Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
У Венецуели нафта управља политиком. Привредно значење те земље темељи се на големим налазиштима нафте. Политика, која резултира из усклађивања државних потреба и богатства нафтом, има врло мало заједничкога с демокрацијом.
Они големи приходи који венезуелској влади притјечу искориштавањем нафтнога блага, служе готово искључиво зато да се створи бич у виду изврсно опремљене и снажне армије која може обуздати народ.
До преврата може доћи само онда ако се сама армија – како је то било у почетку 1958 – окрене против владе. Ондје пак, гдје је војска у исто вријеме ословац владине диктатуре, моћи и језгра преврата, никад не може пустити коријен права демокрација. Послије пада нгло консолидиране, дакле диктаторске владе, слиједи диктатура војне хунте из које се прије или касније најодлучнији члан те хунте наметне за предсједника.
Тако је било већ и онда кад је године 1948. војна хунта истргла власт из руке владајућој странци „Демократској акцији“. Један од вођа те странке, бивши предсједник Romulo Betancout, живи од године 1949. у емиграцији. Други човјек на челу „Демократске акције“ dr Alberto Cernevali, био је у сијечњу 1953. бачен у тамницу гдје је након неколико мјесеци умро од рака. Трећег члана, Antonia Pinta Salinasa, убио је исте године неки редарствени службеник.
У оно вријеме преузео је у руке власт неки пуковник војне хунте. Звао се Marcos Perez Jimenez. Кад је сам себи 2. просинца 1952. дао наслов „предбјежни предсједник“, он се тиме само повео за већ прокушаним узорима.
Кроз десетљећа говорило се о Венецуели, једнако као и у другим земљама богатим нафтом, које нису саме могле искориштавати то благо, да иноземна подузећа не остављају земљи „ништа осим рупа у тлу“.
Околности су се побринуле да та реченица за Венезуелу изгуби важност. Иноземна подузећа остављају и данас велик дио својих добитака у џепу свога пословног партнера, венезуеланске владе.
Док Венезуела стоји на другом мјесту међу произвођачима нафте на свијету, међу извозницима је на првом мјесту.
Извоз нафте обухваћа више од 90 посто укупне количине. 63 посто државних пореских прихода притјече из посла с нафтом. Године 1955. потролејска подузећа платила су од укупно убраног пореза на приход у износу од 235,8 милијуна долара, пуних 175,5 милијуна долара.
Буџетска година 1955/56. дала је претичак од 130 милијуна долара који се за годину 1956/57. нагло попео на 180 милијуна долара. С даљих 360 милијуна долара, што их је венезуелански фиск добио од петролејских подузећа као противриједност за нове концесије, показало је државно газдинство средином 1957. укупан вишак од 670 милијуна долара.
Због тога се Венезуела, земља од шест милијуна становника, данас убраја међу најбогатије државе на свијету. То велико богатство није, дакако, равномјерно распоређено по пространој земљи.
Највећи дио богатства остаје у главном граду Каракасу, који смије за себе устврдити да је град што најбрже расте на свијету. Неразмјерно велик дио богатства тече у џепове оног бијелог горњег слоја шпањолског поријекла који сачињава по прилици свега једну петину укупног становништва. То се богатство заснива искључиво на дару природе: на три велика нафтоносна подручја с бројним богатим изворима.
Joachim Joesten: Нафта влада свијетом, НИП Загреб 1958. стр. 132-133.
У свом историјском незнању, читајући дневник Ернеста Геваре пре две године, било ми је нејасно зашто је у то време његов пријатељ и сапутник остао као доктор у Венецуели, уместо да се са њим врати у Аргентину.