Неиспричана историја из угла интереса великих компанија: пример Алжирског рата за ослобођење и резерви нафте у Сахари

Marcel Lamaire навео је у свибњу 1956. доказане резерве нафте француске матице земље с округло 30 милијуна тона. Узевши у обзир потребе у енергији француске привреде, то баш није много. Онај велики адут у француским рукама зове се: Сахара. Резерва од 1.000 милијуна тона, која се наводно ондје налази, учинила би Француску за недогледно вријеме аутаркијском у погледу енергетске привреде, ако … да, ако Француска успије да ту нафту из Сахаре експлоатира у властитој режији и доведе је до средоземних лука. Нема сумње да баш нафта одређује француску политику у Алжиру.

Почевши од прољећа 1957. у Француској се у све већој мјери шире гласине да би амерички концерни нафте вољели да се Француска истјера из Алжира, како би они сами могли захватити сахарску нафту.

„Eisenhower је демантирао гласине да амерички концерни покушавају гурнути америчку владу иза алжирских устаника…“ То је поткрај 1957. писала свјетска штампа. Eisenhower и Dulles морали су на врхунској конференцији NATO-a увјеравати француског премијера Guillarda да „Сједињене Државе не бацају похлепне погледе на нафту у Сахари“.

Тај млаки деманти врло је мало, уосталом, смирио Французе.

…

Испод ужареног пијеска у Сахари налази се, дакле, довољно скупоцјеног „црног злата“. Дубина у којој се нафта налази дјеломично је веома малена а дјеломично нормална. Могућности експлоатације су повољне, а тешкоће транспорта размјерно незнатне. Полагање нафтовода на дуљину од неколико стотина километара кроз пустињу не представља за стручњаке никакав технички проблем.

Оне праве тешкоће леже искључиво на политичком подручју. Како се могу нафтоводи, који леже изнад земље и протежу се на више стотина километара даљине, стално у толикој мери чувати и осигуравати да се искључи опасност да алжирски устаници не изврше атентат на гасовод[1]?

Човјек би могао помислити да је нафта, која негдје тоне у пустињски пијесак, за све партнере у том сукобу подједнако безвриједна. Па ипак, алжирски устаници више воле да нафта тоне у пијесак него да струји у колонијалне француске спремнице, ојачавајући на тај начин положај Француске. По праведном уверењу устаника, нафта припада само њима. Њихов је циљ да из тога посла искључе Француску.

Мароко се труди из свих сила да уз помоћ Сједињених Држава оствари своје територијалне захтјеве у Сахари. У разговорима мароканских политичара с америчким индустријалцима нафтом већ је и споменута цијена коју је султан спреман платити за америчку потпору. То је оснивање међународног конзорција за искоришћење налазишта у Сахари. Израз „међународни“ може се тумачити тако да ће америчка индустрија нафте добити већину у том конзорцију, док ће остали народи судјеловати с мањим дијелом главнице.

---

[1] Легионари су непрекидно патролирали крај жељезничке пруге. Чинило се да је посве немогуће да устаници изведу атентан на први влак с нафтом. Унаточ томе послаше Французи умјето наговијештеног влака с нафтом влак с датуљама. Временски темпирана бомба експлодирала је на „Пријевоју маслина“ преко којег води пруга, и то пред очима француских стражара. Влак је искочио из трачница, а вагони су пали у понор.

Неколико сати касније прошао је онај прави влак с нафтом преко истог мјеста и сретно стигао у луку Philippeville. Првих 250 000 литара нафте из Сахаре потекло је у утробу брода танкера који ју је превезао у рафинерије француске матице земље.

Међутим свега неколико дана касније опет је експлодирала мина на прузи Biskra-Constantine. Овај пута је погодина прави влак. Локомотива и више вагона-цистерна искочише из трачница.