Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Претходних пар недеља читао сам „Дипломатске списе“ Јована Дучића, по други пут након десет година, јер нисам при себи имао ни једну другу књигу. Све књиге су ми у породичној библиотеци у Јагодини. Читајући Дучићеве извештаје из Румуније, из 1938. и 1939. године, запрепастио сам се подударностима са ратом у Украјини данас: Хитлерово освајање истока је подразумевало излазак на делту Дунава и заузимање територије изнад Црног мора – садашњи Донбас! Мада, исту стратегију стварања Украјине (и Белорусије) применили су Немци и у Првом светском рату – пре Хитлера.
Тако ме је Дучић заинтересовао за Хитлеров Мајн Кампф и разменим са мајком списе (да се уведу у евиденцију породичне библиотеке) за ово капитално дело.
Хитлер ми се допао са описима детињства, сиромаштва, беде, на почетку књиге, али су ми „сензори“ прорадили када сам наишао на увредљиве придеве уз интелектуалце, политичаре… Ко у писању и говору примењује ружне и увредљиве речи, лако примени и насиље у стварном животу, уколико му се пружи моћ и прилика.
Но, разлог за све ово писање настао је када сам прочитао како је у неком тренутку Хитлер пошао да прати на улици у Бечу Јеврејина. То ме је одмах подсетило на Фернанда из „О јунацима и гробовима“ Ернеста Сабата, а то је књига коју сам прочитао око петнаест пута. Опис маније гоњења.
Овде прилажем два цитата са исте странице „Извештаја о слепима“[1]:
„Budućnost možemo da predvidimo samo ako pokušamo da otkrijemo zakone prošlosti.“
„Čovek nalazi samo ono za čime traga, a traga samo za onim što je skriveno u najdubljem i najskrivenijem kutu njegovog srca. U protivnom, kako da susret sa jednom te istom osobom ne izazove istovetan utisak kod dva različita čoveka? Zašto susret sa revolucionarom odvede jednoga u revoluciju a drugoga ostavi ravnodušnim? Otuda ispada da čovek naposletku sretne koga je trebalo da sretne. Dakle, slučajnost je svedena na najmanju meru. Zbog svega toga ti susreti koji nam u životu izgledaju čudnovati, kao moj ponovni susret sa Fernandom, jesu isključivo rezultat delovanja onih nepoznatih snaga koje nas približavaju kroz ravnodušnu gomilu, kao što snažan magnet privlači opiljke gvožđa. A to bi moralo da začudi opiljke kada bi imali ma kakvu svest o svojim postupcima, pošto već nemaju potpunu i sveobuhvatnu spoznaju stvarnosti. Zato se krećemo kao mesečari, ali sigurno kao mesečari, u pravcu onih stvorenja kojima nam je unapred suđeno da idemo.“
У току дана, 20.8.2025. послао сам имејл Рону Полу, поводом 90. рођендана, са најлепшим жељама и повезницом на текстове које преносим са „Рон Пол“ института (https://ronpaulinstitute.org/).
Он је познати Американац, конгресмен и несуђени амерички председник (линк), што је штета, како за САД, тако и за остатак света.
За његов рођендан сам сазнао у тексту (линк) где се спомиње његов чувени говор „What If?“
Онда се сетих да је рођен истог дана када и Слободан Милошевић.
Обојица су противници америчке агресивне спољне политике.
Када су овако кренуле да ми се повезују чињенице (Дучић-Хитлер-Сабато-Рон Пол-Слободан Милошевић) заинтересовало ме је да на гуглу проверим ко је Радомир Смиљанић (линк) који је приредио Хитлеров Мајн Кампф. Познато ми је име/презиме, и претпостављао сам да је неки политичар из деведесетих. Уз Хитлерово дело додао је стотине напомена којим доказује да је уједињење Немачке повампирење фашизма заједно са малим фашистима у Хрватској, на КиМ, Кучаном у Словенији (очистимо нашу собу). Све је то написано и објављено 1989. године и актуелно је и данас, као и Дучићеви „Дипломатски списи“, Хитлеров „Мајн Кампф“, рат у Украјини и немачка подршка његовом даљем трајању…
И када проверих, опет шок: рођен је 20. априла (1934) истог дана када и Хитлер!
Радомир Смиљанић је повезница мене и Хитлера јер је рођен у Јагодини, као и ја, и јер је рођен истог дана када и Хитлер.
Дана 20.8. схватих да су Рон Пол и Слободан Милошевић рођени истог дана, 20. августа и сазнах да је један од наших највећих писаца, приређивач Хитлера рођен истог дана кад и он!
Овде дођох и до непријатног сазнања о сопственој глупости. Осим што је Јагодинац, Смиљанића сврставају у исти ред писаца са Кишом, Пекићем и Ковачом. Срамота ме је, али од Мирка Ковача и Радомира Смиљанића још увек нисам ништа прочитао. Киша сам прочитао у просеку по три пута (Час анатомије вуче просек на горе, јер сам нека дела прочитао само два пута), а Пекића док сам жив нећу ишчитати до краја.
Пошто ми се ближи рођендан, мајци сам рекао да ми, уместо пара на поклон, купи преведена дела Солжењицина која још немамо (Архипелаг Гулаг, Одељење за рак…).
Сада ћу јој додати још и Радомира Смиљанића.
Мада, можда је тренутак да пребијем силне змије око новчаника, па да и сам кренем у куповину.
[1] https://www.makroekonomija.org/knjizevnost/ernesto-sabato-citat-iz-izvestaja/ постављено на сајт 24.3.2012.