Главни помагач Михаилов у спољашњој политици био је његов министар иностраних дела, Илија Гарашанин. Гарашанин је први наш политичар који је схватио дипломатски проблем Србије. Још четрдесетих година, он види јасно, да Србији неће бити тешко да се ослободи турског господарства, јер је Турска једна држава у пропадању, – али да ће Србији бити тешко да одржи своју самосталност према Русији и према Аустрији.
Иако Карађорђевићево време није било особито подесно за вођење националне политике, Гарашанин ипак није се ограничио на „умствовање“ о дипломатском проблему Србије и на писање „начертанија“. Из тога времена има он три акта, која потпуно одговарају његовим политичким идејама.
- Приликом мађарске буне од 1848, он настојава више него икоји други члан владе, да се пошље оружана помоћ прекосавским Србима, који су се отцепили од Мађара и прогласили своју Војводину. Он долази у сукоб са Вучићем, који не види никаквог разлога да се иде „преко баре“. У српску војводину Гарашанин не верује много, а ни за своју земљу не нада се никаквој непосредној добити од овога подржавања прекосавских Срба против Мађара, али он рачуна на дуже рокове. Он је рад да пробуди осећање солидарности код Срба с ове и с оне стране Саве: данас ми њима идемо у помоћ; сутра можемо ми њихову помоћ требати. Он раскида с уским „шумадинством“ Вучићевим, које му изгледа врло слаба основа народне самосталности пред великим опасностима будућности.
- Уочи кримског рата Гарашанин, као министар иностраних дела покушава да одвоји Србију од Русије, па да је приближи Француској. Заштита Француске не може бити опасна за Србију, јер Француска не мисли да осваја на Балкану; заштита руска, напротив, само је почетак руског освајања: Русија брани балканске државе од Турске са скривеном намером, да их претвори у своје зависне земље, пошто их буде од Турске отцепила. Гарашанин, у то доба, сматра Русију као главног противника наше самосталности. Њему пада у очи да се Русија, као наш заштитник, много више меша у наше унутрашње ствари, него Турска, као наш сизерен, – и да руски консули заповедају нашем кнезу и министрима као да бисмо већ били руска гувернија. Антируска политика Гарашанинова изазива један руски ултиматум: Русија захтева одступање Гарашаниново, – и Гарашанин мора да одступи. Ипак његова политика не пропада сасвим. У кримском рату Србија се, истина, не држи са Француском, као што је хтео Гарашанин, али се не држи ни са Русијом. Она остаје неутрала; води једну самосталну спољашњу политику, која није наређена из Петрограда. Резултат је те политике уништење руског протектората над Србијом, и њено стављање под заједничко јемство Великих сила. То је оно што нашој земљи доноси Париски мир.
- После Париског мира, за неко време, нестаје руске опасности, али се место ње јавља аустријска. Чим је руски утицај престао у Београду, Аустрија покушава да заузме упражњено место Русије. Кнез Александар Карађорђевић, који је увек имао потребу да се на неког наслони, наслања се на Аустрију: последњих година његове владе, аустијски консул води нашу политику и унутрашњу и спољашњу, исто онако као што су је раније водили руски консули. Гарашанин, који се раније борио против руског туторства, бори се сада против аустријскога. Не могући одвојити кнеза од Аустрије, он се решава да кнеза обори. Као министар унутрашњих дела, он сазива 1858 Народну скупштину, с утврђеним планом да на њој изазове пад Карађорђевића. Кроз Карађорђевића он обара аустријски утицај у Србији.
Удаљен од послова под Милошем, он наново долази на владу под Михаилом. С Михаилом њему је лако сложити се; мислећи један независно од другога, они су ипак дошли до истих закључака, да спас Србије не лежи у малој србијанској, него у великој балканској политици.
Слободан Јовановић „Друга влада Милоша и Михаила (1858-1868)“, БИГЗ, Југославијапублик, СКЗ 1990. стр. 454-455.
Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија