Черчилов губитак избора због цигара и због војске 1945.

Кажу да је енглески социјализам победио 1945. захваљујући гласовима војника. Широм света, по гарнизонима и бродовима, британској војсци било је омогућено да искаже своје грађанско право гласа. Мало их се уздржало од гласања. Огромна већина – чак и они који су, као ја, били одгајани у сенци конзервативних традиција и касније им се вратили – гласала је без двоумљења за лабуристе.

Зашто?

Е па, Винстон Черчил је лично заслужан за то. Виши официри су га волели, али не и обични војници. Поседовао је многе особине које чине народног хероја – ексцентричну живописност, дар за простоту и грубу шалу, говорничку вештину да подиђе плебејцима вештије него многи лабуристички лидери – мада је то у основи стари аристократски шарм.

Шта још, осим цигара, код њега није ваљало?

Превише је волео рат. Уочи избора 1945. многи од нас су носили униформу већ шест година. Жудели смо да је скинемо и наставимо – или почнемо, већина нас – сопствени живот. Черчил је дробио о опасности од преурањеног распуштања војске.

Ентони Берџес „1985“, Вулкан 2025. стр. 28-29.

Међутим, уопште узев, британски класни систем нашао је у британској војсци свој најгротескнији израз. Виши официри држали су се традиционалног начина изражавања и понашања: официт је био џентлмен, шта год то „џентлмен“ значило. Постојала је, несумњиво, у најмању руку, општа мржња војске према официтима, велико шаренило у понашању, говору, друштвеним погледима, раскол између оних који су морали да воде и оних који нису хтели да буду вођени. Тридесетак година после демобилизације још има бивших понижених који у сну уживају у освети за старе увреде, неправде и танани презир више класе. У памћењу још одјекује „официрски глас“ – врачави вокали фелдмаршала лорда Монтгомерија, рецимо – који изазивају неодољиви бес. Устројство војске било је нека врста пародије устројства предратног грађанског друштва. Човек који је у војску ступио као умерени радикал изашао је на изборе 1945. као бесни радикал. Један велшки наредник овако ми је то сажео: „Кад сам ушо у војску, био сам црвени. Сад сам све сам пурпур.“ Да је британска комунистичка партија истакла више кандидата, изглед првог послератног Парламента могао је збиља да буде занимљив.

31. стр.

Превели Зорица и Драган Бабић