Изложба слика Србије: уље на платну

У ноћи 4.9.2025. око 21 сата, изађох са супругом у шетњу и наиђосмо на четворицу Рома, рециклера, код контејнера тржишног центра старих Кинеза. Бацих поглед на празну кутију на поду, и ступих у разговор око кутија са уљаним бојама, како сам већ једном њиховом познанику објашњавао да су то трајни производи и да може да проба да их прода књижарама. Понудише ми да од њих купим боје, и пошто одбих, дадоше ми четири црне на поклон (вероватно су све одбачене кутије биле црне и беле).

Супруга је недавно кренула да се из љубави бави сликарством и рече ми: „шта ће ми црна боја, њу не користим“. Рекох јој: „па насликај Србију, само црна боја и по неку тачкицу белог и других боја“.

Да не бих остао само на идеји, овде отварам изложбу са две своје слике. Можда је и проширим.

Из ликовног су ми увек поклањали оцену, да ли слово А или петицу. Нисам био Вуковац у основној школи због четворки из ликовног и српског у трећем разреду.

Стога молим за разумевање, за мој недостатак сликарских способности.

Овде прилажем, накнадно прочитан (8.9.2025), пригодан цитат Хитлера:

Тако ће опште узев, бриљантан говорник увек моћи боље да пише него бриљантан писац да говори, осим ако стално не вежба ову вештину. Уз то долази, да је маса људи по себи лења, да тромо остаје у колосеку старих навика и сама по себи нерадо посеже за нечим написаним, ако не одговара оном у шта сами верују, и не доноси оно чему се надају. Стога спис одређене тенденције најчешће читају само људи који се већ сами могу урачунати у овај правац. У најбољем случају летак или плакат могу због своје краткоће да рачунају с тим да и код оног који другачије мисли за тренутак наиђу на пажњу. Веће изгледе има слика, са свим својим формама, све до филма. Овде човек мање треба да ради мозгом; довољно је да гледа, у најбољем случају да се још прочитају кратки текстови, па ће тако многи пре бити спремни да прихвате сликовни приказ него да читају дужи спис. Слика за много краће време, скоро бих могао да кажем одједном, даје човеку објашњење које он из написаног прима тек дуготрајним читањем.

Стр. 306. Екоперс, Зрењанин, 2001.