Опијумске цигарете, Балкан и пејџери (1)

Када је генерал сир Edmund Allenby постао 1917. године командант империјалне армије у Синајској пустињи, на фронти је владао застој. Један за другим, команданти су покушавали пробити турско-немачку линију у каменитој и безводној пустињи Гази, али су сви напади одбијени. Allenby је одлучио покушати оно што је њемачки командант противничких снага засигурно сматрао немогућим: заобићи непријатеља продором коњице кроз слабо брањено турско-њемачко крило код Beershebe, гдје је терен за коњанике био тако непогодан да то још нитко није покушао – ни пријатељ ни непријатељ. Meinertzhagen је био обавјештајни официр у Аленбијеву штабу, а Wavell у штабу коњичке бригаде, па је њих допао задатак да припреме камуфлажу за ту операцију. Први им је потез био да униште њемачке шпијуне у пустињи и онемогуће Турцима и Нијемцима зрачна извиђања над фронтом. У томе су потпуно успјели. А затим, како би увјерили њемачкога команданта, генерала Kressa von Kressensteina, да ће Аленби напасти код Газе те да су сви покрети трупа у подручју Beershebe пуко обмањивање, Meinertzhagen је измислио ратну варку. При том је задатак био двојак: подметнути непријатељу лажне документе који ће поткријепити ратну варку, а затим, у другом плану, опскрбити непријатељску криптоаналитичку службу одговарајућим доказима.

Meinertzhagen је наумио да „испоруку“ докумената обави сам. Исписао је читаву једну лажну официрску биљежницу у којој се наговјештавало да ће напад код Газе услиједити неколико тједана касније него што је био заправо предвиђен. Биљежница је стрпана у напртњачу заједно са 20 фунти – тада позамашним износом – како би се створио дојам да губитак није намјештен. И, да би варку учинио још уверљивијом, Meinertzhagen је понио и писмо, тобоже од официрове жене, којим му је јављала да је родила сина. Друго писмо припадало је тобожњој коресподенцији двају британских штапских официра, с погрдама на рачун Аленбијеве грубости и частохлепља – и открићем да је првотни план напада на Газу поткрај листопада (а то је био прави датум напада) замијењен новим планом офензиве за половицу студенога. Meinertzhagen је такођер кривотворио записник конференције у главном стану, који је имао поткријепити таква наклапања. Напослијетку, стрпао је у напртњачу и једну сасвим исправну шифру. У цјелини, документи су били такве нарави да су чинили увјерљив садржај напртњаче једнога штапског официра на извиђачком задатку.

С напртњачом на леђима Meinertzhagen је 10 листопада 1917. кренуо у ничију земљу између британских и њемачких линија, у потрази за турском извидницом. Убрзо је натрапао на њу, и чим је извидница отворила ватру, дао је петама вјетра – одбацивши напртњачу у пијесак. Прије него што је доспио до својих, побацао је и далекозор, чутурицу и пушку, како би створио дојам о безглаву бијегу. Ради што потпуније уверљивости, и да би увјерио налазника како је одбацио напртњачу само зато што је био одвише слаб да је носи, претходно је напртњачу попрскао крвљу пуштеном из жиле његова коња. Напртњача, коју су покупили Турци, брзо је доспјела у њемачки штаб.

Сада је Meinertzhagen заиграо другу карту. Претпостављао је да ће се непријатељ свакако покушати користити пронађеном шифром како би прочитао британске поруке емитиране радио-одашиљачем, смјештеним на врху Knufuove пирамиде у Gazi. Управо се то и догодио је па је Meinertzhagen почео немилице кљукати непријатеља лажним обавјештењима. Најприје је емитирао тобожњу поруку главнога стана којом се захтијева најхитнија потрага за изгубљеном напртњачом. У другој је поруци обасуо сам себе погрдама због небрижљивости, на шта је слиједио захтјев да буде изведен пред ратни суд. А онда је проваљеном шифром отпослао и трећу поруку с налогом да се „пуковник R. Meinertzhagen, из Пустињског коњичког корпуса, јави у главни стан на истражи поступак. Официр ће бити праводобно враћен на дужност како би могао судјеловати у нападу 14. студенога 1917. Затим су истом шифром размијењене и друге поруке, а све су наводиле на закључак да офензива неће отпочети прије 14. студенога – лажног датума почетка офензиве – зато што је Аленби, тобоже, отишао на допуст и неће се вратити прије седмога. А онда је, као врхунац свега, услиједио позив команданту Пустињскога корпуса и његову штабу да присуствују коњским тркама у Каиру 14. студенога. Да би се обмана поткријепила, посвуда по Каиру излијепљени су плакати који су најављивали трке: Egyptian Gazette објавила је такођер обавијест, а на тркалишту бијаху постављени велики шатори.

Британски су радио-обавештајци у међувремену установили да је непријатељ насјео на ратну варку па је почео мијењати свој ратни распоред. Сада је наступио час да Meinertzhagen избаци свој адут. Како му је било познато да међу Турцима влада оскудица цигарета, дао је произвести 120.000 кутија с цигаретама које су садржавале опијум (због тога су у наслову пејџери – МЗ). Док је Аленби потајно и потихо пребацивао коњанике из Газе у Beershebu – оставивши на старим логориштима петнаест тисућа „коња“ од платна и сламе и шаљући радио-поруке које су указивале на то да се јединице и даље налазе у Гази – Краљевскки зракопловни корпус почео је бацати опојне цигарете изнад непријатељских положаја. Кад је бомбардирањем у зору 30. листопада 1917. почео напад код Beershebe и петнаест тисућа коњаника насрнуло из вадија на град – Турци су спавали чврстим сном. Били су одвише омамљени да би им пало на памет разорити бунаре Beershebe. А онда је Аленбу напао из Газе, Турци су се поколебали, и већ 15. студенога империјална се армија нашла на Јудејским брдима, марширајући према Јерусалиму. Деветог просинца 1917. Аленби је ушао у Јерузалем, како је то Meinertzhagen забиљежио, „изгнавши Турчина једном за свагда из тога светога кршћанскога града“.

Тако је била ингениозна Meinertzhagenova ратна варка. Али једну генерацију касније – у склопу операције Mincemeat – ваљало ју је ипак знатно дотјерати. Понајприје, сада је било замишљено да се прикрије једна „разумљива“ а не једна „немогућа“ офензива, што је био много тежи задатак…

Рјешење проблема први је понудио поручник бојног брода Ewen Montagu на служби у Одсјеку 17Ф Адмиралитета, тј. у морнаричкој обавјештајној служби надлежној за везу са другим обмањивачким службама. Монтагу је био син лорда Swaythlinga, једног од британских банковних баруна и Жидова. Добио је прави свјетски одгој у Westminsteru, Harvardu и Trinityju, био је краљевски одвјетник, а касније ће постати и велики британски правник… Монтагу је то послије образложио „Одбору XX“: „Зашто да не набавимо леш, одјенемо га у штабног официра и опскрбимо га најтајнијим папирима који ће јасно указивати да намјеварамо негдје напасти (али не на Сицилији).“

Други део поста бавиће се успешном преваром Енглеза да нови фронт отворе на Балкану. На основу те обмане, своје понашање су прилагођавали у ЈВуО и партизани. МЗ

A.C.Brown „Велике обмане другог свјетског рата – двоструки шпијуни“ Центар за информације и публицитет, Загреб 1977. Стр. 47-50.