Суецка криза 1956. и сличности са Иранском 2026.

Прва погрешка те калкулације: она је претпостављала да ће до затварања канала доћи једностраном кривњом Египта. Заправо је проблем био заоштрен војничких захватом Енглеске и Француске у савезу са Израелом.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D1%83%D0%B5%D1%86%D0%BA%D0%B0_%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%B0

…

Американци су се бојали арапских мјера одмазде. Саудијска Арабија је, наиме, обавијестила Вашингтон да ће нафтовод подузећа Aramco, који је водио у либанонску луку Сидон, убрзо доживјети судбину ирачких нафтовода, што су их Сиријци дигли у зрак, ако Америка пружи неизравну помоћ агресорима.

…

Умјесто да повисе производњу, петролејска подузећа су подигла цијене, и то просјечно за 35 центи по барелу – врло осјетљиво повишење (цена је била око три долара – МЗ).

…

У мјеродавној држави Тексас на власти су неовисни произвођаћи. Они воде одлучну ријеч у такозваној Texas Railroad Commisssion, која на темељу старих закона има право одређивања квота за производњу сирове нафте како би спријечила претјерано искориштење извора и заштитила државне резерве нафте. С те своје позиције комисија је могла одредити: ако Европљани желе купити америчку сирову нафту, они морају купити и амерички бензин, хтјели то или не хтјели.

Европљани, који и сами имају велики капацитет властитих рафинерија сирове нафте, нису дакако жељели куповати бензин у Сједињеним Државама. Напротив, они су хтјели штедјети долаке којих је ионако било мало и спријечити незапосленост у својим рафинеријама.

Извршили су, дакле, притисак на владу Сједињених Држава да им испоручи више сирове нафте, али никакве готове производе. Отврднули Тексашани нису се дали смекшати, па је влада УСА морала европским владама са жаљењем јавити да не може измијенити ништа.

Околност да у Европи није дошло до велике кризе није била ни заслуга Eisenhowerove владе ни америчке индустрије нафте. Напротив, различите сретне околности помогле су Европљанима да свладају тешкоће. Томе је у једнакој мери придонијело неразмјерно благо зимско доба, као и неочекивано брзо чишћење Суескога канала.

Настала штета погодила је финансијски слабе земље угрожене кризама, као што су Француска и Енглеска, које су биле присиљене да опљачкају своје оскудне доларске резерве.

Сенатор O Mahoney изјавио је 19. вељаче 1957. да је оних 100 милијуна долара, које ће повећати добитак Jersey Standarda (у власништву Рокфелера – МЗ), посљедица повишења цијена до којих је дошло због суеске кризе. Та констатација није посве тачна. Суеска је криза дала само петролејским подузећима добродошлу излику да подигну цијене. Тако је Суез постао издашним златним рудником за велика петролејска подузећа.

Према вијести „Daily Expressa“ од 25.4.1957, тексашки су петролејци назвали Насера: „наш најбољи пријатељ“.

Судски епилог великога посла поводом Суеза одржао се веома касно. Тек 3. липња 1958. јављено је из Њу Јорка да је против 29 америчких петролејских подузећа подигнута оптужба, позивајући се на антитрустовске законе. Та су подузећа оптужена да су „за вријеме суеске кризе конспирирала у сврху повишења и утврђивања цијена за сирову нафту и за погонско гориво“. Оптужена подузећа реагирала су као увријеђена невиност. Сугласно су изјавила да „нису ни с ким и никад конспирирала у сврху одређивања цијена“.

Посве једнака игра, као она из године 1953. за иранске кризе и из године 1956. за суеске кризе, имала се у српњу 1958. и трећи пут поновити поводом кризе у Ираку. Тек што је дошло до крвавог заокрета у Багдаду, министар унутрашњих послова Fred A. Seaton сазвао је 1. српња представнике шеснаест великих петролејских подузећа у Вашингтон да оснује нови одбор за ублажавање кризе. Поново је имало бити проглашено „стање опасности“ које би омогућило индустрији нафте да по милој вољи погази постојеће одредбе закона против трустова. Сенатор O Mahoney опет се оштро успротивио. У писму упућеном Seaton-у изјавио је:

               „Најдубље сам увјерен да се акција, која би у крајњој линији могла имати као посљедицу да утјече на вањску политику Сједињених Држава, или да ту политику одређује, никад и ни у којем случају не би смјела препустити скупу привредних подузећа, чији привредни интереси не стоје увијек у складу с националним интересима Сједињених Држава.“

Joachim Joesten: Нафта влада свијетом, НИП Загреб 1958. стр. 156-159.

Овај цитат се сасвим случајно подударио са интересантним текстом објављеним на Рон Пол институту:

https://ronpaulinstitute.org/the-israelization-of-the-united-states-military-is-proceeding/