Нушић: Наполеонова 1812. и српска 1915.

• Ово је страшно! – жали се један грађанин мајору који је пред њим. – А тек је први дан путовања; нашта ћемо ли наићи сутра, а нашта прекосутра?

Мајор ћути, не обзире се и корача даље.

• Ово је право Наполеоново одступање са Москве! – гунђа даље грађанин.
• Горе је ово, друкчије је ово! – окрете му се мајор. – Наполеонова је војска одступала као победилац, а не као побеђена. Наполеонова је војска, 1812, сачувала сву форму одступања тако да је руски ђенералштаб и даље правио планове о местима где ће се Французи задржати и примити ту борбу, а Французи су и сами веровали да ће примити ту борбу. Па онда, 1812. године, одступала је кроз сметове и мочари једна војска, одступајући, а није народ и, што је најглавније, француска се војска, одступајући, враћала у отаџбину и сваки корак који је њен војник учинио, ма како тежак пут био, знао је да га води ближе отаџбини. А ми идемо све даље од отаџбине, ни напуштамо отаџбину; ми не знамо куда ћемо!..

Нушић „Деветсто петнаеста –  Трагедија једнога народа“, стр. 425. ЗД+ Београд 2018.