Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Голему већину припадника покрета отпора сачињавали су људи који нису имали искуства, нису били довољно дисциплинирани, нису били јединствени и нису били наоружани, а сматрало се да „чврста језгра“ герилског покрета није нарочито бројна ни снажна. У вељачи 1944. године MI-6 је устврдио у једном свом извештају како сумња да у читавој Француској постоји иједна скупина бораца спремних да потпуно заједнички дјелују – а у то вријеме Француска је имала око 40 милијуна становника. У свибњу 1944. се у најоптимистичнијим заједничким извештајима служби SOЕ и OSS, тврдило да у читавој Француској нема више од 125.000 бораца наоружаних савезничким оружјем, али и то је оцењено као превише оптимистично, па је закључено да је реална бројка 85.000, с тим да од тога највише 10.000 бораца има довољно муниције за борбу дужу од једног дана. Једини припадници resistence с герилским искуством бејаху resaux под контролом F Скеције и мреже под контролом комуниста. Деголиста је додуше било бројчано највише, али су, с неколико часних изнимака, били најмање поуздани, њихови редови највише инфилтрирани непријатељским агентима, они сами најмање искусни у герилском ратовању, најмање идеолошки мотивирани и најслабије наоружани.
Савезничка Главна команда – поготово њезина америчка компонента – сматрала је Нептун најодлучнијом акцијом у другом свјетском рату. Због тога је било јасно да се ништа не смије препустити случају; знало се да би случај, као у многим војним операцијама, могао лако одиграти пресудну улогу. Једно је било изван сумње: опасности и ризике, који су ионако велики, не би имало смисла још повећавати тиме што би се било какви подаци о Нептуну повјерили француском покрету отпора, када је он разједињен и растрган због деголистичко-комунистичког супарништва и изложен нападима SD-а. У ожујку 1944. године комунисти су почели офензиву против деголиста оптужујући њихове вође да су саможиви и себични криптофашисти, а Нијемци су се почели служити свакаквим лукавштинама и триковима (распарчавајући чак летке који су потицали од SHAEF-a) не би ли покрет отпора навели да се прерано истрчи и открије. Како би изазвао мржњу против FFI, SD је организирао атентате на популарне личности, исценирао жељезничке несреће, дезорганизирао живот цијелих градова, а затим кривњу за све то сваљивао на F Секцију, на де Гола, на SHAEF и на комунисте. Сличне су акције изводили и деголисти и окривљивали комунисте, а комунисти су окривљивали све и свакога. Они су исто тако објављивали лажне деголистичке позиве на устанак, желећи да се деголисти изложе пред Нијемцима и покажу им своје карте; деголисти нису остајали дужни и чинили су то исто комунистима.
Гледано из Лондона – поготово америчким очима – Француска се доимала као прави политички осињак; али, тврдили су Британци, то је осињак који се не смије игнорирати. Ако се жели да Француска поново заузме мјесто које јој припада међу нацијама свијета, њезином се народу мора пружити прилика да и сам судјелује у свом ослобођењу и да даде свој удио у савезничком ратном напору. Није ријеч само о томе; Француска и Французи могу пружити непроцењиву помоћ Нептуну. Али фракције у Лондону препирале су се о томе има ли смисла наоружавати Французе. Свима је на уму било гласовито Welingonovo[1] упозорење: „Увијек сам зазирао од револуционизирања било које земље ради постизања неког политичког циља. Увијек сам говорио и данас говорим: Ако се они спонтано дигну, у реду, али их немојмо подбадати, јер ћемо тако себи натоварити на леђа страшну одговорност“. Та „страшна одговорност“ у вези с Француском била је доиста – стршана. Чак уз претпоставку да ће се француски борци отпора покоравати савезничким заповједима у току саме инвазије, остајала је велика опасност да ће они то оружје и муницију након ослобођења употријебити једни против других. Шириле су се силно узбудљиве гласине, на примјер, да су деголисти и комунисти већ саставили спискове од око 40.000 – 50.000 људи које ће одмах након ослобођења похватати и побити. Зар не би било боље и паметније (говорили су неки) затражити од француске нације да се једноставно притаји и да борбу против Wermachta препусти регуларним савезничким снагама и англо-америчким герилским саставима провјерена искуства и поузданости?
Черчил је остао непоколебљив и неумољив: Французима се мора омогућити да у властитом ослобођењу активно судјелују. Унаточ антагонизмима који су постојали између деголиста и комуниста, F Секција је успјела проширити своје мреже руковођене из Лондона.
A.C. Brown „Dan „D“ u oklopu laži“, Velike obmane drugog svjetskog rata, str. 259-261. Центар за информације и публицитет, Загреб 1977.
[1] Arthur Wellesley, војвода од Welingonа, један од побједника над Наполеоном. У једној фази борбе против Наполеона Британци су наоружавали шпањолске герилце који су се борили против Наполеонових снага у тзв. Пиринејском рату. – Прев.