Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Овом реченицом се завршава „Мартин Идн“ Џек Лондона, а мени се она стално враћа у свест већ више од 40 година, а да нисам знао да је из овог романа. Знао сам да је из књиге Џека Лондона, али сам претпостављао да је из Белог очњака или Зова дивљине. Ако сам само њу из целог романа запамтио, то значи да сам непотребно потрошио време читајући је у раној младости. На жалост, исти закључак важи за стотине прочитаних књига у младости. Јер, да би смо нешто разумели или прихватили, потребно је да то нешто већ постоји у нама. Читати исту књигу (Заратустру, на пример, Ничеа) у 15, 30, 45 или 60 година, има сасвим различити утисак, или утицај на читаоца, а у зависности од стеченог искуства и проживљеног живота.
Џек Лондон је изузетно млад почео да пише и постао је славан писац. Међутим, био је још млађи и имао је неупоредиво веће искуство од обичног младића, када је пропутовао, од јужног тропског, до северног леденог Пацифика, проскитао Америком, ишао у лов на злато на север Канаде, и шта је све још проживео пре 25. године живота!? Екстремна материјална беда и интензитет физичког рада у раној младости утицали су на његов трагичан крај када је постао богат и славан, јер се суочио са бесмислом свих вредности ка којима је стремио, мислећи да се врх разликује од дна са кога је кренуо, а схвативши да су висине (слава, богатство…) заправо много дубље дно од радничког сиромаштва.
Већ сам цитирао, користио мисли Ернеста Сабата о смислу раног школовања, где он, пре приложеног цитата, предлаже да би деца требало да читају своје савременике, а не класичну књижевност, јер са савременицима деле језик, идеје, навике, док су им класични писци у свему томе веома удаљени.
У складу са сопственом личношћу (и комплексима) прилажем пар цитата из „Мартин Идн-а“. Пре 15 или 30 година, избор би вероватно био другачији.
„И сама помисао на њу оплемењивала га је и чистила, чинила га бољим и подстрекивала му жељу да буде још бољи. То је било ново за њега. Никад раније није познавао жене које су га чиниле бољим. Оне су увек имале супротно дејство и претварале га у животињу. Није знао да су се многе од њих трудиле најбоље што су могле, мада то њихово најбоље није било богзна шта. Како никад није био свестан само себе, није знао да у свом бићу има оно што изазива љубав код жена и подстиче их да жуде за његовом младошћу. Мада су га оне често узнемиравале, он се никад није узнемиравао због њих; и никад није слутио да има жена које су због њега постале боље. Досад је увек живео савршено нехатно, а сада му се чинило да су га оне увек дотицале и вукле прљавим рукама. Ово мишљење није било праведно ни према њима ни према њему. Али он, који је сада први пут постајао свестан самог себе, није био у стању да правилно суди и горео је од стида гледајући у визију своје бестидности.“
Стр. 70.
Видети и:
„То побољшање допрло је дубље од спољног изгледа. Још увек је пушио, али више није пио. До тог времена изгледало му је да пијење доликује људима и поносио се својом способношћу да пије и кад су готово сви остали били под столом. Кад год би случајно срео другове с брода, а било их је много у Сан Франциску, частио би их, а и они њега, као и раније, али себи би поручио само готово безалкохолно пиће од корења или пиво од ђумбира и доброћудно трпео њихово задиркивање. А кад би им пиће ударило у главу, посматрао би их, гледајући како се у њима диже звер и савладава их и захваљивао богу што није као они. У пићу су тражили заборав својих ограничења, и у пијанству њихови мутни, глупи умови постајали су чак и као богови и сваки је владао у свом небу пијане жеље. Код Мартина је ишчезла потреба за јаким пићем. Био је пијан на један нов и дубљи начин – опијен Рутом, која га је запалила љубављу и визијом узвишеног и вечитог живота; опијен књигама, које су у њему пробудиле безброј жеља што су му нагризале мозак као црви; опијен осећајем личне чистоће, која му је давала још изврсније здравље од онога које је раније имао, те му је тело било пуно радосног полета“.
87. страна.
„Али његова највећа незгода била је што није познавао ниједног уредника ни писца. И не само да није познаовао ниједног писца већ није знао никога ко је икад покушавао да пише. Није било никога да му каже шта да ради, да га упути, да му да и најмањи савет. Почео је да сумња да су уредници стварни људи. Изгледали су му као зупци у машини. Да, све је то само машина. Он је изливао своју душу у приповетке, чланке и песме и поверавао их машини. Савијао их је увек на исти начин, стављао потребне марке заједно са рукописом у дугачак коверат, затварао коверат, лепио марке споља на њега, и бацао га у поштанско сандуче. То је путовало по континенту и после извесног времена поштар му је враћао рукопис у једном другом дугачком коверту, на коме су биле марке које је приложио. На другом крају није било човека уредника, већ је била само вешто склопљена машина која је вадила рукопис из једног коверта и стављала га у други и лепила макре. Као аутомати у које се убаце новчићи, па се после металног звука механизма добије дубље парче гуме за жвакање или чоколада, зависи од тога у који се отвор убаци новчић. Тако је и са уредничком машином. Један отвор доноси чекове, а други цедуљице о одбијању рукописа. Дотада је био нашао само тај други отвор.
Баш те отказне цедуљице употпуњавале су ужасну сличност тога процеса са машином. Све те цедуљице биле су штампане на исти стереотипни начин, а примао је стотине њих – по дванаестину и више за сваки од својих првих рукописа. Да је примио само један редак, само један лично написан редак на једној од свих тих отказних цедуљица, то би га ободрило. Али му ниједан уредник није пружио тај доказ свог постојања, те је само могао да закључи да на другом крају не постоје људи – већ само зупчасти точкови који су добро подмазани и добро се крећу у машини“.
171-172.
„Све је он то схватио, али то није утицало на његову љубав према њој, нити на њену љубав према њему. Љубав је сувише узвишена и племенита, а он сувише веран љубавник да би критиком укаљао љубав. Какве везе има љубав с тим што су Рутини погледи на уметност, правилно понашање, француску револуцију и опште право гласа друкчији од његових? Ти погледи су производ разума, а љубав је ван и изнад разума. Он не може да омаловажава љубав, јер је обожава. Љубав почива на планинским врховима, изнад долине разума. Она је узвишено стање постојања, највиши врх живљења, и долази ретко коме. Захваљујући школи научних филозофа коју је заволе, знао је биолошки значај љубави; али једним оштроумним процесом истог научног расуђивања дошао је до закључка да људски организам постиже своју највишу сврху у љубави, да се љубав не сме оспоравати, већ да је треба прихватити као највишу награду живота. И тако је сматрао љубавника блаженијим од осталих створова и с уживањем је мислио о „правом божјем махнитом љубавнику“ који се диже изнад земаљских ствари, изнад богатства и славе, изнад јавног мњења и одобравања – изнад и самог живота, и „умире од пољупца“. „
Стр. 258.
„Имао је савршен желудац који је могао да свари ма шта, а знао је која је храна у исто време и хранљива и јевтина. Често је имао чорбу од грашка, а такође кромпир и пасуљ, овај последњи крупан и жут и скуван на мексикански начин. Пиринач скуван како га америчке домаћице никад не кувају и никад неће научити да кувају појављивао се на Мартиновом столу бар једанпут дневно. Суво воће је било јевтиније од свежег, па га је обично имао скуваног пун лонац, јер га је употребљавао као маслац са хлебом. Понекад је дозвољавао себи печење или супу од костију. Кафу без млека и крема пио је двапут дневно, а увече чај; и кафу и чај кувао је одлично.“
Стр. 261.
„Кад је отишла, размишљао је о том догађају и два-три пут се горко насмејао увиђајући да његова сестра и њен вереник, сви чланови његове класе и сви чланови Рутине класе управљају својим уским малим животима по уским малим формулама. Сви су они крута створења, сви се скупљају у гомилу и укалупљују своје животе по мишљењу гомиле, и тако не успевају да развију своју личност и живе стварним животом, јер робују детињастим формулама. У својој машти виде многе како иду у поворци:… Узалуд се питао где су велике душе, велики људи и жене. Није их налазио међу нехатним, грубим личностима које су се тога тренутка низале у његовој визији. Осетио је гнушање према њима, као што је Кирка морала осећати према свињама. Кад је отпустио и последњег и помислио да је сам, појавило се још једно привиђење, неочекивано и незвано. Мартин се загледа у њега и виде полуцилиндар, капун на два реда дугмади и зањихана рамена младог кавгаџије који је некад био Мартин Идн.
„Ти си младићу, био као и сви остали“, подругну му се Мартин. „Твој морал и твоје знање били су исти као и њихови. Нити си мислио нити радио самостално. Твоја мишљења, као и твоја одела купована су готова; твоји поступци су подешавани према општем одобравању. Био си вођ своје дружине, јер су те други прогласили таквим. Тукао си се и управљао дружином не зато што си то волео – знаш да си то стварно презирао – већ зато што су те остали тапшали по рамену. Победио си Главоњу зато што ниси хтео да попустиш, а ниси хтео да попустиш зато што си био препотопска звер и зато што си веровао, као што су веровали и сви око тебе, да је људождерски бес изражен у повређивању и унакажавању тела других људи мерило мужевности. Ти си, момче, чак и девојке отимао од других, не зато што су ти девојке биле потребне, већ зато што је у мождини оних око тебе, оних који су одређивали твој морал, био нагон пастува и бика. Па, године су прошле, шта сад мислиш о томе?“. „
Стр. 341-342.
Устала је са столице и пришла му. За тренутак му је ставила руку на раме, а затим му се увукла у наручје. А он је на свој широкогруд и попустљив начин, не желећи да зада бол – знајући да би јој одбијање те њене понуде саме себе задало највећи бол који се може задати једној жени – склопио руке око ње и привукао је себи. Али топлоте није било у том загрљају, ни миловања у додиру. Она му је дошла у загрљај и он ју је држао – то је све. Она се угнезди поред њега, а затим промени положај, диже руке и обисне му се око врата. Али његово тело под њеним рукама више није било ватра и он се осећао незгодно и нелагодно.
495. стр.
Нови рај није нашао, а ни стари више није могао да нађе. 516.
Кад живот постане болна замореност, смрт је готова да пружи мир вечног сна. 518.
И у тренутку кад је то сазнао, престао је да зна. 521.
Џек Лондон „Мартин Идн“ БИГЗ, Народна књига, Рад, 1977.