Кад су Турци мирили Србе, а они нудили странцу српски престо

Ипак важно је да је досад кнез постављао несаветнике само за заступнике министара, а не за праве министре. Ако би сада за наследнике министара Марковића и Магазиновића била наименована два несаветника, то би било први пут да кнез отворено и непосредно вређа устројство Савета, по коме само саветник може бити министар. И свој акт Савет завршује тиме што унапред подиже глас против такве једне незаконитости.

Савет је ово писао 12. августа (1855 – МЗ); 29 августа, паша зове себи у град председника савета и кнежевог представника. Првога зове преко момка; другога писмом; разлика једна која има своје важности. Он им говори да, у интересу среће и спокојства српског народа, треба да престане свађа између кнеза и Савета. Он не даје за право ни једној ни другој страни, него обема препоручује попустљивост и помирљивост. Али не пропушта рећи ово: ако је потребно да се тумачи Устав, њега неће тумачити ни кнез ни Савет, него Порта.

Откуд ово пашино мешање? Откуд он уопште зна за спор између кнеза и Савета? У Савету се сумња на кнеза да је он учинио индискрецију и позвао пашу да се умеша.

Савет одговара паши да је сукоб кнеза и Савета наша унутрашња ствар, која се паше не тиче. Овај му одговор доставља приватно а не званично, јер Савет не може непосредно општити „с иностранством“ (и паша је „иностранство“). Из тога разлога ни паша није звао председника Савета писмено, него преко момка; у познавању форми, паша не заостаје иза Савета.

После овога, једна дужа пауза од два месеца. За то време, Илија Гарашанин одлази у Париз, и у име председника Савета, већине саветника, и других истакнутијих Срба предлаће и усмено и у писмено француској влади промену српског кнеза. Новог кнеза одредиле би, по овлашћењу српског народа, Западне силе између страних принчева хришћанске вере (тај страни принц не би смео припадати ни руској ни аустријској царкој кући. Гарашанинов корак у Паризу учињен је у јесен 1855, када је победа Западних сила над Русијом у Кримском рату била потпуно сигурна. Очекивало се да ће ново уређење ствари на Балкану, и то онако како Западне силе буду хтеле. Савет се журио да им унапред понуди српски престо за једног њиховог принца, држећи да ће их тако најпре навести на збацивање Александра Карађорђевића. План савета није успео, и преговори о миру од 1856 свршени су без збацивања Карађорђевића.

Слободан Јовановић „Уставобранитељи – њихова влада 1838-1858“ БИГЗ, Југославијапублик, СКЗ 1990. стр. 138-139.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *