Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Бирам Жагубицу, да мало опширније опишем начин и обичаје, како се у ово доба странац дочекује у овој, гостољубивој земљи. Кућа кнеза жагубичког била је нешто средње између нашег скромног преноћишта у Дебелом Лугу и раскошног намештаја, који се налази код понеких кнежева, нарочито по варошима.
Чим се гости укажу излази породица у сусрет; помаже им да се скину са коња, а домаћин вели: „Добро дошли!“ „Како сте брате?“ (dobro dosle! kako ste, brate? glückliche Ankunft, wie geht es Bruder – дакле не gut bis hierher, као што je у почетку писац погрешно разумео израз „добро дошли“, „, који jе овде погрешно написао, а добро
превео. Пр.) – Свуда je долазило питање Цвјетку: „Како je књаз?“ „Да; Боже добро!“ (Wie geht) es dem Fürsten? Gott gebe, gut) – Хвала Богу (Wala bogu Gott sei gelobt) – одговор jе на та питања. – Затим приступају жене из куће, да гостима пољубе руку; то се обично одбија тиме што се метне рука на срце. Затим љубе редом деца у руку; готово никад нећете видети да се српска деца крију од странца, љубљење руку тако jе обично, да она сасвим слободно прилазе сваком.
После тога поседају гости у дворишту; у лето сигурно се остае сасвим напољу и преноћиште се намешта испод чардака; у зиму оно се намешта поред ватре.
Многе српске куће подигнуте су од брана, као год руске. У унутрашњости куће je je велики простор у средини, а са стране су одаје, у којима породица спава. Ако има ожењених синова, то они обично имау своју засебну кућицу, поред главне куће. Улазити у те одаје била би неучтивост од стране госта. У одајама има нешто намештаја, нарочито шарени сандуци, у којима стоје рубље и одело. Кад се у току јела развило поверење, то ће понекад домаћин одвести госта до сандука са озбиљним, полутајанственим лицем и са дна његовог извући стару, опробану, забрањену сабљу, да са зажареним очима њом размахне, па да је опет добро сакрије.
Онај велики простор у коме је под од земље, има у средини или са стране огњиште, зборно место породице у зимње доба. По зидовима около висе алати, црвена паприка, лук, у великим венцима, вретена. Око ватре стоје мала, ниска седишта. Столица и столова, онаквих каквих ми имамо, има само у варошима и у неким манастирима. – Ако у којој од одаја има камина, то се онда по одајама спреми за госте; иначе се њихови ћилими простиру поред ватре, преко слоја шаше и асуре.
Сад долази ред на домаћицу. Она згрће жар и меће неколико великих, плитких, земљаних чинија одозго. Затим замешује једно тесто од кукурузног, а друго од пшеничног брашна. Кад су се чиније усијале, меће тесто у чиније и покрива их врелим пепелом и жаром. На тај се начин у целој Србији пече хлеб. Кукурузни хлеб најбоље je je док je врућ; пшенични хлеб jе тако танак, да на њему нема готово ништа друго осим коре и он се оставља да се прохлади.
Ако има много гостију, тако да домаћица потребује помоћи, онда она обично позове коју сусетку и оне долазе одмах, обучене свечано. Оне обично, по две, са котловима на обрамници, иду на бунар и помажу искрено домаћици у свему. Ако су гости изненада дошли, а пилежи или другог чега је нестало у кући, то се шаље ка суседима, да им се јави, да су дошли гости и да им треба ово или оно. Онај ко има, одмах даје оно што се тражи.
Сад домаћин коље ћурку, неколико пилића, спрема јагњеће и свињско месо и ако не може сам да стигне, то сусед узима ражањ и окреће га, разговараући се са гостима.
Тако слошки домаћин и домаћица спремају jело за госте. Међутим, скупљају се најугледнији људи из села, кметови и други, да поздраве странце и да чују шта има ново.
Кад je je готово домаћица, са убрусом преко рамена, прилази гостима и пружа им воду за прање руку. Округао, низак сто намешта се на крају ћилима. Затим сваки очита по једну кратку молитву. Гости, домаћин, па и по који од суседа поседају око стола, са прекрштеним ногама, по турском начину, једно мучење, од кога су ме увек брижљиво ослобађали.
Чаша ракије, коју служи домаћица, почетак је сваког ручка и пошто се прекрсте, држи се обично здравица. Главна садржина тих здравица je: хвала Господу, жеља да Бог очува књаза, кнезове, кметове, народ. Кад дође ред на домаћина, он поздравља госте поново добродошлицом, извињава се што дочек није больи, и завршује се изјавом благодарности за почаст, коју су му учинили њиховом посетом.
Затим се једе мало сира, хлеба и лука, затим долази супа од пиринча, са пилећим или агеним месом. Jеде се дрвеним кашикама, које свака кућа сама прави. Нож и виљушку носи путник са собом, али ћe ce већ наћи и у готово свакој кући. Сваки се служи сам из чиније и има пред собом мали дрвен тањир, који се мења после сваког jела.
После супе служе вином; ако има довољно чаша, онда се сваком даје засебна чаша. један од слугу држи чутуру и долива чим се чаша испразни или отпије. Пије се добро и при првој чаши обичај је да се наздрави. За супом долази обично паприкаш, или како
то у Аустрији зову „ајнмокац“ од пилежи, који се вро вешто справља. После тога долази наромиление jело, без кога не сме бити, о ниједном ручку и вечери, кисео купус са свињским месом; после тога дође, понекад какав укувани пиринач, затим печење пилеће или ћурчије, а при особитим приликама, печено прасе.
За време ручка жене, момци и слуге стоје око стола, церемонија, која се врши и у сељачкој кући. За столом се седи дуго. То долази од живог разговора, који се непрестано води за столом, и од умерености, с којом сваки једе. Разговор je увек пречи посао при столу од јела и пића; за столом се више радују због друштва и забаве, него због материјалних наслада. Сипати јело у великим количинама сматра се за неучтивост, а низ јела дају довољно прилике да се сваки насити. Сваки једе са извесном уздржљивошћу.
Домаћин истина нуди госте, али више у разговору, но у намери да га тиме принуди на јело. Сва су јела снажно справљена и јако зачињена; обично се зачињавају паприком у мехуни и семе црвене паприке сматра се за здравије од бибера, мада je паприка много љућa. – Иако сам та зачин изазива на пиће, то се не претерује мера, осим може бити покоји пут о свадби, крштењу или сабору. Србима je земља богата вином, па отуда мало пијаних. После вина које се служило за асталом долази понекад бермет, вино у коме има разних зачина и пелена, а подсећа на пиће које ми зовемо Bischof. – Наугледнији међу гостима даје знак за устајање. Опет кратка, полугласна молитва, а затим домаћица додаје воду за прање руку. За то време се ћилими почисте једном метлицом; послужи се још једном вино и кад гости поседају на ћилиме и напуне чибуке, доноси се кава густа, jака и у малим шољама, као турска.
Кад je, на послетку, дошло време за спавање, то домаћица клекне пред госта, слуга joj додаје један лавор и суд и путнику пере ноге.
Један слуга одређује се, да води бригу, да се ватра преко ноћи не угаси, а породица се повлачи у своје одаје.
Чим гости устану долазе жене с водом. Ако jе јутро хладно, а нема каве, то се онда спреми друго пиће, ракија с медом кувана.Само онда кад гости имају пред собом дуг пут дозвољава се да се без доручка крену.
Кад се гости већ опросте домаћица доноси сваком пар чарапа или шарену џепну мараму, китњасто оперважену (м. убрус. Пр.), а и понеку јабуку или дуњу, као поклон. Гости поклањају домаћици и деци какав новац. Кад узјаше коње доноси се још опроштајно пиће, joш по једна се чаша вина попије, и породица испраћа госте до вратница кућних.
У свему овоме странцу навише пада у очи потчињени положај жена, али и пристојност и достојанство са којим српска домаћица све те послове, за домаћина и госте, отправља. Са рукама на грудима прекрштеним, али не погрбљена, очекује тренутак када ћe њена брижљивост бити од користи. То jе делање жене које се битно разликује од оне ужурбаности слушкиње, са којом би ова те послове отправљала; то je осећање да их нико други не може тако добро и са толико пристоности посвршавати.
Но и то стоји, да су људи у Србији, у главном, лепши од жена. Већина људи jе врло правилно развијена; нарочито се виђају лепи млађи од 16, 18 година, а карактеристичне главе у старих људи. Црте у жена су уопште оштре, боје су преплануле; али имају лепе очи, лепе зубе и лепу косу. Држање и покрети су лаки и пуни пристоности.
Српске жене необично много раде. На оделу њиховом, оделу мужева и деце, изузимајући феса и опанака, нема ништа што оне саме нису откале, обојиле, испреле и за одело спремиле. Долама од белог сукна, мрки гуњеви и огртачи мушки, шарене кецеље и поњаве, ресе и вез којим je све то окићено, све je то њихов посао.
Taj вез, кецеље, покривачи, шарене чарапе и рукавице, искићене су ђинђувама и шиком, које се нарочито у Шумадији виђају, са толико су муке и циврастости израђени, да се види, да те послове српске жене не раде само што морају, већ баш што имају воље за рад. Ништа на оделу није купљено, осим боја алеве, жуте, зелене, плаве на оделу и везовима или гајтанима. Зимње ноћи нарочито су посвећене тим радовима и певање песама, већином таквих, које су саме саставиле, весели при том послу.
Према томе положај српских жена није положај деспотске владавине мужева, већ слободна и весела помоћ с њихове стране.
Ото Дубислав Пл. Пирх „Путовање по Србији у години 1829“ Службени гласник 2012. str. 92-95.
Видети и: