Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Капетана Винценза Видмана, 45. год., шефа службе за интернирање, итд. испитивао сам у више наврата у војној полицијској станици у Београду, граду где је тренутно затворен, и упркос извесних схватљивих прећуткивања са његове стране, дао ми је пуно интересантних обавештења о понашању аустроугарских официра у Београду. Та обавештења могао сам да проверим испитујући друге сведоке. Што се тиче пљачкања Видман ми је изјавио: „Одлазећи, пуно официра је однело велики број сандука пуних робе. Један од мојих војника рекао ми је једног дана: – Ви сте увек строги када узимамо који мали сувенир. Данас су из „Владе“ однели пуне камионе тепиха и намештаја – Одељење за финансије је такође пуно ствари однело. Испред редакције Београдских новина, било је у моменту поласка, пуно камиона, претоварених сандуцима. Нећака генерала фон Ремена (војног управника Србије – МЗ), Мици Шпецлер, одиграла је овде велику улогу. Урадила је много и заштитила је пуно официра. Она је та која је управљала. Узела је велики број клавира и других предмета који су јој се свиђали. Сви виши официри су се обогатили. Др барон Микаел Ланг, поручник и финансијски изасланик, однео је 45 пуних сандука.
Немци су такође односили ствари. Тако, крајем 1915. године, послали су из Београда пет великих лађа пуних клавира и тепиха. Тепихе које нису могли да однесу, употребљавали су за своје коње. Капетан Драгић (онај који је украо тепихе), био је командант војне полиције, касније је био члан суда части и најзад „референт“ почасног савета владе. Поручник Вебер био је шеф обавештајне службе у Крушевцу и имао са собом детектива Фолнеговића из Загреба или Карловца. Обојица су вршили претресе и крали вредне предмете на које су наилазили. Уколико би се опљачкани људи жалили, поручник би наложио њихово интернирање. Обојица су осуђена, али војни суд их је, после интервенције значајних Веберових заштитника, ослободио кривице. Потпуковник Галинек (бивши аустроугарски војни аташе у Београду) наложио је Немцима да опљачкају Вајфертову имовину „да би га казнио зато што је припадао Народној Одбрани. Командант Константиновић, чувар музеја, узео је много предмета из збирки. Мајор Франц, командант Bezirkskommando (Кнез Михајлова улица бр. 19) узео је пуно ствари из куће у којој је боравио, чак и 10 отирача. Овај командант био је из 32. пешадијског пука. Поручник Курц живео је на Обилићевом венцу бр. 10 или 15. Однео је са собом намештај из куће. У зиму 1916. године, остављен је код мене један pianola, отет од двојице пљачкаша. Маја или јуна, пуковник Кершнав је наредио да га донесу у штаб да би га касније послао у Беч“.
Желео сам у овом извештају да изнесем само исказе припадника неутралних народа или Аустроугара, зато што су пљачке тако огромне, и да су о њима причали српски сведоци изгледало би да претерују.
Лично сам проверавао изјаве мојих сведока. Ишао сам у обилазак кућа које су Аустроугари „иселили“. Куће потпуно празне, комплетно исељене од стране војника и официра покојне Двојне монархије, броје се на стотине. Тако кућа г. Николе Пашића, бившег председника Министарског савета, у Скопљанској улици бр. 1, данас у свом стану на првом спрату има само један оштећен лустер, сломљени диван и председникову бисту, рад Мештровића, бисту којој су Аустроугари поломили нос. Хотел „Москва“ чији је намештај коштао 400.000 динара у злату, потпуно је празан. Пљачкаши нису оставили ниједан сто. Два од салона на другом спрату овог хотела, претворени су у кокошињце. Посетио сам још на десетине других „исељених“ кућа које су припадале појединцима, друштвима, граду или држави, и свугде је био исти призор: све собе празне, иако су у њима боравили Аустроугари, биле су ужасно прљаве.
…
Мислим да никада раније нису виђене крађе извршене на тако бестидан и бесраман начин као ове које су починили официри аустроугарске војске у Београду и другим градовима Србије које су окупирали. Сам гувернер Ремен, нимало се није устручавао, да у време евакуације Београда, са двоје великих теретних кола, пребаци на другу страну, дрва за грејање, украдена од Срба. Уосталом, тај угледни представник аустроугарске солдатеске, који је дошао у Србију без иметка, вратио се са 7 милиона, како сведочи његов наредник, капетан Видман.
Арчибалд Рајс „Војник истине и правде, изабрана дела“, Прометеј, стр. 575-578.