Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Прикупљање радника, организовано на највишој основи почетком 1943. године, имало је карактер тоталне мобилизације, па је под тим називом и третирано у немачким званичним документима. На тај начин био је истканут не само привредни, већ и политички значај овог задатка. Мобилизација 25 000 радника морала је и сама по себи бити крупна политичка обавеза немачких и квислиншких органа, али је при оцени значаја овог задатка важније имати у виду војну ситуацију Немачке и њен привредни положај, а нарочито стање производње сировина за ратне потребе.
Немачка је тада већ водила тотални рат, а од производње бакра зависила је читава њена ратна индустрија и војни потенцијал[1]. Због тога је немачко руководство било заинтересовано да се производња бакра у Бору одржи, а по могућству и повећа.
О стању производње у главним рудницима одржана је 11. марта 1943. године конференција у Берлину, којој су присуствовали сви начелници немачког Министарства рада и привредни стручњаци из окупираних балканских земаља. Том приликом размотрен је и проблем радне снаге у рудницима, па је одлучено да се поред предузетих мета Министарство рада заложи да немачки рударски батаљон буде премештен из Русије и стављен на располагање опуномоћенику за привреду Србије. Приликом распоређивања овог батаљона, једна чета требало је да буде упућена у Бор и Костолац, друга у Трепчу а трећа у Мачкатицу.
Тај предлог дат је немачком Министарству привреде још пре одржавања поменуте конференције у Берлину. Приликом једне посете овом Министарству, доктор Хисер (Huser), из глсавне управе рудника бакра Бор (чије је седиште било у Београду), изјавио је да је главни кривац за смањену производњу у Борском руднику, на првом месту, недовољно ангажовање радне снаге. Иако се према процени располаже са око 9 000 радника, на посао долази просечно 6 500 радника. При томе сваког дана изостају други радници, тако да се појединац може веома тешко ухватити.
Сем тога, у Бору највише недостају искусни радници са којима би се могао обезбедити већи учинак, коришћењем нових организационих мера и применом нових метода са увозном немачком опремом. У Бору се пре рата могло изаћи на крај и са мањим рационалним методама, јер је на располагању било више радне снаге. Да би се погон рудника могао и даље развијати потребни су по мишљењу др Хисера немачки рудати.
Због тога је овом приликом и предложено да се део немачких рударских батаљона, који би се ослободили на Истоку, преместили у Бор, или да се формира посебан рударски батаљон од немачких рудара – војних обвезника.
Ово исто мишљење имао је и Генерални опуномоћеник за привреду Србије, Франц Нојхаузен…
Др Томислав Пајић „Принудни рад и отпор у логорима борског рудника 1941-1944. стр.179-180.
[1] Из Бора је у то време обезбеђивано око 50% бакра за немачку индустрију наоружања.