Људи са понора Џека Лондона: у САД-у, 125 године касније

Пре 123 године (1903) Џек Лондон је објавио књигу „Људи са понора“ описујући своја искуства из боравка у Ист Енду, сиромашном делу Лондона. Односи се на искуство од пре тачно 125 година, јер је са сиромасима Ист Енда присуствовао крунисању енглеског краља Едварда VII, 22. јануара 1901, па би у наслову могло да стоји и век и четврт касније.

Велика Британија је тада била водећа светска империја, мада су је САД и Немачка већ претекле у индустријској производњи, а и Јапан је био на истом путу, а од 40 милиона њених становника, њих 8 милиона је живело у потпуном сиромаштву, око 16 милиона у сиромаштву, док је око 400 хиљада лица без занимања (1% популације) имало огромне приходе од имовине, акција и из енглеских колонија.

Џек Лондон је потресно описао искуства скитница, сиромашних радника, деце и младих, писао је о глади као највећем злу које наводи на сва остала зла.

Закључио је да британска империја мора пропасти уколико не поправи расподелу дохотка у друштву, јер која је корист од колонија, уколико домаће становништво умире у глади, болестима и немаштини?

У међувремену, посебно након Другог светског рата, и нарочито након пада Гвоздене завесе, САД су постале глобална империја, заменивши Велику Британију у тој улози.

Према писању др. Џона Колмана, након дрогирања Кине у XIX веку, Енглези су прешли на дрогирање Американаца, од шездесетих година XX века, популаризацијом Битлса, рок-ен-рола и употребе дрога.

Американци су прошли кроз трауматска искуства Вијетнамског рата, а затим и низа других ратова у које су увучени, без очигледних интереса. Мислим на просечне Американце, а не милијардере који поседују акције у војној индустрији или у финансијама, фармацеутским компанијама, итд.

На почетку 2026. године Трамп започиње војне интервенције по целој планети, а да опет не постоји никакав интерес ни користи, за просечне Американце од таквог понашања.

Тако се круг Џека Лондона затворио: од сведочења о условима и начину живота сиромашних Енглеза, до десетина милиона психички разорених Американаца.

Према Националном извештају о употреби дрога и здрављу (линк) 48,5 милиона Американаца у добу од 12 или више година (17,1% ове популације) имало је у 2023. поремећај употребе дрога, и ово је податак упоредив са 8 од 40 милиона острвљана Велике Британије који су у време Џека Лондона живели у потпуној беди.

Следи препис закључка Џека Лондона из књиге „Људи са понора“. Веома футуристички написано у вези са судбином САД-а.

U ovom zaključnom poglavlju smatram da je potrebno da se osvrnemo na društveni ponor u njegovim najširim aspektima i da postavimo izvesna pitanja civilizaciji. Od odgovora na ta pitanja zavisi sudbina savremene civilizacije.

Da li je, na primer, civilizacija poboljšala život čoveka? Kad kažem „čoveka“, upotrebljavam tu reč u demokratskom smislu, mislim na prosečnog čoveka. Prema tome, pitanje glasi ovako: da li je civilizacija poboljšala život prosečnog čoveka?

Da vidimo. Na Aljasci, duž obala reke Jukon blizu ušća, živi narod Inuita. To su vrlo primitivni ljudi, kod kojih nalazimo samo nejasne obrise onog ogromnog zdanja koje nazivamo civilizacijom.  Njihov nacionalni dohodak iznosi otprilike dve funte po stanovniku. Oni pribavljaju hranu lovom i ribolovom, strelama i kopljima, koja imaju šiljke od kosti. Svima je osiguran krov nad glavom. Odeća im je topla i, uglavnom, načinjena od životinjskih koža. Uvek imaju ogrev za svoje vatre, a isto tako i  drveta za kuće, koje grade jednim delom u zemlji i u kojima uglavnom žive za vreme najveće hladnoće.
Leti žive pod šatorima, kroz koje uvek prolazi svež vazduh; zdravi su, jaki i srećni. Imaju samo jedan problem, a to je hrana. Poznaju godine izobilja i godine gladi. Kad su dobra vremena, svetkuju, a u lošim vremenima umiru od gladi. Ali hronična glad, od koje bi trpeo veći broj stanovnistva čitavo vreme, kod njih je nepoznata pojava. Osim toga, nemaju dugova.

U Ujedinjenom Kraljevstvu na obali Atlantskog okeana živi engleski narod. To je visoko civilizovan narod. Njegov nacionalni dohodak iznosi bar tri stotine funti po glavi. Oni sebi ne obezbeduju hranu lovom i ribolovom, nego radom, u kome su dostigli veliku veštinu. Većina toga naroda trpi od oskudice u stanovima. Veliki broj stanuje vrlo rđavo, nema dovoljno ogreva za zagrevanje stambenih prostorija i slabo su obučeni. Izvestan broj uopšte nema nikakve obuće i spava nezaštićen, pod vedrim nebom. Mnoge čovek može naći i zimi i leti kako se u svojim dronjcima tresu od hladnoće na ulicama.
I oni imaju dobra i rđava vremena. Kad su dobra vremena, većina ima dovoljno da jede, a u rđavim vremenima umiru od gladi. Umiru danas, umirali su juče i prošle godine, a umiraće sutra i sledeće godine od gladi. Za razliku od Inuita, oni pate od hronične gladi. Ima četreset miliona Engleza, a devet stotina trideset devet svake godine umire u siromastvu, dok se stalna armija, koja broji osam miliiona, bori na samoj ivici gladovanja. Osim toga, svako novorodeno dete rađa se s dugom, koji iznosi dvadeset dve funte (у Србији данас око 5.900 евра – МЗ). Za to treba zahvaliti izumu nazvanom nacionalni dug.

Ako sada pošteno uporedimo život prosečnog Inuita sa životom prosečnog Engleza, videćemo da je život Inuita lakši, da Inuiti trpe glad jedino onda kad su rđava vremena, a da Englez gladuje i onda kad su dobra vremena; da nijednom Inuitu ne nedostaju ogrev i odeća i da svaki ima krov nad glavom, dok Englez stalno trpi oskudicu svih tih životnih potreba.

S tim u vezi dobro će biti izneti mišljenje takvog čoveka kao što je Haksli. Na osnovu iskustva koje je stekao kao zdravstveni službenik u londonskom Ist Endu i kao naučni radnik koji se bavio proučavanjem života medu najprimitivnijim divljim plemenima, on je došao do ovog zaključka: „Kad bi mi neko ponudio da biram, više bih voleo da živim životom divljaka nego životom kojim žive ti stanovnici hrišćanskog Londona.“

Dobra kojima se ljudi služe proizvod su ljudskog rada. Pošto civilizacija nije uspela da pruži prosečnom Englezu onoliko hrane i takav smeštaj kakvim raspolaže Inuit, postavlja se pitanje: da li je civilizacija povećala proizvodnu snagu prosečnog čoveka? Ako nije povećala ljudsku proizvodnu snagu, onda se civilizacija ne može održati.

Ali odmah treba naglasiti da je civilizacija povećala ljudsku proizvodnu snagu. Pet ljudi mogu proizvesti hleba za hiljadu ljudi. Jedan čovek može proizvesti pamučnog platna za dve stotine pedeset ljudi, vunenog sukna za tri stotine ljudi, a čizama i cipela za hiljadu ljudi. A ipak, na svim stranicama ove knjige vidi se da milioni ljudi u Engleskoj ne dobijaju dovoljno hrane, odeće i obuće. Zatim se postavlja treće neumitno pitanje: ako je civilizacija povećala proizvodnu snagu prosečnog čoveka, zašto nije poboljšala i život prosečnog čoveka?

Na to postoji samo jedan odgovor — zbog rđavog upravljanja. Civilizacija je omogućila stvaranje svih mogućih dobara koja samo može poželeti ljudsko srce. Ali u podeli tih dobara prosečni Englez ne sudeluje. Ako on bude zauvek osuđen da u toj podeli ne sudeluje, onda civilizacija mora propasti.

Nema nikakvog razloga da se održava postojanje jedne veštačke tvorevine koja predstavlja tako očigledan neuspeh. Ali ne može se ni zamisliti da bi ljudi uzalud podigli takvu ogromnu tvorevinu. To se protivi zdravom razumu. Priznati jedan tako katastrofalan poraz značilo bi zadati smrtni udarac ljudskim težnjama za napretkom.

Postoji ipak izlaz, ali samo jedan jedini. Civilizacija se mora prisiliti da poboljša život prosečnog čoveka. Ako prihvatimo to rešenje, pred nama se neminovno pojavljuje pitanje  društvene uprave. Ono što je korisno treba nastaviti; ono što je štetno treba uništiti. Da li je imperija korisna Engleskoj ili štetna? Ako je štetna, treba je likvidirati. Ako je korisna, mora se njome tako upravljati da i prosečan čovek dobije deo te koristi.

Ako je borba za trgovačku prevlast u svetu korisna, treba je nastaviti. A ako nije, ako pogađa radnika i čini mu život gorim od života divljaka, onda treba odbaciti i strana tržišta i industrijsku vladavinu. Jer ako četrdeset miliona ljudi, uz pomoć civilizacije, poseduju veću individualnu proizvodnu snagu nego što je poseduju Inuiti, onda je nepobitna cinjenica da tih četrdeset miliona ljudi treba da uživa više dobara potrebnih za život i razonodu nego sto ih imaju Inuiti.

Ako četiri stotine hiljada engleskih džentlmena „bez zanimanja“, kako su sami naveli prilikom popisa stanovništva godine 1881, nije ni od kakve koristi, onda ih treba odbaciti. Neka oru polja, neka sade krompir. Ako su korisni, onda ih treba održavati, ali onda treba svaki prosečan Englez da sudeluje u raspodeli onoga što oni proizvode svojim radom, a nemaju nikakvog zanimanja.

Ukratko, društvo se mora reorganizovati, a na čelo društva mora se staviti sposobna uprava. Da je sadašnja uprava nesposobna, o tome nema diskusije. Ona je iscrpla životne sokove Ujedinjenog KraIjevstva. Ona je tako oslabila one koji su ostali kod kuće da se oni ne mogu više boriti u prvim redovima protiv onih naroda koji im konkurišu. Ona je sagradila Vest End i Ist End tako velike kao što je veliko čitavo kraljevstvo, u kojima jedan deo propada zbog preobilja i nerada, a drugi zbog bolesti i gladovanja.

Jedna velika imperija propada zbog uprave, a kad kažem imperija, mislim na politički aparat, koji drži na okupu sve ljude engleskog jezika izvan Sjedinjenih Američkih Država. Ali zbog toga ipak ne treba biti pesimist. Narodna imperija je veća od političke imperije. Englezi koji žive u Novom Svetu i na drugoj strani Zemaljske kugle isto su tako snažni i jaki kao što su i ranije bili. Ali politička imperija, pod kojom su oni neminovno okupljeni, propada. Politički aparat, poznat pod imenom Britanska imperija, ruši se. U rukama sadašnjih upravljača on svakog dana sve gore funkcioniše.

Neizbežno je da ta uprava, koja je tako rđavo i tako zločinački upravljala, mora biti odstranjena.
Ne samo što je ona rasipnička i nesposobna nego i nacionalni dohodak nepravedno raspodeljuje. Svaki iznureni siromah, svaki slepac, svi oni maloletnici koji se nalaze po zatvorima, svaki muškarac, žena i dete kojima trbuh zavija od gladi gladni su zbog toga što državna uprava nepravedno raspodeljuje nacionalni dohodak. I nijedan član ove vladajuće klase ne može da porekne svoju krivicu pred sudom Čoveka. Svako dete koje umire od slabe ishrane, svaka mlada devojka koja iz izrabljivačkih radionica pobegne na noćno šetalište Pikadilija, svaki iscrpeni radnik koji se baca u kanal poziva na odgovornost upravljače i one koji su živi u svojim kućama, i one koji leže mrtvi u grobovima. Hrana koju ova upravljačka klasa jede, vino koje ona pije, priredbe koje priređuje, lepa odela koja nosi, sve je to oteto iz usta osam miliona ljudi koji nikad nisu imali dovoljno da jedu, i sve je to skinuto sa dva puta po osam miliona tela koja nikad nisu bila dovoljno obučena ni pristojno smeštena.

Ovde je isključena svaka zabluda. Civilizacija je ustostručila proizvodne snage čoveka, a zbog rđave uprave ljudi civilizacije žive gore nego životinje, imaju manje hrane i odeće i slabije su zaštićeni od prirodnih nepogoda nego divlji Inuit u surovoj klimi, koji danas živi isto onako kao što je živeo u kameno doba, pre deset hiljada godina.