Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Грешно сам биће, и што више радим (читам), више и грешим, те овде желим да, мало, исправим грешку.
Написао сам текст „J.N. Harari и светска влада“, (линк) где са, написао да ми је потребна „хигијенска“ пауза након његове књиге Сапијенс, али, одмах сам наставио са читањем Нексуса из једноставног разлога: то је једина књига коју имам поред себе непрочитану.
Нисам прочитао Хомо деус и 21. лекцију за 21. век, али сам сада убеђен да ћу их сигурно прочитати и да завређују уложено време.
Интересантно је упоредити Сапијенс и Нексус у смислу личног сазревања Харарија, од погледа пуног оптимизма 2011. до песимизма у Нексусу неких 12-13 година касније. У том временском периоду догодиле су се пандемија Covid-19, ратови у Украјини, Палестини и развој вештачке интелигенције. Књига је о могућем утицају вештачке интелигенције на будућност човечанства, уколико је оно буде имало. У Сапијенсу је изнет позитиван поглед на свет у коме се смањују стопе убистава, ратова, болести…
Прилажем један цитат, а који наслућује о колико се добром „материјалу“ за читање ради.
Компјутерска мрежа ремети готово све структуре моћи. Демократска друштва плаше се успона нове, дигиталне диктатуре. Диктатуре се плаше појављивања агената којима не знају како да владају.
Елиминација приватности и ширење информационог колонијализма требало би да нас брине све…
Каква је, на пример, разлика између политике коју према вештачкој интелигенцији заузимају републиканци и оне коју држе демократе? Какав је десничарски, а какав левичарски став према вештачкој интелигенцији? Јесу ли конзервативци против вештачке интелигенције, због тога што је она претња по традиционалну културу чије су средиште људи, или су јој наклоњени, зато што ће хранити раст привреде истовремено смањујући потребу за досељеничком радном снагом. Противе ли се прогресивци вештачкој интелигенцији, због опасности од дезинформације и све већих застрањивања од објективне слике стварности, или је прихватају, као средство материјалног изобиља које би могло да финансира једну државу са свеобухватном социјалном заштитом? Тешко је знати, јер све донедавно ни републиканци ни демократе, нити иједна друга политичка странка у свету, нису много ни размишљали ни говорили о овим питањима.
Неки људи, као софтверски инжењери и извршни руководиоци високотехнолошких корпорација, у овоме су знатно испред политичара и гласача, и боље су информисани од већине нас о развоју вештачке интелигенције, о криптовалутама, друштвеним кредитима и сличном. Нажалост, већина њих се тим знањем не служи да би допринела регулисању експлозивних потенцијала нових технологија, него да би зарадила милијарде долара – или прикупила петабите информација.
Има и изузетака, као што је Одри Танг, изванредан хакер и софтверски инжењер, која је 2014. године приступила Студентском покрету Сунцокрет, који је протествовао против владине политике на Тајвану. Одри Танг је на тајванску владу оставила тако дубок утисак да је на крају позвана да постане министар за дигиталне послове. На том положају је допринела да рад владе постане транспарентнији за грађане. Одато јој је признање за примену дигиталних инструмената да би Тајван успешно сузбио епидемију ковида.
Политичка посвећеност и каријера Одри Танг, међутим, нису норма. На сваког дипломца информатике који би волео да постане друга Одри Танг, долази вероватно много више њих који би да буду Џобс, Цукенберг или Маск и створе корпорацију чија се вредност изражава у милијардама долара, уместо да буду изабрани за служење јавности[1]. То је узрок опасне информационе асиметрије. Људи који предводе информациону револуцију знају о технологији на којој се она темељи много више него људи који би требало да доносе неопходне регулативе. Под таквим условима, каквог смисла има декламовати како је купац увек у праву и како гласачи знају најбоље?
Ј. Н. Харари „Нексус“, Лагуна, стр. 302-304. превела Татјана Бижић
Неорганске бирократе могу да буду „на дужности“ двадесет четири сата дневно и могу да нас надзиру и комуницирају с нама било где и било кад… Као што рибе живе у води, људи живе у дигиталној бирократији, непрекидно удишући и издишући податке. Сваки наш поступак оставља за собом траг података, који се прикупљају и анализирају да би се препознали обрасци. 319. страна.
Предстојећих година многи би људи могли живети под режимима тоталног надзора у поређењу с којима ће Чаушескуова Румунија личити на утопију у којој цветају слободе. 331 стр.
[1] Ово је у супротности са цитатом из мог ранијег поста: Глобалним царством које се помаља пред нашим очима не влада ни једна посебна држава или етничка скупина. Више налик Позном Римском царству, њиме влада мултиетничка елита, а на окупу га држе заједничка култура и заједнички интереси. Широм света, све више и више се позивају предузетници, инжењери, стручњаци, научници, правници и менаџери да се придруже царству. Они морају одлучити да ли да се одазову империјалном позиву или да остану лојални својој држави и свом народу. Све више и више њих бита царство.