Перфидност Енглеза и манипулација Мађарском 1943.

Мађарска је начинила још један корак према дезертирању из табора Осовине кад је у току битке за Стаљинград готово потпуно уништена мађарска I армија и кад је Kallay почео контактирати Запад ради склапања сепаратног мира, преко ватиканског Уреда за изванредне послове.

…

Понадао се, наиме, да ће посредством Howieja наговорити Британце да приме мађарског емисара Janoša Freya, будипештанског новинара, који ће им поднијети овај приједлог: Мађарска пристаје да напусти табор Осовине, и чим Савезници подузму зрачни десант недалеко од Будимпеште, мађарска ће војска прићи Савезницима па ће сви заједно напасти Њемачку преко Беча.

Тај је приједлог дошао у вријеме које је веома одговарало руководству A-Forcea. Наиме, оно се управо упињало да увјери Нијемце како Савезници тобоже припремају поход против Њемачке кроз љубљански пролаз и како се америчка 7. армија под командом генерала Патона тобоже припрема за десант код Трста. У то су вријеме савезнички агенти мували по Красу и по путу према Љубљани како би се створио дојам да Савезници тобоже извиђају терен и повезују се с локалним партизанима да им и они помогну у тој операцији. Већ и сама та активност изазивала је такву узнемиреност у Хитлеровој Врховној команди да је у то подручје послан генерал Ромел са задатком да организира обрану Доломитских и Јулијских Алпа; тамо је упућен и становит број дивизија међу којима се налазила и веома снажна дивизија „Hermann Goring“. (Она се већ налазила на путу за Француску, али је изненада њезина маршута  промијењена, па су је послали у ово подручје да се ту нађе ако се оствари савезничка претња. Кад је Савезницима дошао Kallayev предлог, руководство A-Forcea брзо је схватило да би читава обмана добила на снази и увјерљивости ако би Хитлер некако сазнао да се Мађарска опет почела додворавати Савезницима.

Британци су Freya примили у Каиру, али су у поруци посланој Kallayu одговорили само ово: „Предлажемо да мађарска влада што прије пошаље у Цариград два висока мађарска функционера који ће ондје с нашим представницима размотрити детаље приједлога што сте нам га послали“. У поруци је уједно било јављено да ће мађарску делегацију у име Савезника прихватити George Palozi-Horvath, британски држављанин мађарског поријекла. И текст порука и избор Palozi-Horvath-а као посредника узнемирили су Kallayа – сама порука зато што у њој није било ни ријечи о томе да ће се у Цариграду водити политички преговори, а избор Palozi-Horvath-а због тога што га је Kallay сматрао совјетским агентом. Kallay је добио нови повод да се узнемири дан-два послије тога, кад је у лондонском Timesu убјављен уводник у којему се износило да се „неке земље, међу којима и Мађарска, не би смјеле заносити илузијом како ће се спасити закашњелим покушајима да искоче из брода који тоне“. Kallay је био потпуно сигуран да у објављивању тог чланка има прсте британска тајна служба, која тиме жели постићи да он има окапања с Хитлером. После рата Kallay ће у својим меморатима напистати, можда и не слутећи колико се приближио истини:

Још више од глупости тога чланка запрепастило нас је то што је његово објављивање било очита хотимична индискреција. То не само да је успјех читавог плана учинило проблематичним, него је било посве сигурно да ће изазвати жестоку њемачку реакцију. Нипошто није искључено да се управо то хтјело постићи.

Жалећи се на перфидност модерног Албиона, која је заправо традиционално обиљежје Енглеза, Kallay је опозвао Freyovu мисију, али је 17. коловоза 1943. ипак послао у Цариград другога мађарског емисара…

У својим мемоарима Kallay тврди како су се с тим у вези преговарачи договорили да „до објављивања капитулације неће ни у ком случају доћи прије него што Савезници стигну на границе Мађарске. Све је то било јако лијепо, али треба напоменути како западним силама није било накрај памети, ни тада ни касније, чак ни да се приближе мађарским границама, а камоли да дођу у Мађарску.

…

Постоје доиста сви разлози за претпоставку да су Британци свјесно „откуцали“ Kallayа Нијемцима, и да је то постигло жељени учинак, тј. изазвало Хитлеров бијес. Закључивши једино што је могао на темељу вијести о сплеткарењу Мађара са западним силама, на темељу обавјештења о активностима група савезничких агената на оба краја љубљанског пролаза и у самој Мађарској, и на темељу обавјештајних података који су указивали на то да се цијела једна флота десантних бродова, првобитно намијењених ратишту у југоисточној Азији, држи у приправности за десант што ће га Патонова 7. армија подузети код Трста – Хитлер је наредио да се припреми за провођење план Fall Margarethe I. Али, у то вријеме Патон није имао никакву властиту армију, јер је његова 7. армија расформирана и сада је „постојала“ само ради обмањивања противника; десантни бродови били су додуше припремљени, али за десант код Анзија, а извештаји о тобожњој намјери Савезника да се искрцају код Трста били су само плод препредене употребе пријашњег плана десанта на обале Далмације, који је касније напуштен. Као што видимо, Британци, који су увијек имали веома развијен смисао за штедњу, нису хтели да им било шта пропадне – па чак ни стари и одбачени ратни планови.

…

Румуњска, омражени душманин Мађарске, покушала је урадити готово исто што и Мађарска, и доживјела готово исти удес.

A.C. Brown „Dan „D“ u oklopu laži“, Velike obmane drugog svjetskog rata, str. 68-73. Центар за информације и публицитет, Загреб 1977.