Поред унутрашњих тешкоћа, Блазнавац је имао да се бори и са спољашњим. Те му је тешкоће стварала Русија. Као привремено намесништво, тако је и Русија стајала на гледишту, да је иза Михаила српски престо остао празан, и да га ваља попунити избором новога кнеза. Њен је кандидат био црногорски кнез Никола. Гарашанин и Мариновић били су руски људи; они су могли знати за руске намере да се црногорски кнез доведе на српски престо; у томе може бити треба тражити последње објашњење и за прокламацију привременог намесништва о избору новог кнеза: на српски престо, доиста, кнез Никола није могао доћи друкчије него путем избора. У корист црногорског кнеза руска дипломатија чини формални корак у Цариграду. Она пита Порту, да ли би Порта „подизање црногорског кнеза на српски престо сматрала као целисходно“. Фуад-паша одбацује ту кандидатуру као немогућну: по законским прописима, за српскога кнеза може бити изабран само „домородац“, т.ј. српски држављанин, – али, и ван тога црногорска кандидатура не би била Порти повољна. Аустрија и Француска, које у то време иду у источном питању заједно против Русије, кваре у договору са Потом црногорску кандидатуру. Те две силе истичу да је избор српског кнеза српска унутрашња ствар. Они рачунају да Срби, ако буду ослобођени руског притиска, неће сами од себе узети Црногорца за кнеза. Зато Аустрија и Француска препоручују у питању српског престола политику немешања. Порта је имала намеру да после топчидерске катастрофе пошље свог комисара у Србију. Аустрија и Француска, да би одржале у важности начело немешања, одвраћају је од те намере. Када Порта налази да не треба да се меша у питање српског престола, онда не може да се меша ни Русија. Црногорска кандидатура отпада.
Русија гледа да овај неуспех заглади у питању намесника малолетнога Милана. Она има своје намесничке кандидате, и то нису ни Блазнавац ни Ристић, него Гарашанин, Мариновић, митрополит Михаило. На Блазнавчев улазак у намесништво, Русија не пристаје никако. Тога човека из Анкине аустрофилске котерије, који је једнако одуговлачио с ратном спремом Србије, руска дипломатија сматра као свога главног противника. Уплашен од Руса, Блазнавац се обраћа Аустрији. У данима који су следовали топчидерској катастрофи, он је научио на брза објашњавања и још бржа погађања; такав један пазар за трен ока предлаже он аустријском консулу Калају. Нека Аустрија помогне његов избор за намесника, он даје реч да ће, као намесник, „поштовати интегритет Туске, и Србију сасвим ослободити утицаја руске политике“. Ова понуда тачно одговара интимним жељама мађарских политичара. Калај извештава своју владу да је Блазнавац, од свих намесничких кандидата, најпогоднији за Аустрију; да би Аустрија, у случају потребе, требала да подупре његову кандидатуру против Русије, али да се он нада да ће Блазнавац, и без њене потпоре, моћи успети.
Слободан Јовановић „Друга влада Милоша и Михаила (1858-1868)“, БИГЗ, Југославијапублик, СКЗ 1990. стр. 502-503.
Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија