У набавци кафе у Лидлу у Јагодини, сретох испред улаза другара из основне школе, не из мог одељења, и срдачно разменисмо пар реченица о општем благостању у Србији и њеној просперитетној ситуацији у погледу демократских слобода.
Друг ме је подсетио на неку анегдоту, а одмах је треба ставити под сумњу у погледу истинитости и добронамерности, у којој су учествовали првоборац и народни херој (у то сумњам јер смо их имали само постхумне) и отац наше вршњакиње који је био магистар економије.
Радња анегдоте се догодила негде око 1980. године, када је тај првоборац већ пуних 35 година мудро служио локалном народу у Светозареву и околним селима. То је баш упоредив период са периодом од обнављања демократије у Србији 1990. године па до данас, када су исто тако мудри људи, као и овај првоборац одлучивали о судбинама стотина хиљада људи, на праведан и добронамеран начин.
Тај првоборац је овом магистру економије, оцу наше заједничке другарице, рекао врховну мудрост стављену у наслов:
- Више вреди моја шака власти, него твој џак знања.
Овај магистар му (претпостављам) није захвалио на тако бесплатно додељеној мудрости (незахвалник), нити је помислио да му каже да му је рука власти крвава, јер би то био големи прекршај и непоштовање власти која је Србију у том периоду од 1945. до 1980. године немерљиво много задужила.
То је могло да падне мени грешном на памет, а зашто, не знам ни сам да одговорим. Можда зато што је довољно безбедно анегдота удаљена од данашњег тренутка, када овакву мудрост не добијају џакови знања, великодушно и бесплатно.
И мора да је због моје грешности крив Џони, јер ми се његови стихови стално појављују из дубоке подсвести:
Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија