog veka, otvoren je proces ustanovljavanja obaveza države Srbije prema njenim građanima. Reč je o zakonima koji su na snazi[43], ili o intencijama donošenja novih zakona.

Evropska iskustva razvijenih i zemalja u tranziciji poznaju dva procesa denacionalizacije: (1) nacionalizovane imovine u periodu pred i tokom II svetskog rata, izvršena u celosti samo u zemljama zapadne Evrope i (2) nacionalizovane imovine u zemljama istočne Evrope posle II svetskog rata[44].

Opšti  osvrt  na  predloženi  način  restitucije  zemljišta: U izradu prvog nacrta Zakona o restituciji iz 2007.[45], kao i Zakona koji je 2011. godine usvojila Skupština, ušlo se bez registra državne imovine, iz koga je trebalo jasno definisati koja imovina se restituiše u naturalnom obliku svom ranijem vlasniku, a koja ostaje za supstituciju, ili prodaju radi finansijske kompenzacije onima kojima se ne može vratiti originalna imovina. Zakon je usvojen bez prethodnog bilansa površina nacionalizovane imovine i resursa iz kojih će se vršiti povraćaj. Iz prijava potraživanja moguće je samo u nekoj meri proceniti potrebne površine zemljišta za povraćaj. Zakon je usvojen bez potrebne procene ukupnih troškova sprovođenja zakona i ozbiljne makro ekonomske analize efekata[46]. Arbitrarna rešenja i mogućnost dogovaranja predviđena Zakonom, otvaraju široko polje za korupciju i zloupotrebu političkog položaja, na svim nivoima.

Zakon o restituciji je uzeo u obzir i načelo „Superficies solo cedit“ stvarajući neka nemoguća rešenja, koja dalje komplikuju realizaciju restitucije, kao i upravljanje gradskim i građevinskim zemljištem u celosti, u bilo čijem da je vlasništvu. Imajući u vidu usvojeni način restitucije građevinskog zemljišta privatnim vlasnicima, u naturalnom obliku ili finansijskom kompenzacijom, nameću se pitanja principijelnih rešenja, jednakosti, jednakopravnosti[47], ukupnih troškova, racionalnosti, sprovodljivosti i uticaja na dalji razvoj Republike Srbije, posebno na planu novih investicija u izgradnji. Ukupni troškovi restitucije su u ovom momentu nesagledivi, neracionalni i neminovno će uticati na značajno zaostajanje u ekonomskom razvoju.

Zakon je pravdan potrebom privatizacije građevinskog zemljišta, jer strani investitori neće da grade ukoliko ne mogu kupiti zemljište. To je potpuno netačna konstatacija, jer se investitori u svojoj investicionoj politici opredeljuju između mogućnosti da kupe, ili da iznajme građevinsko zemljište[48]. Očigledan primer je London, gde je moguće graditi isključivo na zemljištu iznajmljenom na period do 99 godina, a to investitore ne sprečava da grade. Novije tendencije u Evropi su da se rok najma zemljišta produži, ili čak da se uopšte ne ograničava. Često izražavana želja potencijalnih investitora u kontaktu sa našim zvaničnicima, da kupe građevinsko zemljište, izraz je njihove svesti o visokom političkom riziku (Country Risk), koji se posedovanjem građevinskog zemljišta donekle može amortizovati. Sprovođenje ovog Zakona, neminovno će dovesti do dve ozbiljne zapreke daljem investiranju: (1) činjenicom da će se javni dug bitno povećati, što će obeshrabriti invetitore zbog narušenog (nepovoljnog) ekonomskog ambjenta i (2) naizgled naivna, ali vrlo ozbiljna zapreka odnosi se na usitnjavanje građevinski parcela. Istočnoevropska iskustva pokazuju da su prvi transferi posle restitucije, uglavnom bili špekulativni, odnosno zemlju od vlasnika kojima je vraćena, nisu kupovali investitori i devaloperi, nego oni koji su nastojali da ukrupnjavaju parcele. Po pravilu, to su bili u najvećoj mjeri lokalni tajkuni, koji nisu obraćali naročitu pažnju na cenu[49]. Normalno, ovi procesi ne vode računa o opštem interesu i ujednačenom razvoju, a vrlo često dovode i do svojevrsnog monopola kroz vlasničku kontrolu građevinskog zemljišta. S toga, posebnu pažnju treba posvetiti načinu sprovođenja restitucije sadašnjeg građevinskog zemljišta, da ne bi došlo do toga da se jedna nepravda ispravlja nanoseći nepravdu svim ostalim građanima[50]. Javno iskazane pretpostavke da će privatizacija i restitucija građevinskog zemljišta doprineti bržem razvoju, potpuno je proizvoljna i izrečena bez ikakvog stvarnog dokaza. Naprotiv, primenom Zakona će se desiti suprotno, odnosno, predloženi model će za duži rok usporiti investicije, onemogućiti ubrzan, pa i normalan razvoj, dalje povećavajući javni dug. Reč je o tome da dominacija principa naturalne restitucije nužno proizvodi regulatorna  rešenja koja su ne samo pravno dubiozna, već i ekonomski, razvojno i socijalno kontraproduktivna. Tako je primarnim principom naturalne restitucije, nužna posledica finansijsko obeštećenje onih kojima ne može biti vraćena imovina u prvobitnom obliku. Da ne govorimo o proizvoljnosti i arbitrarnosti svakog mogućeg kriterijuma o tome kome će se vratiti fizička imovina, a ko će biti obeštećen finansijski[51]. Ovde je naglasak na velikom generisanom dodatnom javnom dugu. Naime, iako Zakon predviđa usklađivanje tako nastalih obaveza države sa njenim fiskalnim kapacitetom. Zato kod finansijskog obeštećenja uvodi uniformne limite i „diskontne“ faktore; ne može se izbeći značajan teret javnog duga, ako se želi minimalizovati, ili bar ublažiti nužno segregativna nepravda između onih koji će dobiti naturalni povraćaj i onih koji će biti finansijski obeštećeni. Takav javni dug sam po sebi izvor je rizika u pogledu makroekonomske (monetarne, fislkalne i spoljnoekonomske) stabilnosti i time barijera investicionom zamahu, tim pre što je bilans investicija i štednje sada, a biće i u doglednoj budućnosti, oslonjen gotovo u potpunosti na prilive iz inostranstva.

Ovako složen proces kao što je restitucija, pre svega sadašnjeg građevinskog zemljišta, zavređuje mnogo više znanja, iskustva i truda da se iznađe rešenje koje neće naneti štetu građanima i ukupnoj ekonomiji, a da ne proizvede ogromne troškove.

Posebne slabosti  predloženog  načina  restitucije  zemljišta. U nastavku su prikazane neke bitne manjkavosti predloženog načina restitucije zemljišta privatnim vlasnicima, koje će bitno uticati na sprovodljivost Zakona o restituciji.

  • Ukoliko se sprovede povraćaj samo neizgrađenog građevinskog zemljišta, u neravropravan položaj se dovode oni bivši vlasnici na čijem zemljištu je u međuvremenu nesto sagrađeno. Bivši privatni vlasnici izgrađenog građevinskog zemljišta imaju pravo na fer obeštećenje.
  • Ne treba smetnuti s uma da posljednjih 60 godina zemljište nije bilo predmet ostavine. To znači da se za potrebe restitucije mora obezbediti efikasan sudski sistem, koji će izvršiti reviziju ostavina za predhodni period i tačno utvrditi ko su naslednici, koji imaju pravo na povraćaj zemljišta[52].
  • Usitnjavanje građevinskih parcela je neminovna posledica restitucije, zbog relativno malog broja orginalnih vlasnika i uvođenja naslednika u proces restitucije. Usitnjavanje parcela, kroz proces nasleđivanja, dovešće do zastoja interesovanja za investiranje u izgradnju.
  • Investiciona aktivnost u oblasti izgradnje biće u dobroj meri blokirana privremenim sudskim merama zabrane raspolaganja zemljišta, sve do okončanja procesa utvrđivanja naslednika, odnosno korisnika restitucije neizgrađenog građevinskog zemljišta[53]. Ovaj problem će dovesti do ozbiljnog zaostajanja na polju Green Field investicija, što će se odraziti na ukupan privredni rast.
  • Pre restitucije zemljišta, mora se utvrditi da li je predmetno zemljište bilo opterećeno hipotekom, bilo kojim drugim teretom, ili je na bilo koji način kolaterizovano. Zakon o restituciji, u svakom slučaju mora rešiti to pitanje[54].
  • Od ukupnog građevinskog zemljišta na teritoriji Beograda (slična je situacija sa svim većim gradovima), u vreme nacionalizacije je oko 80% bilo poljoprivredno. Povraćajem nacionalizovanog poljoprivrednog zemljišta u obliku građevinskog, dovodi se u neravnopravan položaj oko 4- 4,5 miliona građana koji su ulagali u infrastrukturu i opremanje tog zemljišta[55]. U tom slučaju i troškovi obeštećenja građana moraju da se uračunaju u ukupne troškove restitucije. Sa druge strane, u koliko se poljoprivredno nacionalizovano zemljište, koje je vremenom postalo građevinsko, vraća zamenom za poljoprivredno zemljište na nekom drugom mestu, ne sme se izgubiti iz vida da se obim poljoprivrednog zemljišta bitno smanjio poslednjih 60 godina, što znači da praktično ne postoji resurs iz koga bi se nadoknađivalo poljoprivredno zemljište konvertovano u građevinsko.
  • Ustupanje građevinskog zemljišta investitorima, plaća se participacijom za izgradnju primarne i sekundarne infrastrukture, a to isto nije predviđeno za one kojima se neizgrađeno zemljište vraća, što znači da se opremanje tog građevinskog zemljišta i povećavanje njegove vrednosti preliva iz državnih u privatne ruke, bez ikakve nadoknade.
  • Poseban problem predstavlja lažna prodaja građevinskog zemljišta kroz prodaju građevine[56].
  • Na ime obeštećenja, Zakon je predvideo jednu milijardu evra kroz emisiju obveznica, ali je to potpuno nerealno, s obzirom na to da država koja nacionalizovanu imovinu pokloni jednima bez naknade, nema pravo da ošteti bivšeg vlasnika diskontujući vrednost njegove imovine.
  • Pored prijavljivanja i evidentiranja oduzete imovine, koje je na žalost loše planirano i izvedeno, te se od cca 130.000 evidentiranih zahteva za povraćaj nekretnina, na terenu može indentifikovati jedva 30.000, pre usvajanja Zakona trebalo je  izvršiti ozbiljnu analizu resursa, pre svega, sačiniti bilans površina raznih kategorija zemljišta i napraviti aproksimativnu procenu mogućeg naturalnog povraćaja zemljišta.

Mogući izlaz iz ove situacije je dosledno proveden proces „Dept to Equity“ kojim bi država na ime svog duga, svoje vlasništvo nad gradskim i građevinskim zemljištem unela u zemljišne fondove. Korporativizacijom tih fondova stvorio bi se „Equity“ i stekli uslovi podele akcija tih fondova i korisnicima restitucije. Na ovaj način, svi korisnici restitucije imali bi isti tretman i bila bi im vraćena imovina u ukupnoj vrednosti. Dalja analiza bi pokazala da je ovaj model primenjiv i na denacionalizaciju ostalih nepokretnosti.

Nesegregativni  i  sa aspekta razvoja neopstruktivni  način  restitucije  zemljišta privatnim vlasnicima može se izvesti na sledeći način:

  • Formiranje fondova građevinskog zemljišta korporativizacijom na teritorijalnoj osnovi, kao akcionarskih društava. Država u fondove unosi gradsko i građevinsko zemljište koje je sada u njenom vlasnistvu, kao i zemljište koje će biti vraćeno poništavanjem dejstva Zakona o planiranju i izgradnji i Zakona o restituciji, a zadržava određeni procenat akcija[57].
  • Određeni procenat akcija u vlasnistvu države, ne manje od 10% ukupnog broja akcija pojedinog fonda, država mora plasirati na berzu, omogućujući uspostavljanje stalne procene vrednosti i tržišne cene, što će omogućiti svim vlasnicima prodaju, ili zalaganje akcija.
  • Određeni procenat akcija bio bi rezervisan za korisnike restitucije građevinskog zemljišta, koji bi svoja prava sticali pravosnažnom odlukom o restituciji[58].
  • Akcionari nastali iz restitucije, svoja prava na kompenzaciju po osnovu nacionalizovanog zemljišta, ostvaruju kroz dividende, trgovinom na berzi, ili kolateralizovanjem svojih akcija za potrebe zaduživanja i investiranja.

Prednosti predloženog rešenja: u delu ukupne restitucije koji se odnosi na povraćaj građevinskog zemljišta, država, odnosno njeni građani, ne snose nikakve troškove:

1)     izbegava se različit tretman bivših vlasnika izgrađenog i neizgrađenog zemljišta, odnosno onih kojima je moguće vratiti imovinu u izvornom obliku i onih koji se finansijski obeštećuju;

2)     period utvrđivanja prava naslednika kroz sudski postupak, ne utiče na raspolaganje zemljištem, odnosno na ustupanje prava korišćenja i izgradnje na predmetnom zemljištu[59];

3)     ukoliko se vremenom pojave zahtevi vezani za kolateralizovano zemljište ili bilo kakve terete, kompenzacija bi se vršila transferom određenog broja akcija na poverioca;

4)     pitanje prenamene zemljišta sa nacionalizovanog poljoprivrednog na građevinsko, rešava se obračunom količine akcija po određenoj metodologiji;

5)     izbegava se prelivanje viška vrednosti opremljenog građevinskog zemljišta iz državnog u privatni sektor, bez nadoknade;

6)     rešenje pitanja potraživanja građana koji su ulagali u fondove iz kojih je finansirana izgradnja infrastrukture, moguće je naći u podeli jednog dela akcija u vlasnistvu države svim punoletnim građanima Srbije, ali je adekvatnije rešenje prebacivanje tih akcija u vlasništvo PIO fonda i na taj način obezbeđivanje trećeg doba svim građanima;

7)     Model je formiran na osnovu poznatih i u svetu prihvaćenih formi, koje maksimalizuju upotrebu i prihode od građevinskog zemljišta, razvijaju akcionarstvo, preduzetništvo i investicije. Posebno je važno naglasiti da bi se na predloženi način harmonizovale norme vezane za građevinsko zemljište sa EU, što bi dalje generisalo veći interes za investiranje, posebno u Green Field projekte;

8)     Dobrim prostornim planiranjem i regionalnom razuđenosću fondova, može se postići ravnomeran, održiv decentralizovan razvoj[60];

9)     Formiranje značajnog akcionarskog korpusa poboljšaće rad berze i poslovnih banaka u delu kreditiranja privrednog razvoja kroz stimulaciju preduzetništva;

Nažalost, usvajanje Zakona o planiranju i izgradnji, potpuno je onemogućio gore predloženo rešenje, prejudicirajući konačna rešenja u Zakonu o restituciji. Pored ostalog, i na taj način se Zakon o planiranju i izgradnji isprečio daljem pouzdanom i na dugi rok predvidivom rastu ekonomije, onemogućavajući celovitu reformu javnog sektora koja bi rezultirala povezanim dejstvima između javne uprave, javnih finansija, javnih preduzeća, javnih fondova i upravljanja državnom i javnom imovinom. Restituciji kroz privatizaciju gradskog građevinskog zemljišta treba da prethodi donošenje Zakona o stavljanju van snage Zakona o planiranju i izgradnji, ukidanje njegovog dejstva i vraćanje na pređašnje stanje. Na osnovu toga bi se moglo sprovesti sveobuhvatno rešavanje restitucije. U nastavku je dat pregled osnovnih pretpostavki i zakonskog rešenja neophodnog za uspešno sprovođenje denacionalizacije i restitucije.

5.         ZAKON O RESTITUCIJI GRAĐEVINSKOG ZEMLJIŠTA

Ovim zakonom iz opšte restitucije izdvojiti zatečeno građevinsko zemljište i zemljište koje bude vraćeno po osnovu stavljanja van snage Zakona o planiranju i izgradnji, bez obzira na to u kom obliku je nacionalizovano. Ovim zakonom se ne predviđa naturalna restitucija zemljišta nacionalizovanog u bilo kom obliku (poljoprivredno, šumsko, ostalo, građevinsko) koje se u vreme donošenja zakona nalazi na teritoriji grada ili opštine, osim okućnice. Zakonom predvideti isključivo povraćaj kompenzacijom u akcijama ZEMLJIŠNIH FONDOVA. Kompenzacija se vrši na teritorijalnoj osnovi, odnosno akcijama fonda koji deluje na teritoriji na kojoj se nalazi nacionalizovano zemljište. Zakon treba da definiše parametre preračuna svake vrste i kategorije nacionalizovanog zemljišta u akcije. Korisnici restitucije stiču prava na akcije dokazom da su bili vlasnici, ili su pravosnažni naslednici vlasnika nacionalizovanog zemljišta. Korisnici restitucije ostvaruju kompenzaciju držanjem akcija sa godišnjim prinosom (dividende), trgovinom akcijama, kolaterizovanjem akcija u cilju obezbeđenja garancija za razvojne investicione kredite i sve ostalo što dozvoljava Zakon o prometu hartijama od vrijednosti. Ukoliko se steknu materijalni uslovi, ovaj vid restitucije kompenzacijom u akcijama zemljišnih fondova, može se proširiti i na restituciju ostalih nacionalizovanih nepokretnosti.

6.         RAZVOJNA BANKA

Za dalji razvoj ove zemlje, potrebno je izgraditi infrastrukturu, pre svega saobraćajnu (željeznica, putevi, plovni putevi), energetsku, hidro meliorizacionu, što će omogućiti jači impuls industrijalizacije. Tek jaka industrija, zasnovana na optimalnoj infrastrukturi, može otvoriti put razvoju malih i srednjih preduzeća. Da li razvojna banka onako kako je zamišljena predlogom Zakona o Razvojnoj banci Srbije, u tome može pomoći?

Predlog Zakona o Razvojnoj banci Srbije[61]: Predlog je neusaglašen sa postojećom regulativom koja se odnosi na rad NBS i komercijalnih banaka, što praktično prepušta rad razvojne banke samo unutrašnjoj kontroli, što otvara put zloupotrebi političkog položaja na upravljanje bankom i sistemskoj, visokoj korupciji[62]. Predlog predviđa mogućnost da samo razvojne finansijske institucije u većinskom vlasništvu država i međunarodne finansijske institucije mogu postati akcionari Razvojne banke, čime se onemogućava ulazak privatne štednje u vlasničku strukturu banke. Predlog dalje obavezuje državu Srbiju da bezuslovno i neopozivo garantuje za sve obaveze Razvojne banke, čime će se nastaviti nekontrolisano povećavanje javnog duga[63]. Predlogom su utvrđene delatnosti banke u sledećim oblastima: (1) mala i srednja preduzeća i preduzetništvo[64]; (2) unapređenje izvoza i razvoj ekonomskih odnosa RS sa inostranstvom[65]; (3) lokalna i komunalna infrastruktura, energetska efikasnost i obnovljivi izvori energije[66]; (4) zaštita životne sredine[67].

U cilju obavljanja ovih delatnosti Banka pored ostalog, kaže se, ulaže u dužničke i vlasničke hartije od vrednosti. Ova delatnost Banke nije razvojna nego komercijalna, za šta u dugom nizu godina neće biti sredstava za investiranje. Sredstva koja se investiraju u HV smanjuju kreditni potencijal Banke. Po predlogu Zakona, Banka obavlja poslove isključivo posredstvom komercijalnih banaka[68]. Razvojna banka može izuzetno odobravati direktno finansiranje krajnjim korisnicima, što otvara mogućnost političkog uticaja i sistemske korupcije, a u krajnjoj liniji će onemogućiti uvođenje međunarodnih finansijskih institucija u vlasničku strukturu Banke.

Dinamika priliva osnovnog kapitala od 100 miliona € u 2013. i po 150 miliona € u 2014. i 2015. godini. je vrlo slaba i obezbeđuje izrazito mali kapital sa stanovišta razvojnih potreba. Tek po prilivu osnovnog kapitala u iznosu od 400 milion €, Banka ima pravo da prikuplja novčana sredstva u zemlji i inostranstvu izdavanjem hartija od vrednosti, ugovaranjem kredita i zajmova. Ukoliko se analizira potencijal Banke u odnosu na razvojne potrebe[69], jasno je da predviđene sume predstavljaju izuzetno malo učešće u ukupnim potrebama. Ta suma bi iznosila 4-5% u 2013, a 6-7,5% od ukupnih investicionih potreba u 2014. i 2015. godini. Ovo svodi Banku isključivo na poslovanje sa malim i srednjim preduzećima, koja nemaju industrijsku osnovu za ozbiljan razvoj. Da bi razvojna banka imala neki značaj u opštem razvoju, mora se voditi računa o činjenici da takva banka mora biti sposobna da finansira razvojne, znači dugoročne, projekte. Ukoliko posmatramo infrastrukturu, potrebni su masivni krediti sa rokom povraćaja ne manjim od 15-20 godina, sa počekom od 3-5 godina. U dužem periodu od početka rada, banka mora biti permanentno dokapitalizovana, jer se u početku ostvaruje samo priliv od interkalarnih kamata na plasirane kredite, a nakon toga se povraćaj kapitala kreće u granicama od 6-8,5% godišnje. Ako posmatramo industriju, onda je situacija nešto bolja, jer se kreditira u kraćim periodima, pa povraćaj kapitala raste na 10-12% godišnje.

Banka preuzima prava i obaveze, sredstva za rad i arhivu Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza[70]. Po isteku od 9 meseci od dana stupanja na snagu ovog Zakona, Zakon o Agenciji za osiguranje i finansiranje izvoza i Zakon o fondu za razvoj, prestaju da važe, a institucije osnovane tim zakonima prestaju da postoje[71].

Ako imamo sve navedeno u vidu, jasno je da ovim predlogom Zakona o razvojnoj banci Srbije, ne može biti obezbeđena regulatorna osnova za stvaranje i funkcionisanje razvojne banke u punom kapacitetu. Jedino šta bi se eventualno moglo postići je podsticaj realtivno malom broju malih i srednjih preduzeća, pod uslovom da upravljanje banke bude potpuno profesionalizovano i oslobođeno od bili kakvog političkog uticaja. Za ispunjavanje očekivane i neophodne funkcije, Razvojna banka treba da bude ustanovljena na drugačijim principima koji su prikazani u nastavku. Naša država bi morala imati svoju imovinu i tu imovinu konstantno povećavati, a sve u cilju stvaranja adekvatnog profita. Uređena država mora svoju imovinu, pa i profit stvoren utilizacijom te imovine, koristiti isključivo na dobrobit svojih građana, a ne političara, konstantno poboljšavajući uslove života. Da bi se uredilo sticanje i utilizacija državne imovine, moraju se stvoriti određeni mehanizmi. Osnovni mehanizmi moraju biti i razvojna strategija, zasnovana na dugoročnom planiranju razvoja, koji treba da bude potpuno transparentan, oslobođen bilo kakvog političkog, a naročito dnevnopolitičkog uticaja, oslonjen na demokratske norme i uklopljen u tržišne mehanizme. Tek kada imamo jasnu strategiju razvoja, mogu se stvarati direktni mehanizmi podsticaja, uspostavljanjem državne razvojne banke ili državnog investicionog fonda. Osnovni imperativ bilo koje investicije je sticanje profita. Normalno je da ako država investira, onda ne očekuje samo direktni profit, nego i indirektni: poboljšanje životnih uslova svoga stanovništva; poboljšanje socijalnog staranja i povećanje brige o potomstvu; poboljšanje uslova za obrazovanje; energetsku efikasnost i smanjenje potrošnje energenata; smanjenje vremena koje građani provode u transportu; smanjenje zagađenosti životne sredine; smanjenje troškova zdravstvenog i invalidskog osiguranja.

Jasno je da država mora imati podsticajne instrumente razvoja, bilo da je to razvojna banka ili investicioni fond. Razlika u poslovanju banke ili fonda, u ovom slučaju svodi se na sledeće:

  • Razvojna banka kao državna institucija ima isključivo jedan izvor sredstava, a to je državni budžet[72]. Generalno gledano, banka u svom poslovanju odgovara za plasirani kapital, a ne za uspeh projekta u koji investira.
  • Državni investicioni fond ima daleko šire mogućnosti prikupljanja sredstava[73]. Komercijalne banke udružene oko jasno definisanog projekta (sindikalizovane) i investicioni fondovi, nalaze svoj interes u realizaciji i eksploataciji konkretnog projekta.
  • Osnov za prikupljanje novca iz privatnog sektora (domaće i strane štednje) predstavlja jasno definisani razvojni projekat[74].

Zemlja u razvoju mora imati izvesne mehanizme investiranja za račun građana, ali ti mehanizmi moraju da budu potpuno depolitizovani i tržišno orijentisani, da bi se izbegla korupcija i zloupotreba političkog položaja, koja ide na štetu građana koji to sve plaćaju. Zato treba ozbiljno razmisliti o uspostavljanju podsticaja razvoja, kroz formiranje institucionalnog razvojnog investicionog fonda, u kombinaciji sa razvojnom bankom.

  • Prvi korak u uspostavljanju „Razvojnog investicionog fonda“ treba da bude izrada prostornog plana RS na bazi sinteze sektorskih strategija razvoja (industrija, poljoprivreda, infrastruktura, turizam, školstvo, zdravstvo ….), kao i svih ostalih planskih dokumenata nižeg reda. Paralelno i koordinirano sa izradom prostornog plana, mora se izraditi dugoročni plan razvoja Republike Srbije, koji će jasno definisati prioritete, proizašle iz potreba, prostornih i resursnih mogućnosti, imajući u vidu neophodnost decentralizacije, regionalizacije i ravnomernog razvoja Republike.
  • Na osnovu prostornog plana i dugoročnog plana razvoja, država treba da opredeli u dužem roku (najmanje u roku dugoročnog plana razvoja) izvesna izdvajanja za Državni investicioni fond. Ova izdvajanja mogu biti određena u fiksnim godišnjim iznosima, ali je moguć i princip da budu određena u procentu od BDP.
  • Državni investicioni fond može da se proširi sindikalizacijom[75] sa komercijalnim bankama i privatnim investicionim fondovima, po principu da na sredstva koja obezbedi država, privatni sektor (banke i investicioni fondovi) moraju da obezbede minimum istu toliku količinu novca. Motiv banaka i investicionih fondova da uđu u sindikat bi morao biti čisto tržišni, ali to na početku neće biti dovoljno, pa se mora predvideti i neka vrsta stimulacije (fiskalnim merama ili podrškom).
  • Država će uvećavati svoj udeo u Državnom investicionom fondu, pripisujući ostvarene kamate iz plasmana svojih sredstava, ili prihode od direktnih investicija, ukoliko one ne budu raspoređene kao izvorni prihod države.
  • Sindikalizovane banke moraju uspostaviti kreditni odbor koji donosi odluke o izboru projekata koji se kreditiraju iz Državnog investicionog fonda. Država ne sme imati nikakvo direktno, ili indirektno učešće u radu kreditnog odbora. Kompletna odgovornost za plasman kredita moraju da snose komercijalne banke, čime će se postići tržišni kriterijumi, a u najvećoj meri izbeći politički uticaji, korupcija i zloupotrebe.
  • Država mora utvrditi razvojne prioritete, koji će se kroz rad kreditnog odbora poštovati. Priotiteti moraju biti zasnovani na prostornom planu i dugoročnom planu razvoja RS. Apsolutni prioriteti u sledećih 8-10 godina, moraju biti; (1) saobraćajna infrastruktura (putna, željeznička i plovna); (2) energetska infrastruktura i (3) energetska efikasnost.

Jedan deo budžetskih sredstava mora biti izdvojen i preko razvojne banke plasiran za kreditiranje postizanja određene energetske efikasnosti, u tri potpuno odvojena segmenta :

  • Stambeni objekti: Postizanje zadovoljavajućih rezultata se uglavnom svodi na građevinske i zanatske radove, odnosno sanaciju postojećih objekata, uvođenjem boljih termo i hidro izolacija, vrata i prozora[76].
  • Industriski objekti su, po pravilu, nižeg tehničkog kvaliteta, pa je termička i hidro izolacija prilično slaba, što dovodi do povećane potrošnje energije. Osim pobiljšanja izolacije, drugi vid uštede je intervencija na proizvodnoj tehnologiji[77].
  • Komercijalni objekti su  najneefikasniji potrošači toplotne energije, a to sebi mogu dozvoliti jer pretežno rade u uslovima subvencionisanog daljinskog grejanja, a i ti troškovi su prebačeni na zakupca prostora, odnosno krajnjeg korisnika usluga[78].

Kreditiranje izgradnje komercijalnih i stambenih objekata iz sredstava razvojne banke mora biti izrazito zabranjeno, jer bi remetilo izgradnju infrastrukture, reindustrijalizaciju i dalju industrijalizaciju[79].

Ni jedan direktni, ili indirektni budžetski korisnik ne sme biti kreditiran iz sredstava razvojne banke. Ukoliko se budžetski korisnici kreditiraju, servis duga pada na teret budžeta, što praktično predstavlja subvenciju koja se mora ostvarivati direktnim transferom, ukoliko je to normativno dozvoljeno[80]. Pravo na kreditiranje treba da imaju samo sledeći privredni subjekti:

  • preduzeća iz javno-privatnog sektora u kojima država nema više od 10% vlasnižtva, a ostalo je u vlasništvu fondova obaveznog PIO osiguranja i u vlasništvu privatnog sektora;
  • velika preduzeća i zadruge koja se bave strategiskom proizvodnjom (poljoprivreda i pojedine industriske grane);
  • mala i srednja preduzeća koja prate gore navedena velika preduzeća.

7.         FISKALNA POLITIKA I PORESKI SISTEM

Obaveza države je da obezbedi sigurnost, pouzdanost i predvidivost u dugom periodu funkcionisanja socijalnih fondova, odnosno fondova obaveznog penzijsko-invalidskog, zdravstvenog i socijalnog osiguranja. Obaveza države je takođe, sprovođenje restitucije nepravedno oduzete imovine od 1941. godine naovamo. Sve ove obaveze padaju na teret budžeta, odnosno na teret svih građana, kroz povećani javni dug. Da bi se obezbedio pouzdan i u dugom roku saglediv izvorni budžetski prihod koji će pokriti navedene obaveze, a da ne poveća javni dug, potrebno je reformisati javni sektor i konsolidovati fiskalnu politiku, ostvarijući sledeće ciljeve:

  • Kroz korporativizaciju i privatizaciju javnih preduzeća, ona treba da se iz javnog premeste u realni sektor privrede i posluju u konkurentnom tržišnom ambjentu, što će dovesti do smanjenja javne potrošnje kroz subvencije prema JP i povećanja javnih prihoda, kroz redovno servisiranje obaveza po osnovu doprinosa i poreza. Kroz korporativizaciju deo imovine JP će pripasti PIO fondu i ostvarivati mu izvorni prihod, smanjujući zahvatanje iz budžeta.
  • Kroz pravilnu upotrebu državne svojine, treba da se iskoriste svi raspoloživi resursi. Suvereno pravo države je da naplaćuje korišćenje njenog vazdušnog prostora, po bilo kojoj osnovi (Air Rights)[81].
  • Stvaranje pouzdanog ekonomsko-političkog ambijenta, koji bi smanjio politički rizik i poboljšao kreditni rejting zemlje, što bi dovelo do povećanja interesa i realizacije Green Field investicija, koje su nam najpotrebnije sa stanovišta razvoja, koji će se manifestovati u povećanju broja radnih mesta, što će doneti veći nivo doprinosa i poreza.
  • Kroz reformu najzahtevnijeg budžetskog korisnika, dugoročno predvidiv i održiv sistem obaveznog penzijsko-invalidskog osiguranja mora biti oslonjen na direktne, izvorne prihode fonda PIO koji potiču od učešća u podeli profita javnih preduzeća i zemljišnih fondova. Razlika do punog iznosa troškova fonda PIO treba da bude pokrivena transferom iz državnog budžeta
  • Kroz korporativizaciju zemljišnih fondova, dodelom akcija restitucionarima, rešiće se pitanje restitucije bez opterećivanja bužeta, a na trošak profita koji stvaraju zemljišni fondovi.

Da bi se dosledno sprovela reforma javnih finansija, pored promene fiskalne politike, koja će simultano dovesti do povećanja fiskalnih prihoda i smanjenja javne potrošnje, mora se reformisati i poreski sistem. Osnovna pretpostavka reforme poreskog sistema je veći oslonac na direktne poreze i uspostavljenje sledećih principa:

Definicija imovine. Osim nepokretne i pokretne imovine, poreski sistem mora prepoznati kao imovinu i sledeće: (1) akcije akcionarskih društava;  (2) udele u preduzećima; (3) investicione jedinice investicionih fondova. Sva ova imovina mora podlegati oporezivanju, ukoliko je domicilna, bez obzira na to da li je vlasnik te imovine građanin Srbije, strani rezident, ili stranac koji direktno ili preko posednika drži imovinu na teritoriji Srbije.

Poreski sistem mora da uvede definiciju korišćenja privatnog stambenog fonda (stanovi i kuće svih namena) koja razdvaja stambene objekte za ličnu upotrebu, od onih koje se koriste u druge svrhe. Jedna stambena jedinica (stan ili kuća) mora biti definisana kao stambeni objekat za ličnu stambenu upotrebu porodice (tzv. „prvi stan ili kuća“), a svi ostali stambeni objekti u vlasništvu članova te porodice moraju biti definisani kao komercijalni. Član porodice koji osniva svoju porodicu, ima pravo da izdvoji jednu stambenu jedinicu iz kompleksa komercijalnih, koja će poslužiti za ličnu upotrebu njegove porodice. Zbog podsticaja koji će dovesti do boljeg energetskog bilansa države i manjeg uvoza energenata, poreski sistem mora poznavati stimulacije za stambene objekte koji imaju bolju energetsku efikasnost.

Prihod od korišćenja privatne imovine: Osim prihoda koji vlasnik ostvaruje eksploatacijom nepokretne i pokretne imovine, u ukupan prihod koji podleže oporezivanju moraju ući: (1) dividende od akcija; (2) profit po osnovu udela u preduzeću; (3) prinos od investicionih jedinica; (4) prinos od štednje(koji je već obuhvaćen), bilo u banci, ili dobrovoljnim fondovima zdravstvenog, životnog, ili penzionog osiguranja i (5) prinos od bilo kog drugog vida investicije. Naš poreski sistem ne poznaje oporezivanje prihoda ostvarenog po osnovu dividendi i udela u preduzeću, obrazlažući to činjenicom da se profit oporezuje pre podele[82].

Porez na imovinu: Sva navedena privatna imovina se mora oporezivati u procentu od njene stvarne, ili tržišne vrednosti[83].

Kada je reč o porezu na imovinu stambenih objekata, onda treba razlikovati sledeće poreske osnove: (1) porez na stambeni objekat za ličnu stambenu upotrebu porodice (tzv. „prvi stan ili kuća“) mora biti kreiran kao beneficirana kategorija, jer ispunjava socijalnu funkciju, bez mogućnosti stvaranja prihoda; (2) porez na sve ostale stambene objekte u vlasništvu članova porodice mora biti definisan kao porez na komercijalne objekte, bez obzira da li su u najmu ili ne[84]; (3) porez na stambeni objekat za ličnu upotrebu porodice (tzv. „prvi stan ili kuća“) koji se koristi za obavljanje neke privredne ili zanatske delatnosti, mora biti definisan kao porez na komercijalne objekte; (4) Poreske beneficije na energetsku efikasnost, moraju biti srazmerne toj efikasnosti.

Porez na dohodak i profit od korišćenja imovine: U ukupan prihod građana moraju ući svi vidovi prihoda po osnovu korišćenja imovine. Ukupan prihod građana mora biti oporezovan po progresivnoj skali, oko evropskog proseka[85]. Investicije u energetsku efikasnost moraju dovesti do smanjenja stope poreza na imovinu. Osnovica za oporezivanje umanjuje se prema porodičnim prilikama[86], zatim za sumu koja je u toku godine plasirana u kulturu i humanitarne akcije, kroz donacije, sponzorstvo i fondacije (neprofitne finansijske institucije). Redukcija obračunatog poreza može se izvršiti u cilju zaštite socijalno ugroženih građana, umanjivanjem obračunatog poreza prema kategorizaciji socijalne ugroženosti.

Sintetizovani porez. S obzirom na jasnu povezanost prihoda i imovine, porez na imovinu i porez na dohodak, treba sintetizovati poreskom administracijom. To bi značilo da građani podnose jedinstvenu poresku prijavu za prihode i imovinu, a poreska administracija ocenjuje celishodnost (na bazi propisane kategorizacije)  investiranja i troškova delatnosti ili domaćimnstva  iz prihoda i na taj način koriguje osnovicu za oporezivanje prihoda i uvećava osnovicu za oporezivanje imovine. Ovakav sintetizovani porez bi mogao imati dublji vremenski zahvat, kojim bi se u sledećih nekoliko godina moglo utvrditi poreklo imovine, tamo gde je to neophodno.

Porez na profit privrednih društava. Ovaj porez mora biti znatno povećan, jer je smetnja daljem industriskom razvoju. Nizak porez na profit[87] stimuliše vlasnike na isisavanje profita, umesto reinvestiranja[88]. Sa druge strane, nizak porez na profit ne motiviše institucionalne investitore, koji dolaze da bi ostali, a svoj kapital ne ekspatriraju nego reinvestiraju u proširenje svoje lokalne delatnosti. Ovi investitori maksimalno izdvajaju za amortizaciju, čime smanjuju profit i minimiziraju porez na profit, što ih dovodi u situaciju da mogu investirati u savremene tehnologije koje donose brzi povraćaj.

Ono što je svakako prioritetno u poreskom sistemu je moguća relaksacija angažovanog rada i kapitala tj nastojanje da se što više smanje opterećenja na zarade (porez na zaradu i doprinosi), ali ta relaksacija je moguća u paralelnom procesu konsolidacije budžeta putem sistemskih mera koje su prethodno navedene.


[1] Miladin Kovačević i Mahmud Bušatlija: (1) „Reforma javnog sektora”, MAT br 159, jaanuar 2008; „Karakteristike i nasleđe sistema penzijsko-invalidskog osiguranja i pravci reforme sa ciljem utemeljenja održivog sistema i emancipacije od budžeta“, MAT br 164, juni 2008; (2) „Sveobuhvatna reforma javnog sektora“, „Ekonomska politika Srbije u 2009. godini i izazovi svetske ekonomske krize“ tematski zbornik radova posvećen decembarskom (2008) Savetovanju Naučnog društva ekonomista o ekonomskoj politici za narednu godinu; (3) „Neophodna reforma javnog sektora i njeni potencijalni efekti (Tranzicija u Srbiji i globalna ekonomska kriza), Savetovanje Naučnog društva ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomskim fakultetom u Beogradu, maj 2009; (4) „Da li je moguće sprovesti dugo očekivanu restituciju“, MAT br 181, novembar 2009.

[2] Poslednje merenje iz 2011. svrstava nas na 183. mesto od 186 posmatranih zemalja. Ta naša pozicija je bitno doprinela permanentnom smanjenju interesa institucionalnih investitora za direktne, a posebno one najpotrebnije – Green Field investicije.

[3]Analiza Zakona o planiranju i izgradnji publikovana je u MAT-u br. 177/178 iz avgusta 2009. godine kao tema meseca pod naslovom „Dosadašnji problemi i sistemske pretpostavke nastavka tranzcije“ od istih autora kao i u temi meseca pod naslovom „O nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji„ u MAT-u br. 196, februar 2011.

[4] Generalni urbanistički plan (GUP), detaljni urbanistički plan (DUP), plan regulacije.

[5] Osnovna, principijelna primedba je da uređenje prostora, dakle Zakon o planiranju mora da reguliše isključive obaveze države. Planiranje, a posebno Prostorni plan Republike, mora biti sinteza utvrđenih prostornih okvira, prirodnih i humanih resursa, kao i dugoročne strategije razvoja Republike (sinhronizovanog skupa strategija razvoja infrastrukture, privrede, industrije, trgovine, turizma itd.).

[6] Prva uredba iz aprila 2010.

[7] Druga uredba iz marta 2012.

[8] Zašto bi investitor promenio delatnost ili planirao proizvodnju koja podrazumeva zapošljavanje ljudi samo zato što dobija na poklon neko dobro kao zemljište.

[9] Jedna od tekovina evropskih demokratija je i decentralizacija upravljanja, koja podrazumeva prenos nadležnosti (prava i obaveza) na nivoe ispod centralnog, sve do opštine.

[10] Detaljan opis oba slučaja dat je u nastavku u poglavlju 1.6. Zakon o izgradnji

[11] Primera radi, pomenimo samo zemljište u zoni aerodroma i obilaznice oko Beograda, koje je sve bilo poljoprivredno I klase, u privatnom vlasništvu i u vlasništvu poljoprivrednih kombinata. To poljoprivredno zemljište kupovano je od privatnika po cenama do 2.500 DEM (nemačke marke) po hektaru, ili privatizacijom preduzeća, od strane malog broja ljudi koji sada predstavljaju krupni kapital. Sada ga oni prodaju po enormnim cenama, koje se kreću između 500.000€ i 1.800.000€ po hektaru, zavisno od lokacije.

[12] Treba podsetiti da u procesu privatizacije nije bilo moguće otkupiti državno građevinsko zemljište, koje je bilo isključivo stavljano na raspolaganje privrednim subjektima, dodelom prava korišćenja, a ni to pravo kao ni pravo svojine, nije moglo biti u prometu. Jasno je da je Zakon trebalo da posluži jednokratno, isključivo rešavanju najveće brige vlasnika krupnog kapitala u ovoj zemlji. Oni su godinama sticali prava korišćenja građevinskog zemljišta, što kroz privatizaciju preduzeća, što direktnim mahinacijama sa državnom i lokalnom upravom. Sada je valjda poslednji momenat da se to pravo pretvori u pravo svojine, ne vodeći računa o neposrednoj šteti koja će biti naneta državi i građanima.

[13] Primera radi, investitor dobija građevinsku dozvolu za izgradnju 700 m2, na osnovu toga upotrebnu dozvolu na istih tih 700 m2, ali izgradi više od 1.000 m2. Osim činjenice da remeti sve urbanističke propozicije, investitor ošteti državu za iznos participacija za uređenje građ. zemljišta i poreza na promet apsolutnih prava, za razliku od nadgrađenih 300 m2. Investitor nanosi štetu i kupcu, koji ne može da uknjiži nelegalno izgrađene kvadrate, ali i posrednu štetu budžetu, jer novi vlasnik ne plaća porez na imovinu neuknjiženih kvadrata.

[14] Navedene analize i kalkulacije su publikovane u temi meseca „Da i je moguće sprovesti dugo očekivanu restituciju“, MAT br 181, novembar 2009.

[15] Istraživanje (M.Kovačević i dr.) za potrebe sagledavanja strukture i vrednosti zahteva za restituciju imovine, rađeno na bazi uzorka od 1,600 zahteva podnetih po osnovu Zakona o registraciji imovine za povraćaj, utvrđuje obim nekretnina koje se neće moći vratiti, a moraće biti finansijski kompenzirane. Za te nekretnine procenjen je iznos novčanog obeštećenja, na bazi obračuna cena za svaku vrstu nekretnina ponaosob, koje je sačinila Poreska uprava. Ta metodologija obračuna cena nekretnina je bila predviđena Nacrtom Zakona o restituciji i građevinskom zemljištu iz 2007. Ovo istraživanje je utvrdilo vrednost novčanog obeštećenja samo za građevinsko zemljište na nivou od 1.006.215.000,00 € čime je obuhvaćeno oko 12.500.000,00 m2 i to pre donošenja Zakona o planiranju i izgradnji i uspostavljanja instituta konverzije prava korišćenja u pravo svojine nad građevinskim zemljištem. Striktna primena ovog Zakona je dovela do situacije u kojoj će država morati finansijski obeštetiti praktično sve korisnike restitucije građevinskog zemljišta, jer ono koje ne bude preneseno u vlasništvo privatnih lica i kompanija, pripašće lokalnim samoupravama, te će se kompenzacija podići sa jedne možda i do 10 milijardi €. Ova procena ne može se smatrati konačnom, jer je u dosadašnjem razmišljanju o restituciji, u Zakonu o registraciji imovine za povraćaj, propušteno da se zahvati period od 1941 – 1945. godine, u kom je država organizovano vršila i podsticala neinstitucionalne eksproprijacije, odnosno sekvestracije imovine Jevreja i antifašista. Ta imovina je mahom uništavana i privatizovana, pa se restitucija može izvršiti isključivo nekom vrstom kompenzacije, zamenom za neku drugu nepokretnost, ili dodelom državnih obveznica. Budući da Zakon o registraciji imovine za povraćaj to nije predvideo, ta imovina nije ni registrovana i ne postoji nikakav način da se troškovi procene.

[16] Zakonski usvojeni i važeći prostorni plan i urbanistički planovi nižeg reda

[17] Treba razlikovati načine obračuna zakupa: podobnost lokacije – vrednost građevinske parcele u odnosu na položaj i infrastrukturu, a obračun se vrši na bazi m2 zakupljenog zemljišta. Visina kompenzacije se ustanovljava licitacijom za određenu parcelu i naplaćuje se jednokratno, pre pribavljanja prava na izgradnju; zakup zemljišta – koji se vrši na bazi m2 zakupljenog zemljišta, bez obzira na veličinu izgrađenog objekta. Visina zakupa se ustanovljava licitacijom za određenu parcelu, i naplaćuje u mesečnim iznosima, od momenta ustupanja zemljišta do okončanja korišćenja. Zakup zemljišta mora biti u prometu, odnosno zakupac mora biti u poziciji da prenese zakup na drugoga zakupca – investitora; prava izgradnje (’Air Rights’) – koje se kalkuliše na bazi m3 vazdušnog prostora koji je urbanizmom utvrdviđen za izgradnju. Na ovaj zakup ne utiče ni koliko m2 ima izgrađeni objekat. U okviru urbanizmom utvrđene kubature vazdušnog prostora, pojavljuju se razne kvadrature izgrađenog prostora, zavisno od vrste objekta (stanovanje oko 1m3:0,3m2; poslovanje oko 1m3:0,25m2; industriski oko 1m3>0,2m2). Visina zakupa određuje se na nivou gradske zone i isti je za svaki m3 u istoj zoni, a naplaćuje se u mesečnim iznosima, od momenta ustupanja zemljista do okončanja koristenja. Ova prava izgradnje moraju da zakupe i investitori koji su vlasnici građevinske parcele.

[18] Dosadašnji vid pribavljanja zemljišta plaćanjem participacija za primarnu i sekundarnu infrastrukturu, treba u potpunosti odbaciti. Ova participacija praktično znači da investitor vrši dokapitalizaciju javnih komunalnih preduzeća, a u njima ne dobija vlasnički udio. Sa druge strane, stav Vrhovnog suda je bio da je ta participacija budžetski priliv, što znači da se može uplatiti isključivo u budžet grada pa kasnije, eventualno, biti raspoređena za neki infrastrukturni projekat. Po sadašnjem sistemu ne postoji imperativna veza između projekta i infrastrukture koja se finansira iz participacije, odnosno sredstva se prelivaju na druge projekte, bez mogućnosti kontrole i adekvatne diferencijacije. Isključivi način finansiranja infrastrukture, treba da bude iz naplate zakupa zemljišta i vazdušnog prostora (Air Rights), ili kolateralizacijom te naplate na ime garancije za kredite.

[19] Akcije dobijene u periodu privatizacije preduzeća u kojima su radili, kao i akcije dobijene po osnovu podele akcija javnih državnih preduzeća (šifra 1.000 €)

[20] Izostanak ove regulative je u poslednje vreme doveo do ogromnog povećanja problema u toku pripreme terena i gradnje, vrlo često prećenih velikom materijalnom štetom i smrtnim ishodom.

[21] Ovaj recidiv prošlosti mora biti potpuno ukinut, jer investitora stavlja u položaj kurira između više organa iste uprave, a kreira rasadnik korupcije i političke zloupotrebe, pa samim tim je kočnica normalnom procesu investiranja.

[22] Osnov za početak izvođenja radova je prijava radova, koja se dobija na osnovu završenog I revidovanog glavnog projekta.

[23] Po važećem zakonu, investitor po dobijanju građevinske dozvole mora izraditi glavni projekat i pribaviti saglasnost na taj projekat od onih istih organa uprave (od opštinske do državne), javnih državnih i komunalnih preduzeća, od kojih je predhodno pribavio uslove za projektovanje. Tek u slučaju kada prikupi sve saglasnosti na projekat, investitor može početi izgradnju, na osnovu prijave radova. Ovaj sistem pripreme izgradnje, treba u potpunosti eliminisati iz procesa investiranja.

[24] Koji je sada integrisan sa državnim fondom zaposlenih i fondom poljoprivrednika

[25] Prvi stub – sistem sveobuhvatnog obaveznog, javnog penzijsko-invalidskog osiguranja, koji se zasniva na tekućem usklađivanju doprinosa sa rashodima osiguranja („pay-as-go“ sistem, skraćeno PAG); popularno: državno obavezno osiguranje; Drugi stub – sistem obaveznog penzijsko-invalidskog osiguranja, koji se zasniva na akumulaciji kapitala, a sprovodi preko osiguravajućih organizacija koje su u privatnoj svojini, popularno nazvano: obavezno dopunsko osiguranje; Treći stub – sistem dobrovoljnog penzijsko-invalidskog osiguranja koji sprovode dobrovoljni penzijski fondovi, tzv. „privatno dobrovoljno osiguranje“, a zasniva se na principu individualne kapitalizacije štednje.

[26] Evropska, mahom negativna, iskustva dovela su do razmišljanja da se drugi stub institucionalno eliminiše. O tome je i Svetska banka izrazila negativan sud u jednoj od svojih studija, iako je ranije zagovarala ovaj stub.

[27] Najbolji primer za ovo rešenje je reforma penzijskog sistema sprovedena u Čileu

[28] Analiza poslovanja javnih preduzeća i zemljišnih fondova i prihodi fonda PIO zaposlenih iz tih izvora, prikazana je u referatu „Reforma javnog sektora“ za prolećno savetovanje Naučnog društva ekonomista, maja 2009 god, kao i u studiji „Model ravnoteže mora da se menja“ prezentiranoj u Ekonomski institut, septembra 2009 god.

[29] „Report on the Austrion Pension strategy 2005“, Vienna July 2005

[30] U dogledno vreme, i pored već započetog razvoja kod nas, ne može se očekivati da ovi fondovi ponesu značajnu relaksaciju troška „statusnog penzijskog osiguranja“.

[31] „Report on the Austrian Pension Strategy, Vienna, July 2005

[32] Reč je o tome da se izvrši kategorizacija osiguranika (osobe starije od 50 godina npr. na dan 1. januara 2013, osobe mlađe od 50 godina na dan 1. januara 2013. i osobe koje do tog dana nisu akumulirale nijedan dan staža u svojstvu osiguranika), pa se onda na kategoriju starijih od 50 godina primenjuje kriterijum određivanja penzije bez uzimanja u obzir individualnog računa, za kategoriju mlađih od 50 godina se primenjuje paralelni račun koji uzima proporcionalno u obzir i individualni račun, a za kategoriju onih koji do 1. januara 2013. nisu stekli staž u svojstvu osiguranika, primenjuje se u potpunosti baza individualnog računa.

[33] Odnos između prosečne penzije i prosečne plate.

[34] Analiza nacrta Zakona o javnoj svojini je publikovana u MAT-u br 201-202, septembar 2011, kao tema meseca pod naslovom: „O nacrtu Zakona o javnoj svojini“.

[35] Raspoređivanje državne imovine na Republiku, pokrajinu, grad i opštinu, osnovni je uslov za sprovođenje decentralizacije i osnov za ravnomerni razvoj.

[36] Ovo je vrlo važan aspekt, koji u budućnosti treba da omogući lakše i jeftinije finansiranje projekata koje država poseduje u celosti, ili participira u mešovitom kapitalu, što znači kreditiranje obezbeđeno kolateralama u vlasništvu Republike, pokrajine, grada ili opštine).

[37] Vrlo je važno da regulatorna tela budu stvarno nezavisna, naročito od dnevne politike, da ne bi više dolazilo do zloupotrebe monopola, na primer, nad mrežom fiksne telefonije.

[38] Rude, minerali, nafta, zemni gas, voda…

[39] Zapremina koju zauzimaju objekti niskogradnje i visokogradnje, stacionarni saobraćaj, bežične telekomunikacije, vazduhoplovni koridori…

[40] Koncesije, BOT, najam, razni oblici javno-privatnog partnerstva…

[41] Za nepokretnosti koje su građene iz budžetskih sredstava mora postojati posebno projektno knjigovodstvo i oditovan završni račun investicije

[42] U slučaju da je oblast delovanja akcionarskog društva regulisana i kontrolisana od strane nezavisnog regulatornog tela, država može biti i manjinski akcionar, sa učešćem ne manjim od 30%, što će omogućiti transfer državne imovine na obavezni fond PIO, čime će se omogućiti direktni prihodi PIO fondu, a za toliko smanjiti transfer iz državnog budžeta, kako je to predviđeno našim predlogom reforme javnog sektora. Upravljanje gradskim i građevinskim zemljištem se mora korporatizovati i pored države, u vlasničku strukturu uvesti PIO fond, restitucionare i privatne investitore.  Na taj način bi se stvorili direktni prihodi za izgradnju primarne, sekundarne i komunalne infrastrukture, ali i direktni prihodi PIO fondu, kao i prihodi za podmirivanje obaveza po osnovu restitucije; za toliko bi se smanjili transferi iz državnog budžeta, kako je to predviđeno našim predlogom reforme javnog sektora.

[43] kao npr. Zakon o privatizaciji, Zakon o restituciji

[44] Osnovne karakteristike komunističkog perioda u istočno evropskim zemljama je totalna nacionalizacija nepokretne imovine bez naknadne promene vlasničke strukture, relativno malo ulaganje u civilnu infrastrukturu, relativno male promene namene, rekonstrukcije i povećanja urbanog tkiva. Nepostojanje tržišta kao i predhodno navedeno, dovelo je do toga da nacionalizovane nepokretnosti malo, ili nikako nisu promenile vrednost. Istočnoevropske zemlje su ušle u restituciju sa urednom dokumentacijom iz perioda pre nacionalizacije. Restitucija je sprovedena u najvećoj meri naturalnim povraćajem, što je bilo moguće jer država nije otuđivala nacionalizovanu imovinu. Kompenzacija se koristila praktično samo u slučajevima promene namene zemljišta, ili potpunog nestanka nepokretnosti. Korisnici restitucije su u relativno velikoj meri bili orginalni vlasnici, a većina problema je nastala kada su u proces povraćaja uključeni naslednici. Ni u jednoj od zemalja u kojima je sprovedena, denacionalizacija i restitucija nije u potpunosti zadovoljila očekivanja. Poredeći sa ostalima, situacija u našoj zemlji je znatno složenija i u principu, iskustva zemalja u tranziciji se ne mogu kod nas nekritično primeniti

[45] Izradi prvog nacrta Zakona o restituciji iz 2007. godine, prethodila je izrada studije „PRIVATIZACIJA DRŽAVNOG ZEMLJISTA U SRBIJI“ autorskog tima u sastavu: prof. dr. Boris Begović, Dr. Boško Mijatović i prof. dr. Dragor Hiber, koja je kroz duboku analizu postojećeg sistema, njegovog nastanka i efekata, obradila (1) okvirnu strategiju privatizacije zemljišta; (2) modele privatizacije zemljišta; (3) osnove zakona o privatizaciji građevinskog zemljišta i (4) postprivatizacionu regulaciju. Jedna od osnovnih postavki studije je uspostavljanje načela „Superficies solo cedit“ u planiranju i sprovođenju denacionalizacije.

[46] Aproksimativna procena realnih troškova je navedena u poglavlju koje tretira Zakon o planiranju i izgradnji. Predviđena vrednost finansijske kompenzacije od jednu milijardu €, za imovinu koja se ne može vratiti u naturalnom obliku je proizvoljna, ne uvažava činjenicu da emitovane obveznice imaju godišnji prinos, što na 20 godina do prispeća, što zajedno sa kamatama, troškovim emitovanja obveznica i njihovog „handling-a“, znatno uvećava troškove kompenzacije.

[47] Teško je opravdati „dvostruki aršin“ u restituciji, koji predviđa naturalni povraćaj, tamo gdje je to moguće, što znači da se imovina vraća u celosti i u svojoj ukupnoj vrijednosti, a nasuprot tome, u slučaju kada se imovina ne može vratiti naturalno, vrši se finansijska kompenzacija koja je bez obzira na vrednost predmetne nekretnine limitirana, i isplaćena obveznicama koje prispevaju tek za 20 godina.

[48] Razlika je samo u lokaciji troškova: (1) u koliko se zemlja kupi, troškovi idu na račun investicije, (2) ukoliko se iznajmljuje, najam ide na račun troškova poslovanja.

[49] Uostalom, zloupotreba i manipulacija građevinskim zemljištem je svuda u svetu izuzetno cenjen mehanizam pranja novca.

[50] U svim dosadašnjim predlozima i u zahtevima interesnih grupa, potpuno se zapostavlja činjenica da se struktura zemljišta bitno izmenila od vremena nacionalizacije do danas, a ta promena se i dalje odvija. Analize pokazuju da oko 4-4,5 miliona građana Srbije mogu da polažu pravo na obeštećenje po osnovu kontribucije fondovima, čija sredstva su korišćena za finansiranje razvoja primarne i sekundarne infrastrukture. Mora se voditi računa da sprovodjenje Zakona o restituciji ne dovede u neravnopravan položaj bilo kog građanina, a u korist restitucionara, privatizacijom viška vrednosti stvorene zajedničkim ulaganjem na račun dohodka građana, kao i finansijskim kompenzacijama iz povećanog javnog duga. Bilo koja vrsta finansijske kompenzacije predstavljaće neminovno opterećenje republičkog budžeta, što znači da će svi građani snositi troškove jednog dela denacionalizacije.

[51] Uzmimo samo primer neizgrađenog građevinskog zemljišta u gradovima kao što je N.Beograd, koje podleže fizičkom povraćaju, koje je u vreme nacionalizacije bilo gotovo bezvredno, pretežno vodoplavno i močvarno, a sada dostiže astronomske vrednosti

[52] Poznajući naše sudstvo, koje je i bez dodatnih zahteva previše opterećeno, možemo očekivati vrlo dug period pravosnažnog utvrđivanja naslednika.

[53] Zbog toga će određene lokacije biti van domašaja investitora, do okončanja procesa nasleđivanja. Sa druge strane, ne može se očekivati od investitora da uđu u planiranje izgradnje na zemljištu čiji titular nije jasno definisan, a neće biti do okončanja ostavinskih procesa. U pojedinim zemljama istočne Evrope i danas, posle dvadeset godina od početka tranzicije i izvršene restitucije, u toku su sudski procesi utvrđivanja naslednika za pojedine lokacije.

[54] Poseban problem prizilazi iz poslovanja lokalnih banaka izmedju dva svetska rata, koje su kao i sve ostale komercijalne banke u Evropi, finansirale izgradnju, uglavnom na hipotekarnoj osnovi. Zakon nije vodio računa o tome, kao i o tome da su nestankom nekih banaka (Hipotekarna banka npr.) nastali neki pravni sledbenici koji mogu imati potraživanja.

[55] Ti građani imaju pravo na obeštećenje o kome niko nije vodio računa, a otvara mogućnost mnogobrojnih sporova sa državom. Jasno je da će se jednoj kategoriji korisnika restitucije, vraćati imovina znatno veće vrednosti od one koju je poljoprivredno, ili nisko rangirano građevinsko zemljište imalo u vreme nacionalizacije, a na račun većine građana Srbije.

[56] U vreme nacionalizacije prosečna slika stanja na Dedinju (izuzimajući Uzicku ulicu, gde su uglavnom bile i ostale rezidencije) je 2.000 m2 parcela – uglavnom voćnjaka, sa građevinom manjom od 120 m2 – uglavnom letnikovac. Pošto su letnjikovci po pravilu bili manji od propisanog stambenog maksimuma, ostali su u privatnom vlasništvu sa trajnim pravom korišćenja zemlje, a zemlja je nacionalizovana i postala vlasništvo države. Vremenom, čitav taj kraj je postao zanimljiv za izgradnju reprezentativnih stambenih objekata, a urbanizmom je predviđena znatno veća gustina, koja je omogućila izgradnju objekata koji su 10-20 puta veći od postojećih. Ova pojava uzima maha početkom devedesetih, uglavnom kroz delovanje lokalnih građevinskih firmi, koji otkupljuju dotrajale letnjikovce i na njihovom mestu grade čitave luksuzne stambene komplekse. U proceni vrednosti transakcije, vrednost mahom dotrajalih građevina nije uzimana u obzir, ali je zato cena formirana na vrednosti građevinskog zemljišta (kao oblik povoljnosti lokacije). Prodavci su ostvarivali nesrazmernu zaradu „prodajući“ državno zemljište, a ne svoju kuću, obilato izbegavajući oporezivanje transakcije.

[57] Fondovi će se starati o konverziji, raseljavanju i oslobađanju lokacija, privođenju nameni, infrastrukturnom opremanju i eksploataciji građevinskog zemljišta. Krajnji efekat fondova biće stvaranje profita, koji će se kroz dividende raspoređivati akcionarima. Fondovi će ostvarivati svoj prihod naplatom gradske rente, koja se sastoji od povoljnosti lokacije, zakupa zemljišta i prava zauzeća određene, urbanizmom utvrđene, kubature vazdušnog prostora iznad građevinske parcele (Air Rights). Da bi se postigao ovaj efekat, mora se pristupiti reformi zemljišne politike: (1) stvaranjem uslova za uvođenje komercijalne rente za postojeće objekte, postepenim podizanjem rente u roku od 3-5 godina; (2) uvođenje rente za sve nove objekte i stacionarni saobraćaj, od momenta donošenja Zakona o gradskom i građevinskom zemljištu. Imajući u vidu rezultate poslovanja gradskih direkcija za građevinsko zemljište, jasno je da će zemljišni fondovi imati stabilan prihod.

[58] Matematičkim modelom bi se utvrdila metodologija određivanja vrednost akcija u odnosu na vrednost nacionalizovanog zemljišta po tipovima i kategorijama.

[59] To znači da neće postojati nikakve prepreke da fondovi zakonito izdaju građevinsko zemljište investitorima na određeno vrijeme, što je jedan od poznatih i u svetu priznatih modela raspolaganja zemljištem u cilju izgradnje. Fondovi zemljište mogu izdati na korišćenje, jer se nakon utvrđivanja korisnika restitucije, ili njihovih naslednika, definišu samo njihova prava u fondu, tj. masa pripadajućih akcija

[60] Stimulacija/destimulacija izgradnje se postiže kroz mehanizam gradske rente. U koliko se stimuliše određene razvoj kroz investicije, naplata rente se može odgoditi na izvestan period, a pojedini segmenti rente mogu se umanjiti, ili potpuno ukinuti (podobnost lokacije). Destimulacija određenih investicija na određenoj lokaciji, postiže se većim tarifama rente i naplatom rente od momenta ustupanja lokacije.

[61] Analiza nacrta Zakona o razvojnoj banci Srbije je publikovana u MAT-u br 199, maj 2011 pod naslovom: „Kako obezbediti državnu podršku razvoju“

[62] Ovo praktično znači da će za sve poslove ove Banke odgovarati Ministarstvo finansija, na apsolutno netransparentan način, potpuno zaštićeno od odgovornosti, ne vodeći računa o ukupnoj ekonomiji i javnom interesu.

[63] Očigledan primer je Razvojna banka Vojvodine koja se dokapitalizuje budžetskim sredstvima, radi pokrivanja nastalih poslovnih gubitaka.

[64] Za šta ne postoji industrijska baza kao osnova za razvoj ove vrste preduzeća

[65] Izvoz je uglavnom u rukama privatnog sektora i postoji razlog za podsticanje, ali razvoj ekonomskih odnosa RS sa inostranstvom je pitanje funkcionisanja državne uprave koja se već finansira iz budžeta

[66] Nije jasno ko će biti korisnik podsticaja za razvoj lokalne i komunalne infrastrukture, na koji način će se garantovati povraćaj kredita, imajući u vidu da javna komunalna preduzeća nemaju svoju imovinu, nego koriste državnu. Evropska praksa energetske efikasnosti uvedena u većini zemalja posle naftnih udara  sedamdesetih godina prošlog veka; pokazuje da se ovaj problem uspešno rešava isključivo direktnim subvencijama stanovništvu i privatnom sektoru, a ne kroz zaduživanje. Obnovljivi izvori energije su već obuhvaćeni subvencijama koje pokrivaju razliku između visoke proizvodne i niske prodajne cene

[67] Investiranje u zaštitu životne sredine se vraća indirektno kroz smanjenje troškova zdravstvenog osiguranja, a ne direktnim povraćajem kredita, što će dovesti do podkapitalizacije banke.

[68] Uslovi poslovanja sa komercijalnim bankama bi morali biti uređeni Zakonom, a ne podzakonskim aktima, koji su podložni promenama iniciranim političkim razlozima, imajući u vidu činjenicu da su komercijalne banke dobrim delom subsidijari države kroz REPO operacije i trgovinu državnim HV.

[69] Strategoija razvoja infrastrukture do 2020., koju je usvojila Vlada 2010 god, predviđa ulaganje od oko 2 milijarde € godišnje, a Strategija razvoja do 2020. predviđa min. 2,3 milijarde € godišnje. To znači da se za osnov razvoja može uzeti suma od oko 2-2,5 milijarde € godišnje.

[70] Postavlja se pitanje šta je sa ostalima koji direktno ili indirektno investiraju budžetski novac, pre svega NIP koji funkcioniše kao najveći kvazi investitor državnog novca, u projekte koji uopšte nisu investicioni nego uglavnom u tekuće i vrlo malo u investiciono održavanje. Do sada nije utvrđeno da se u NIP vratio bilo koji investirani novac, a o profitu da i ne govorimo.

[71] Prvo pitanje je da li se u predviđenom roku mogu završiti svi poslovi vezani za rad Agencije i Fonda, pre svega povraćaj plasiranog novca? Drugo pitanje je šta se dešava ako se ti poslovi ne bi dovršili, a ove institucije prestanu da postoje? Treće pitanje je na koji naćin će se obavljati poslovi osiguranja i finansiranja izvoza i poslovi stimulisanja razvoja, makar u periodu dok Banka ne bude kapitalizovana prvom tranšom od 100 miliona € u 2013. godini?

[72] Teško je očekivati da se ova banka u kratkom roku osposobi za prikupljanje sredstava iz domaće štednje, kroz javno-privatno partnerstvo, a prikupljanje sredstava u inostranstvu zavisi od visokog Country Riska i slabog kreditnog rejtinga države.

[73] Pored budžetskih sredstava, ovaj investicioni fond može računati i na direktna ulaganja komercijalnih banaka, u okviru postojećih propisa, ali i na sredstva privatnih institucionalnih investicionih fondova.

[74] Budući da investicioni fondovi odgovaraju za uspeh projekta, to je rešenje adekvatnije za naše potrebe razvoja. Izbor projekata mora biti uokviren prostornim planom i dugoročnom strategijom razvoja države, koji će jasno definisati prioritete, proizašle iz realnih potreba, prostornih i resursnih mogućnosti, imajući u vidu neophodnost decentralizacije, regionalizacije i ravnomernog razvoja Republike, poštujući apsolutni prioritet razvoja saobraćajne infrastrukture (putna, željeznička i plovna), energetske infrastrukture i energetske efikasnosti.

[75] Udruživanje komercijalnih banaka oko jasno definisanog projekta, bilo da kreditiraju realizaciju projekat, ili investiraju u taj projekat.

[76] Da bi se vlasnici stambenih objekata stimulisali, nije dovoljna samo računica o smanjenju troškova života, nego je potrebno i subvencionisati izuzetno dobar rezultat postignut u kratkom roku. To znači da svi vlasnici stambenih objekata imaju pravo na kredit za poboljšanje termičke izolacije, ali onima koji tim zahvatom postignu izuzetno dobar rezultat u nekom kraćem roku, treba da bude otpisan jedan deo ili ceo kredit, zavisno od rezultata.

[77] U normalnim uslovima samo smanjenje troškova poslovanja bi bilo dovoljna stimulacija za uvođenje efikasnije upotrebe energije, ali u zemlji u razvoju moraju se uvesti i izvesne stimulacije (poreske ili subvencione).

[78] Logika štednje neće biti od značaja za vlasnike komercijalnih objekata. Jedina mogućnost disciplinovanja vlasnika komercijalnih prostora je potpuna zabrana učestvovanje u NIP-u ali i dodatno oporezivanje ili posebno uvećano tarifiranje potrošnje energije u tim objektima.

[79] S obzirom na nesrazmerno veće profite u oblasti izgradnje komercijalnih i stambenih objekata, u odnosu na infrastrukturu, privredu i industriju, banke bi se radije odlučivale za njihovo kreditiranje na račun smanjenog kreditiranja industrijalizacije.

[80] EU ne dozvoljava određene subvencije, te bi maskiranje subvencija u kredite imalo nepovoljanu ocenu u fazi pregovora o pridruživanju i daljim integracijama.

[81] Za sada se naplaćuje samo (1) prelet aviona; (2) frekvencije i (3) boravišna taksa. Najozbiljniji segment korišćenja vazdušnog prostora je građevinarstvo, odnosno urbanizmom planirani i izgrađeni objekti koji zaposedaju određeni prostor(kubaturu), a to korišćenje se kod nas ne naplaćuje. Nešto malo manji segment je saobraćaj, odnosno saobraćajna sredstva koja takođe zauzimaju određenu kubaturu, što se takođe ne naplaćuje.

[82] Ova odredba narušava Ustav koji štiti jednakost i jednakopravnost svih građana, jer neko ko je uložio svoj novac u stan, plaća porez na imovinu i porez na prihod ostvaren izdavanjem, za razliku od onoga ko je uložio u akcije ili udio u preduzeću, koji neće platiti porez na imovinu, niti porez na prihod građana. Na ovaj način je oštećen budžet, za prihod koji bi ostvario naplatom poreza na imovinu i razlike između poreza na profit preduzeća i poreza na prihod građana koji imaju akcije ili udele.

[83] Procena vrednosti nepokretne i pokretne imovine mora se utvrđivati na osnovu tržišne vrednosti ostvarene u prometu, a ne na osnovu paušalne procene Uprave prihoda. Vrednost akcija i investicionih jedinica utvrđuje se na osnovu berzanske vrednosti, a vrednost udela u preduzeću na osnovu knjigovodstvene vrednosti preduzeća. Vrednost inostranog novca u štednji, ili plasmanu, utvrđuje se na osnovu kursa NBS.

[84] Ovaj porez mora da stimuliše utilizaciju vlasništva, definiše i učvrsti tržišni ambjent prometa nekretnina. Ovaj porez mora da destimuliše stvaranje mrtvog kapitala, nekretnine koja se ne koristi, ili se samo povremeno koristi za potrebe porodice

[85] Ovaj vid oporezivanja je destimulativan za stvaranje visokih prihoda za ličnu potrošnju, koji neće biti plasirani u investicije. Osnovica za oporezivanje umanjuje se za sumu koja je u toku godine investirana u oporezivu imovinu. Ova odrednica u sprezi sa progresivnom skalom, stimuliše investiranja, jer prihod prebacuje u imovinu koja je oporezovana po nižoj stopi.

[86] Izdržavani članovi porodice, odvojen život zbog radnog angažmana, stvarni troškovi lečenja, i sl.

[87] U našem slućaju to je 10%, a u razvijenim zemljama je 2,5 – 6 puta veći

[88] Dosadašnja praksa je upravo to pokazala, dovodeći i stimulišući špekulativni kapital, naročito u procesu privatizacije. Izdvajanja za amortizaciju i ulaganje u tekuće i investiciono održavanje je minimizirano, ili potpuno zanemarivano, u nastojanju da se maksimalizuje profit i na to plati porez manji i od poreza na prihod građana. Niska amortizacija ne dozvoljava obnavljanje tehnologije i investiranje u razvoj, što na srednji rok uništava privredno društvo, dovodeći ga u nekonkurentnu poziciju, a kapital se mahom odliva u inostranstvo ili pretvara u trajna potrošna dobra. Jedna od direktnih posledica niskog poreza na profit je i zloupotreba građevinskog zemljišta u procesu privatizacije, jer se u veoma kratkom periodu isisavao profit iz privatizovanih firmi, osnovna delatnost time uništavala, a po zatvaranju firme, zemljište menjalo namenu i služilo uglavnom za izgradnju komercijalih i stambenih objekata.

Tags:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>