Коприве и срећа

У среду 25.3.2026. био сам на једној малој пијаци у туристичкој вароши на истоку Србије. Супруга ми је скренула пажњу на кесу коприва код сељанке која ју је продавала за 200 динара, а како бих осушио и направио чај од ње. Купих младе коприве и препоручих пријатељици да и она купи, што се и десило. На лицу продавачице се појавила радост и препоручила нам је да се сами попнемо на пропланке планине и да наберемо и сремуш, а не само коприве. Пријатељица је изразила жељу да купи још коприва, уколико их донесе и у суботу 28. марта.

Дођосмо на пијацу и у суботу и приђох да проверим има ли кеса са копривом за пријатељицу. Сељанка ми је поносно одговорила да је већ продала две кесе, а да има још три, и да јој је нека госпођа наручила. Рекох јој да не брине и да ће се она појавити за пола сата-сат. Не могу речима да опишем радост ове сељанке када ја добила потврду да ће продати свих пет кеса и тако зарадити хиљаду динара!

И овај доживљај ме подсећа колико је срећа релативна: неко може да буде срећан (задовољан) и са хиљаду динара, а након што је сате провео берући младе коприве по пропланцима, а неком милијарде не могу да донесу срећу, и тражи прихичке подстицаје (дроге) како би се осећао боље! Колико је надрогираних милијардера у Србији?

Радост је у малим догађајима и ситницама, а обиље доводи до беса, незадовољства, чега већ не.

Што би Бора отпевао: „Ја сам своју срећу, нашао у смећу“.

А Спрингстин: