Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Одлазак већих група на обавезни рад био је различито организован. У Београду Недићева власт се старала да тај одлазак има и неку свечану форму. У својим „Белешкама са присилног рада у лагерима Бора 1943. године“,[1] Душан С. Кривокапић, један од обавезних радника, описује одлазак једне веће групе људи из Београда на обавезни рад у источну Србију, који је имао управо такву форму:
„У седам часова сви смо се нашли у дворишту Ватрогасне команде. Ту нас редом прозивају и деле по нумерисаним групама. Ја сам запао у VIII групу, што ме је подсетило на Осму коњушницу у нежидерском лагеру.
У 8,30 часова стигао је председник Београдске општине Драгољуб Јовановић са својом пратњом. Музика свира поздравни марш. Један обвезник прихвата српски барјак, а двојица других транспаренте са натписима: „Ми радимо за мир и срећу Србије“ – „Наш рад је наш прилог миру и реду“.
Посматрајући тај робовски скуп, погнуте главе невољно слушам говор председника општине.
„Драги Београђани, знам да вам тешко пада растанак од својих, нарочито вама старијима. Али, ваш рад је императив данашњице. Ви радите за срећу наше мајке Србије. До виђења кроз четири месеца и срећан вам пут!“ – говор који у мени одјекује као посмртно слово.
Др Томислав Пајић „Принудни рад и отпор у логорима борског рудника 1941-1944. Стр. 125.
[1] Издато под тим називом у Матарушкој бањи 1976. године.