Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
На путу за Лесковац зауставили смо се у малом селу Велика Грабовица, где смо нашли први доказ о бугарском мучењу названом „љуљашка“. На таваници су избушене две рупе, кроз које су провучени конопци и везани за греде на тавану. Провлачећи му конопац испод пазуха, обесили би голог Србина кога би зањихали тако да се он попут клатна, одбачен од једног ударао у супротни зид а Бугари су, да би одржали ритам, код сваког замаха ударали по њему дебелом мотком. Видели смо на лицу места како изгледа ова справа за мучење.
Разговарали смо са становницима, од којих су скоро сви били бијени, укључујући стара од 90 година и старицу од 70 година, а свима је био изнуђиван новац мучењем на „љуљашци“. Село је много оштећено. 701. стр.
Милица Сарковић из Бериља рекла нам је да су 1918. године, једне суботње ноћи, њене кћери одвели у затвор и толико их тукли да су ускоро после тога умрле.
У истом крају, у селу Беле Воде, једну жену која се презивала Милатић, и њене две кћери су полили гасом и запалили их. Мајка и једна ћерка су умрле у мукама, а друга кћер се спасила, па нам је она дала изјаву. Видели смо на њеном телу ожиљке од опекотина, од којих је цела унакажена.
У селу Петровац, близу Прокупља, бугарски официр Фердинанд Мијуров са 4 војника, зграбио је ћерку Стане Бошковић, па пошто су је скинули голу и тукли по грудима, нахушкао је свога пса да је силује. 704. стр.
Савета Митровић, удовица са дететом од 6 година, изјавила је да је 18. децембра 1917. године била бијена у четири наврата; 20. децембра 6 пута, а два дана поново и то тако жестоко, да је изгубила свест. Пре него што ће је батинати, скинули су је потпуно голу. Стомак јој је страховито отечен и сав у ожиљцима. Креће се отежано.
Велика Драгутиновић, постарија жена, морала је својим очима да гледа како вешају њеног 17 годишњег сина. У три наврата је тучена кундацима, а једном је рањена бајонетом. Показала ми је ожиљке. Другом приликом Бугари су је скинули до голе коже и бајонетом јој проболи језик, забацивши јој главу тако да се гушила у сопственој крви. То су поновили још једном са том разликом што су је, пошто су поцепали одећу са ње, оборили на леђа и поткованим чизмама стали јој на груди, држећи јој главу да се поново гушила. После тога држали су је 7 недеља у затвору, а затим је интернирали у Бугарску. Тамо је била толик о бијена и злостављана, да је још увек болесна и неспособна за рад. Кад се вратила затекла је спаљену кућу.
Стаку Милић, старицу од 70 година, свукли су потпуно голу и зверски је тукли по целом телу од врата до бутина и по леђима. Видео сам бразготине по њеном телу. Она је додала како није у стању да изговори шта су јој Бугари после учинили. И њена кућа је разорена.
Јелка Петровић, стара 25 година, удовица и мајка једног детета, тучена је у три наврата и сваки пут је изгубила свест. Била је лепа и изјавила је, да су јој често задавали ударце ногом и штапом, јер се бранила напаствовања. Три њена девера и деда њеног мужа, обешени су на њене очи, јер нису рекли где се налазио Коста Пећанац, вођа српских устаника 1917. године. Сви које сам овде испитивао, били су бијени и злостављани на разне начине и сви оптужују као организаторе и наредбодавце свих бугарских насиља Војводу Тана и Војводу Крума. 705-706, стр.
Рисиња Аченић, млада удовица са трогодишњом девојчицом, била је присутна када су убили њеног деду и бабу, а када је питала зашто то чине, скинули су је голу и свирепо тукли. Укупно је вијена више од 20 пута (то је потврдио кмет, а други кажу да је поред тога и силована), њена прса су изударана кундацима. Док сам разговарао с њом, руке су јој се тресле. Једва се држи на ногама и види се по њој да је напаћена. Шта више, нема никакве лекарске неге, јер у целом срезу нема лекара ни апотекара. Одећа јој је у ритама, кућа и све што је поседовала потпуно је уништено. Не знам ни сам како ће она, и многи други који су у сличном положају, моћи да преброде кризу. Све жене у том селу су напаћене у сличној мери.
Живадин Алексић, 60 година стар, показао ми је трагове од убода бајонетом по грудима. Он је био у групи од 57 особа, људи, жена и деце, које су Бугари голе скидали, везали једног за другог и тукли конопцима, штаповима и кундацима. Остављени су голи под ведрим небом целу ноћ. То се одиграло у децембру 1917. године.
Благоје Видаковић, дечак од 14 година, налазио се код куће када су наишли Бугари и убили му оца. У њега су пуцали два пута. Један метак га је погодио у бутину, а други у ногу. Није знао да каже у колико наврата су га тукли. Његов брат је одведен и интерниран, али до данас се незна о његовој судбији. Кућа је спаљена.
Жика Крушић, 48 година, са двоје деце од 8 и 10 година, добио је метак у ногу зато што је када су га питали одговорио: „Ја сам Србин“. Остао је да храмље. Он тврди да је његова жена силована као и све друге у селу, али се не усуђују да кажу. Кмет и остали људи тврде исто. Кућа му је спаљена.
Милорад Милетић, 40 година стар, има жену и троје деце. Њега су тукли тако крвнички, да је остао неспособан за рад. Једва хода. У јуну 1917. године, спаљена му је кућа. Његову жену су тукли док се није онесвестила, а затим су је силовали. Њега су осудили на смрт, али је успео да побегне у шуму.
Радослава Илића, 55 година, тукли су свирепо по стомаку, који му је сав надут и у модрицама. Жена му је испребијана и силована. Његова будућа снаја, која је покушала да се спасе бекством у шуму ухваћена је, претучена и на крају силована.
Раку Јањевића, инвалида, беспоштедно су тукли у пределу стомака; његову жену су тукли и силовали, а његово дете, дечкића од две године изударали су и гађали камењем.
У Александрову је опустошена 41 кућа и 37 других зграда, а остало је 55 кућа. У једну од тих кућа, затворео је 27 цивила. Затим је кућа запаљена и у њој су сви изгорели… Такође у Александрову, силована је једна 8-годишња девојчица, која је умрла од последица.
Мислим да сам довољно изнео на видело, да су Бугари неоспорно почини дивљаштва најодвратније и најнечовечније природе. Варварски однос према цивилном становништву, било мушког или женског рода, старима и младима, мучења, пљачке, уцене, разбојнишштва, убиства и садизам провејавају из изјава које смо прикупили.
Са пуним поштовањем према онима који ће о овоме судити, предлажем да нација која је крива за тако ужасне злочине, мора да се казни најоштријом казном. У заједници народа, исто као и у свакој појединачној људској заједници, ефикасна заштита против злочина је кажњавање злочинаца, а сваки закон је бесмислен уколико се не би примењивао.
Трајковић Александар: Време безумља. Документи о бугарским злочинима у врањанском крају 1915-1918. у Голгота и васкрс Србије 1915-1918. БИГЗ, 1986, стр. 696-709. стр.