Регрутовање српских избеглица у Швајцарској у војску Аустро-Угарске

Солун, 7. XI 1917.

Већ сам у више махова говорио о понашању Аустријанаца према Србима чију земљу, у друштву са Бугарима, њиховим достојним савезницима, држе они први. Као и Бугари и Немци, и они су притиснули тешко земљу исцрпљену од три узастопна рата; пљачкали су и крали су од појединаца све што је вредело; испразнили су стародревне богате манастире, драгоцене уметничке ствари су крали, тај понос једног храброг народа; депортацијама жена, деце и стараца не зна се више ни броја, а ми не знамо за патње депортованих; дизали су вешала у тој несретној земљи на којима су животом платили своју непоколебљиву оданост краљу и отаџбини толики српски родољуби.

Али се нису још усудили, као бугарске издајице, да узимају у своју војску грађане окупиране земље. Аустро-Угарски управници нису то учинили, можда из некаквих скрупула човечности које су још заостале у њима или вероватније, из страха да не изазову неизбежни скандал у свима земљама где се право још поштује. Не знам то, али знам да је и таквих скрупула, ако их је било код њих, данас нестало, судећи по једном документу који нам је дошао у руке, који је аутентичан, а који смо добили из Женеве. Један млади српски чиновник, рођен у Србији и грађанин српски, који живи у Женеви као избеглица, добио је овакав позив из Ц.К. аустро-угарског конзулата у Женеви:

„Овим се позивате да 11. августа тек.г. приступите канцеларији Ц.К.А.У. Конзулата (улица Тепфер, 19), а између 9 и 12 часова пре подне, и да понесете Ваша документа, као и две, неприлепљене, фотографије, ради прегледа за регрутацију. Неприступање повлачи као законску последицу казну.

За Ц.К.А.У. Конзулат

Лејтнер“

То је чисто и јасно! Аустро-Угарска хоће да регрутује у своју војску Србе и да их шаље у борбу против њихове рођене браће која иду да их ослободе! Шта више, отежава свој грех, хладно вређајући гостољубивост неутралне Швајцарске. Уверен сам да ће компетентне швајцарске власти, чим сазнају за овај скандал, учинити своју дужност: истераће из земље и тога Лајтнера и сву ту господу из Ц.К.А.У. и известити аустро-угарску владу да одмах престане са том праксом која иде против суверенитета Конфедерације и против најосновнијих одредаба међународног права. Тиме ће мрцварена Србија и, рећи ћу штавише и то, и увређено човечанство, добити задовољење. Али зар сам факт не доказује и једну другу ствар, а не само патентирану повреду свих човечанских права? Зар он изнова и опет не доказује да је апсолутно потребно да нестане та средњевековна држава, под тако рђавом управом? Зар тај факт не баца јаку и отворену светлост на слабоумност и заслепљеност оних који, међу неутралцима, па чак и међу савезницима, још увек желе да се од коначног слома спасе Двојна монархија? Држава способна да учини злочин као овај покушан у Женеви опасност је за све земље чији се јавни живот још заснива на правди и слободи. Узалуд ће папа покушавати да заклони „врло католички“ дом Хабзбурга миром који хоће да сугерише – јер, не треба се варати, корак папин иде само на то да спасе Аустрију – злочини које су починиле владе из Беча и Пеште морају се испаштати, и то раздвајањем земаља које су оне покрале и отеле. Пословица каже: „Отето проклето!“ Аустро-Угарска већ почиње да увиђа тачност те пословице; она ће умрети због свог сопственог греха, а њена смрт неће изазвати жалост, већ ће, напротив, бити поздрављена дугим уздахом олакшања!

Арчибалд Рајс „Војник истине и правде, изабрана дела“, Прометеј, стр. 445-446.

Арчибалд Рајс – војник истине и правде