Нушић: Отаџбина

Мој муж нас је на свој начин све у кући васпитао. Реч Отаџбина је за нас била тако чист и узвишен појам, да смо је са идолопоклоничком преданошћу замишљенога божанства изговарали. Отаџбина је била све, изнад свега, старија од свега. Када је мој покојни муж изговарао реч кућа, реч породица, изговарао их је са поштовањем и топлином, али, кад би изговорио реч Отаџбина, њему би се узнеле груди и у гласу му је било нечег звонког и свечаног. Када је полазио у рат, ми нисмо смели сматрати то за тужан растанак; када се вратио рањен, ми смо се морали поносити тиме. Када је други пут дошао, са тешком раном у грудима, и лебдео измеђ живота и смрти, говорио нам је често – и мени и најстаријем сину: „Не смете ме жалити ако подлегнем рани; треба жалити оне који нису испунили дужност према Отаџбини, а не мене који сам је испунио!“

Доцније, кад је полазио у бугарски рат, он је веровао да ће га преживети, али је веровао и то, да њиме неће бити завршен низ ратовања на Балкану. И тада је рекао: „О, борићемо се још заједно, раме уз раме, ја и мој син, и пашћемо један крај другога, као они што су их опевале народне песме!“

               Мој син је био срећан када је слушао ове очеве речи; у њему се развијао мушки понос и осећање дужности према Отаџбини. Његов младићски идеал већ тада био је да падне на бојишту за Отаџбину. Када сам му ја доцније, у својој материнској себичности, говорила да има и других бојишта где се може борити за Отаџбину, да има и других дужности које Отаџбина тражи од својих синова, он ми је горко пребацивао и молио ме да не вређам успомену на његовога оца.

               Са таквим васпитањем мој је син отишао у рат. Ја сам морала да стегнем своје материнско срце и нисам смела, исто као оно отац кад је полазио, да сматрам то за тужан растанак. И он ми је, као и отац, говорио, када је долазио на виђење:

               Мораш да будеш храбра, не смеш вређати очеву успомену. Ако се и деси да погинем, мораш стегнути срце, мораш се измирити с тим да сам испунио своју дужност!

               Обећавала сам му, све сам му обећавала, а са сам сама знала колико је душевних патња изазвала у мени слутња да бих га могла изгубити. Ни пред ким нисам смела исказивати своју стрепњу, и пред светом сам се показивала горда што је син заменио оца. Тако је он желео. Једини повереник мојих слутња и мојих болова био је гроб мога другога сина. Тамо сам често одлазила, тамо сам се почела мирити с мишљу да је боље и у рату но у гробу.

Нушић „Деветсто петнаеста –  Трагедија једнога народа“, стр. 358-360. ЗД+ Београд 2018.