Болна сећања

Са малим завежљајем на штапу о рамену и школским сведочанством у недрима мајке-удовице, мој петнаестогодишњи брат и ја, дванаестогодишња девојчица, пролазили смо са мајком кроз винородну Жупу, праћени погледима пуним неме туге оних што остају.

…

Прешли смо грчку границу, али смо већ у Лерину морали да сиђемо, јер нисмо имали новца за возну карту. Сад смо опет пешачили, али кроз пријатељску земљу, где су нам војници, уз пут, давали велике беле хлебове. У Водену је била наша комисија за прихватање избеглица. Мајка је отишла да нас пријави, а мој брат и ја остали смо на улици, омамљени мирисом дивних јела из суседне ашчинице. У једном тренутку остала сам сама, наслоњена на осунчани зид. Један стари Грк, у пролазу, спустио је драхму у моју шаку. Изненађена, прво сам тупо гледала у новац, а затим потрчала да старцу вратим новац. Међутим, он се већ био изгубио у маси света.

Драхма је на мом длану сијала обасјана сунцем, а по њој су се котрљале моје вреле сузе… Кад је мајка стигла, прибила сам се уз њу и, јецајући, понављала: „Ја не просим, на нисам просјак!“ Мајка ме је тихо умиривала и није ми рекла да у својим дроњцима заиста личим на просјака. Драхма ми је то говорила. Она ми то говори већ више од пола века и подсећа ме на ратна страдања недужне деце…

Французи су нас прихватили у Солуну и бродовима одвезли у своју домовину да учимо школу заједно с њиховом децом.

Катарина Костић „Болна сећања“, у Голгота и васкрс Србије 1915-1918. БИГЗ, 1986, стр. 190-192.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *