Кад се краљ Петар врати, платиће ти! И Турци су пожелели Србе у Приштини

Из дана у дан расту аутентична сведочанства о понашању освајача Србије. Данас ћу да репродукујем овде изјаву једног грчког лекара, који је био у српској служби као срески лекар грачанички, др Атанасиадеса. То је мирна и објективна изјава једног човека од науке, који не прави од својих речи драме, но који мирно прича шта је све преживео.

„Ја сам грчки поданик, али сам био контрактуални српски лекар у грачаничком срезу, а становао сам у Приштини. Када се српска војска повукла из те вароши, ја сам у њој остао, рачунајући да ме непријатељ неће малтретирати, јер се тада Грчка није налазила у ратном стању са Централним државама. 10. или 11. новембра 1915, око 2 часа поподне, у Приштину је ушла бугарска коњица, а одмах за њом и немачка и аустријска пешадија. Првог дана нису вршили накаквог насиља, али већ другог дана војници навалише на затворене дућане, обише их, и дигоше све што су могли наћи, тако да се у њима више ни игле није могло наћи. Највише су пљачкали немачки војници. Пљачкали су и приватне куће нарочито оне где је било намирница у већој мери. Са зграда су дигли сву дрвенарију да наложе ватре. Првог дана, Немци су захтевали од општине једну малу количину намирница; дали су им све, сем 500 кила какаоа, 500 кила кафе и 1.000 кила шећера. Затим су подигли своје захтеве и, кад су их и тог пута задовољили, затражише више од 100.000 кила кукуруза који је припадао округу и почеше да реквирирају силом. Давали су само реквизиционе бонове, у већини случајева неправилне и неисправне; врло често, на тим боновима писало је, на немачком језику: „Кад се краљ Петар врати, платиће ти!“ И такве су бонове давали људима који нису знали ниједне речи немачке. То су радили Немци. Општинске одборнике су одмах интернирали. Командант места, неки Хартман, претио је да ће их све побити, ако му не набаве тражене намирнице. Немци су узели све кревете из болница, са којих су истерали тешко рањене војнике. Те кревете су послали у Аустрију. Што се мене тиче, узели су ми мог коња и 5 до 6 кола сена и дали ми за то реквизициони бон. Варош Приштина је одмах подељена на бугаски и аустро-немачки део, између којих је била граница река која протиче кроз варош. Затим су почели да интернирају становништво, а нарочито свештенике, од којих ниједан не остаде. Турци, који пред долазак Бугаро-Немаца беху сретни и задовољни што им се приближавају вароши савезници Турске, сад почеше жалити за Србима, јер никад нису могли ни поверовати да ће Немци и Бугари тако поступати са њима. Један виђени Турчин, Х.., рече ми да жали за српским властима, јер ове никад нису поступале овако као Немци и Бугари. Оно што је Турке нарочито доводило до очајања било је понашање официра и војника према њиховим женама. Било је случајева да су се ови последњи затварали у собу са Туркињама, а мужеве њихове држали у суседној соби. Тада су их „служиле“ жене, тако да су мужеви из суседне собе могли све лепо чути. Због тога су Турци убили неколико подофицира и официра немачких.“

Арчибалд Рајс „Војник истине и правде, изабрана дела“, Прометеј, стр. 433-434.

Арчибалд Рајс – војник истине и правде