Logorski lekari u Buhenvaldu

Neosporna je činjenica da je većina lekara i bolničara iz redova interniraca, kao i svih onih koji su to zvanje stekli silom prilika u kojima su se našli, bila predana svom poslu i nesebično se zalagala za spas hiljada mučenika i ostala dosledna zavetu humanog poziva. Ali, okolnosti u kojima su se našli i koje niko nikada dotle nije mogao predvideti ni zamisliti, rušile su sva pravila i drevni Hipokratov zakon o pomoći čoveku u nevolji. Čovek lekar našao se i sam pod zagonetkom: Šta je čovek i kako ga definisati? Iznda čoveka lekara stajao je čovek zver, naredbodavac kome se nije moglo protivrečiti. Pred ovakvim čovekom lekarom, ponekad se našao čovek izrod, žbir, doušnik, sluga čoveka zveri, koji je radi očuvanja sopstvenog života u smrt oterao desetine drugih. Da li ova dva tipa čoveka uopšte treba smatrati ljudima samo zbog toga što imaju čovečije obličje? (bold MZ) Prvome se trebalo suprotstaviti, što je značilo i sam umreti, a drugoga ukloniti i sprečiti ga da bude pokoran. U ovakvim okolnostima i pred ovakvim izborom, da li je iko mogao do kraja sačuvati integritet? Spletke i intrige, borba za opstanak, sopstveni i kolektivni, nametale su nepredvidive i mučne situacije u kojima se lomila ličnost, opadao moral, množila korupcija i vršilo raslojavanje robovskog kolektiva na manje vredne, anonimne i nesalomive i one uticajne i nametljive za koje se trebalo boriti da prežive po svaku cenu.

U opštem haosu, nije bilo moguće pružiti pomoć svima i podjednak tretman primenjivati na sve. Mnogi logoraši su izbegavali bolnicu, plašeći se „vizita“ esesovaca, ali i logorskog medicinskog osoblja. Dobro poznajući stanje u reviru, E. Kegon, ne bez osnova, upućuje prekor medicinskom osoblju: „S obzirom na logorske prilike, ni do poštede nije moga doći baš svaki zatvorenik kojem je ona uistinu bila potrebna. Bez „veza“ to po pravilu nije išlo“.

Dragoljub M. Kočić „Jugosloveni u koncentracionom logoru Buhenvald 1941-1945. Institut za savremenu istoriju 1989. str. 111.